ОСНОВНИ СТУБОВИ ДЕЧИЈИХ ДУША: О ЈЕДНОЈ ИЗДАВАЧКОЈ КУЋИ И БУДУЋНОСТИ КОЈА НАМ ТРЕБА

ДА ЛИ СУ НАША ДЕЦА ЗАСЛУЖИЛА ОВАКАВ СВЕТ?

У каквом страшном свету живе наша деца? Зар су она то заслужила? Зар су дечје срце и душа заслужила да буду скрхана призорима зла и бесмисла у свету у коме се све претвара у таму? Какво је смислено живљење потребно деци да би опстала?
Нема другог начина осим повратку основним стубовима дечјег погледа на свет. И тај повратак није потребан само деци, него и одраслима. Јер је Христос рекао – ако се не будемо повратили исконској чедности, нећемо ући у Царство Господње.
Треба помоћи дечјем срцу да опет закуца у нама.
Руски свештеник Артемије Владимиров нам објашњава: три су стуба дечијег царства – МАМА, ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉА, ЗАВИЧАЈ И ПРЕЦИ.

Ко то не заборавља, неће заборавити ништа.
МАЈКА

О мајци он каже:“Управо та реч – мама – прва излази из бебиних уста. И то је сасвим природно јер мајка и дете чине јединствен организам. Из мајчиних груди, не из њених руку, хранимо се првих месеци нашег живота и у потпуности зависимо ње. Ма колико одрасли, јаки, паметни и лепи постали и ма колико далеко нас живот одвео од родитељског огњишта, мама ће за нас увек остати мама, а ми – њена деца са слабостима и манама које нико не зна боље од ње. И нико, наравно, неће умети тако да саосећа с нама и да нас уједно с благошћу грди као што то ради мајка. Када нас укори због нечега, она не жели да нас увреди, већ да нас поправи. Ето зашто се чак и мајчиних шамара сећамо са захвалношћу, јер и онда кад се љути на нас – то је увек с љубављу.

Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот донео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности. Чиме да узвратимо мајци за бесане ноћи проведене поред нашег креветића када се борила са свакојаким болестима и мукама које тако често прате дечји узраст?

Ко од нас може достојно да оцени мукотрпан, а уједно и неприметан мајчин посао у кући, у домаћинству, рад који се наставља из године у годину? И све то ради наше користи и среће – само да деца буду сита, чиста и уредна, само да њихово детињство буде најсрећније доба живота. А многе мајке су биле приморане да раде током скоро целе недеље – устајале су много раније од нас и касније одлазиле на спавање а при том су све стизале: и да поставе доручак, и да оперу, и да нам спреме чисту одећу како нико не би сина или ћерку назвао аљкавко или прљавко.
Како, понављам, можемо узвратити том бескрајно драгом и блиском бићу које нам је могао даровати само Бог и које ми зовемо мама?“

МОЛИТВА ЗА РОДИТЕЉЕ

Молитвом, наравно, пре свега молитвом. Отац Артемије нас подсећа:“На првом месту је – молитва за родитеље. Како да себе проверимо да ли волимо човека или га не волимо? Да ли се пробијамо стазом обмане и саблазни или свечано корачамо путем несебичне љубави? Ако волиш – онда се сећаш. За онога који истински и искрено воли, својствено је да увек размишља о човеку и чува га у свом срцу. А ако мисли и размишљања о ближњем испуне твоје срце, ти не можеш а да се не молиш за њега. Ето зашто је искрена и усрдна молитва темељ подвига поштовања родитеља. Молећи се за њих, ми Свемогућег Бога преклињемо да им опрости грехе, да им у здрављу умножи године, вапимо да Бог помогне оцу и мајци у њиховим недаћама и болестима и да им буде потпора у сваком добром делу. Молитва деце за родитеље побеђује и чак потпуно разрешава тобожњи „проблем очева и деце“…А и какви проблеми могу бити тамр где има места само за узајамну наклоност, нежност, радост комуникације чија се пуноћа може упоредити само са супружанском љубави?

Мала реч је кадра да чини велика дела. Зла реч може да нанесе непоправљиву штету, да рани, и чак да убије, али права добра реч може и мора да лечи, умирује, теши и греје душу. Реч љубави са собом носи светлост и живот… Стога, наши млади пријатељи, не будите шкрти на речима добродошлице и праштања, на речима које изазивају најискренија осећања према оцу или мајци!

