ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: СВАКОДНЕВНИ ЏИХАД

Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Sputnik/Кирилл Каллиников)

Ко није чуо реч џихад? Сви су чули. Шта та реч означава? Рат са неверницима. Шта још?

Е, то „још“ – много је важније од „рата са неверницима“.

„Џихад“ у прецизном смислу јесте „ревност на путу Божијем“.

Постоји велики џихад, то су свакодневни духовни напори човекови, његова духовна борба. У поређењу са овим „великим напором“, рат за веру је „мали џихад“.

Овај приступ је веома исправан и захтева пажњу. Ако некога збуњује арапска лексика, назовите то „напором“, а не „џихадом“. На крају крајева, „аскетизам“ је такође позајмљена реч која значи „вежбање“, сродно исцрпљујућем тренингу.

Тако. Шта јесте и шта нам је потребно?

Најтежа врста борбе је џихад против својих порока. Поробљен гресима, човек није у стању да брани и шири веру. Ко се не слаже? Истина је уобичајена и неопходна. Уздржавање језика, покајање и пост треба третирати не као личну ствар: „хоћу – нећу“, већ као војничку дужност.

Постоји џихад језика. Он се састоји у хваљењу истинског добра и осуди сваке лажи, јавне и тајне. Сваки пастир, сваки верујући новинар, сваки учитељ дужан је да тако ради. Духовни рат воде и отац и мајка који детету говоре „шта је добро, а шта лоше“. Обавезни су да га воде.

Постоји џихад разумевања, кад човек умножава знања да би служио интересима вере, а постоји и џихад материјалних средстава, кад се човек сопственим средствима укључује у решавање насушних духовних проблема.

И тек потом, као последњи облик борбе против лажи, долази уобичајени џихад или газават, тј. рат за веру.

Да се ​​не би збуњивали, замените реч „џихад” фразом „Свети рат”, и срце ће се одмах успокојити. Али главно је да се Свети рат мора водити. И кад је тобоже „мир“, и онда треба водити Свети рат. Зато што су времена блудног „мира“ – времена крађе, издаје и изопачености. Времена самоубистава, распада породице, себичности, враџбина и паганизма. Укратко, времена таме. А на времена „мира“ треба гледати као на поље духовне битке са свакојаким лукавством. Да је било ове свакодневне верске борбе, не би дошло до крвавих окршаја.

*
Шта нам је потребно?

Најпре, сви хришћани обавезни су да се супротставе својим слабостима и страстима. Ова активност је од универзалног значаја. Неопходно је водити духован и бодар начин живота, а не оно тромо, полумртво постојање које се на разне начине намеће „цивилизованом“ човеку.

Део својих средстава треба жртвовати у добре и неопходне сврхе (као што сада раде волонтери, као што се уопште понашају људи којима је стало до других). А још је потребно умножавати знање и говорити истину. Кроз све могуће ресурсе. У таквом случају, народ ће у право време лако окупити било који број ратника који су спремни да уђу у последњу фазу рата против зла – у џихад мача. Аскетски, праведни, уздржани људи неопходни су у рату, али они одрастају у време мира.

Све врсте Светог рата су важеће и актуелне за било који период грађанске историје. Без обзира да ли се крв пролива или не, сви увек морају проповедати истину, жртвовати средства и борити се против греха. Управо мобилизација верника за аскетски живот чини могућим и војне победе.

Љубитељи греха и телесних задовољстава нису ратници. Они су бандити.

Ту верску мобилизацију је одавно требало извршити. Али ми се понашамо као комуналци. За нас увек „зима дође изненада“. Сад је потребно, макар са закашњењем, интерно мобилисати друштво за духовни труд, ма којим језиком се то називало.

 

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)