Нећемо да кријемо, неки савремени млади људи сасвим су изгубили способност да изражавају осећања на људски начин. Штедећи на речима они штеде и на осећањима и не троше енергију љубави; лишавају се самог дара љубави и постају људи… у футроли егоизма и бездушности.
Грехован оклоп гордости можемо растопити и своје отврдло срце можемо омекшати, ако, као што се сећамо, поново уведемо у сопствену свест давно заборављене речи из језика љубави према Богу и људима. Тада ће уместо нашег испрекиданог мумлања, грубог језика узвика, доћи реч која милује и препорађа душу.“

ЗАВИЧАЈНОСТ

А завичај? И о њему отац Артемије има реч:“Домовина је незамислива и без оне куће у којој се родио читалац ових редова, без скромног дворишта или баште где неприметно протиче или је већ протекло твоје детињство. И када одједном поново угледаш ову кућу после дугог растанка и нежно додирнеш стабло дрвета чија те је пријатна хладовина чувала од подневне жеге кад си био дете, тада ти се срце слатко стегне и на очи ти навру сузе од непролазног осећања љубави према земљи која те је родила.

Александар Сергејевич Пушкин има песму у којој проналазимо за нас изузетно важне мисли. Песник пише да се сва самосталност човекова, залог његове величине, састоји у љубави према отачким гробовима… и према предачком земном.

Да, гробље је уистину свето место. Нигде као на гробљу душа не налази смирење. Све лажно, површно, сујетно, одједном некуд одлази. Човек стаје пред лице вечности… На једном надгробном споменику беше усечен натпис: „…блажени мртви који умиру у Господу… они ће се одморити од трудова својих, а дела њихова ће их пратити“. Овде, поред гробне плоче, не само да спознајемо смисао живота, већ се овде васпоставља наше историјско сећање које повезује нити векова. Прошлост и будућност постају садашњост када их гледа Господ Исус Христос; а Он је „јуче и данас и занавек Онај исти“.

Гробље – то је зрнце Отаџбине, и ако ти, читаоче, некад будеш у прилици да положиш свеже цвеће на гробове светих Осљабе и Пересвета, тада ћеш, гледајући на неугасиво кандило које светли поред надгробне плоче, схватити да су за Бога сви живи, јер онај који вољу Господњу твори, не може умрети. Залога величине и самосталности православног човека јесте вера у свеопште васкрсење мртвих. Свима нама, малим и великим, предстоји да се сретнемо једни с другима поред страшног престола Судије Христа.“
На овим дивним стубовима почива издаваштво куће „Добро дете“, која нас учи љубави према родитељима и завичају, на најбољи могући начин, да трајно остане у срцу и на уму.

О ПРАВИМ КЊИГАМА ЗА ДЕЦУ

Издавачка кућа „Добро дете“ од 2019. објављује књиге за децу које се темеље на три кључна стуба Српства-Православљу, Отаџбини и Породици.

Пошто је Црква објављивала књиге за децу они су објавили од православних књига за децу само оно што не постоји код нас: једину причу Светог владике Николаја Велимировића за децу из Мисионарских писама(у оригиналу “Једном малом бати који тражи Божићну причу”), а коју су насловили “Кад је Цар био мали”, као и “Чуда Божија Господа Исуса Христа” где су описана Христова чуда из угла људи којима је Он помогао. Књига је награђена од стране дечијег жирија трећом наградом Доситејево перо за издања из 2022.године, и то је била једнина православна књига која је добила награду за 2022. Објавили су и илустровано житије за децу Светог Харитона Косовског кога су шиптарски терористи на очиглед немачког Кфора отели 1999 у Призрену и потом мучили и убили.

Највећу пажњу национално, али и антинационално оријентисане јавности су скренуле њихове патриотско-историјске књиге, јер је таквих књига за децу до сада било јако мало:

– Српски јунаци од Косовског боја до Кошара, о дванаест великих српских јунака у дванаест великих битака из четири епохе
– Жене јунаци Великог рата, о седам жена које су се истакле у Првом светском рату
– Кошаре: нови косовски бој, која је рађена у сарадњи са учесницима битке на Кошарама, и била је прва дечја књига коју су грађанисти почели да нападају, али је одзив народа био јако добар на ову, као и на претходне патриотско-историјске књиге – Срби против НАТО од 1991. до 1999 године, прва књига која из српског угла деци објашњава ратове деведесетих, па је стога била нападана од многих случајних Срба, али још више брањена од српског народа
– и Догодине у Призрену: сан о слободи, највише од грађаниста нападана књига, при чему је шеф кабинета тзв. председнице тзв. Косова за књигу написао да нарушава регионалну стабилност на Балкану). Салва напада је довела само до тога да је Срби још више купују својој деци.
Велику пажњу су скренули и преводи са руског језика дивних књига о доброти и породичној љубави
– Приче о доброти 1 и 2
– Приче о мајци
– и Празник белог цвета: деци о царској породици, где се говори о породичном животу Романових, са фокусом на њихову децу, васпитање, живот…
Изашла је и прва дечија књига о истинитим причама о чојству у српским ратовима од Карађорђа до деведесетих година прошлог века, под називом “Буди човек: примери чојства код Срба”.

Идеја је била да се ове теме за децу нађу и изван црквених и манастирских порти, па се њихове књиге осим у црквеним/манастирским продавницама у Србији, Републици Српској и Црној Гори, могу наћи и у књижарама.

Они о себи кажу, једноставно и јасно:„Добро дете“ је едиција књига за децу која има за циљ да подстакне код деце развој оних особина које су одувек красиле велике и незаборавне личности – веру, храброст, доброту, истинољубље, несебичност, љубав…јер то је оно што истински испуњава човека и чини га срећним.Деца памте приче из детињства, везују се за те приче и њихове јунаке, и копирају их у свом животу, па је врло корисно да се деци док су још мала читају приче које промовишу врлине и добра дела, као и да им се када мало порасту поклањају књиге са таквим темама, да их сами читају. Кроз књиге едиције „Добро дете“ позивамо родитеље, баке и деке, тетке и тече, ујаке и ујне, стричеве и стрине, кумове и пријатеље…да помогну деци коју воле, да поред стицања знања и вештина неопходних за живот, сачувају и у својим старијим годинама све оне врлине које деца најчешће имају док су мала, врлине које једном речју можемо назвати – доброта. Јер каква нам одрасту деца, такав ће бити и свет у којем ћемо и ми и они убудуће живети.“
Вреди то памтити.

НЕКОЛИКО ЛЕПИХ УСПОМЕНА

Цео живот, каже Достојевски, зависи од неколико лепих успомена из детињства.
Такве успомене стварају велике људе.
Такве успомене имао је Свети цар мученик Николај, о чијој породичној жртви је ИК „Добро дете“ објавила књигу.
Сва царска деца одгајана су строго и живела су скромно. Деца су била привикавана да спавају на обичним, војничким креветима са тврдим јастуцима, ујутру су се умивала хладном водом, за доручак су јела обичну кашу. Најпре су научена главним православним молитвама и основама руске писмености. Учитељица, госпођа Оленгрен, којој је поверено образовање царевића Николаја и Георгија, причала је шта јој је Александар Трећи рекао о начину на који треба да васпитава царску децу: „…Вама се поверавају два малишана којима је још рано да мисле о Престолу, које је нужно не испуштати из руку и не давати им наваде. Имајте на уму да ни ја, ни Велика Кнегиња од њих не желимо да правимо цвеће из стакленика. Они треба да су несташни с мером, да се играју, уче, лепо моле Богу и ни о каквим престолима не мисле… Учите лепо малишане, немојте их испуштати, испитујте строго по свим прописима, нарочито не подстичите њихову лењост… Понављам да мени мазе не требају. Требају ми нормална, здрава руска деца. Потуку ли се – молим. Али тужакалу – батине пре свих. И то је мој први захтев.”

Царевић Николај добио је темељно средње и високо образовање. Завршио је највиши курс општеобразовних, правних и војних наука. Прошао је затим и теоретску и борбену обуку у свим родовима: пешадији, коњици, артиљерији и флоти. Године 1881. године царевић Николај је проглашен за наследника руског престола и одређен за атамана свих козачких трупа, а три године касније положио је војничку заклетву. Био је сасвим свестан своје судбине и улоге коју му је престо наменио. Једном приликом, попунио је војнички упитник: „Презиме: ’Романов’; Дом: ’Царско Село’; Одслужио рок: ’Кад ме сахране’.”
Царевић Николај је стекао и добро опште образовање. Био је веома начитан и течно је говорио четири језика: руски, француски, енглески и немачки.
Будући владар Русије од детињства је био благочестив. Волео je дуготрајне црквене службе и никад му нису тешко падале. Посебно су га одушевљавала богослужења током Страсне Седмице. Пуковник Владимир Оленгрен, који je детињство провео заједно са будућим императором Николајем Другим, сећао се: „На Велики Петак је било изношење Плаштанице, коме смо ми обавезно присуствовали. Чин изношења – свечан и тужан – одушевљавао je Никија. Он би no цео дан био тужан и невесео и стално би питао маму како су зли првосвештеници могли да убију доброг Спаситеља. Његове окице су се пуниле сузама и он би често говорио, стежући песнице: „Ех, да сам ja био тамо тада, показао бих ja њима!” И ноћу, оставши сами у спаваћој соби, ми смо утроје дуго разрађивали планове спашавања Христа. Ники je посебно мрзео Пилата, који je могао да Га спасе, a није то учинио”.

За време васкршње службе, мали Николај је нестрпљиво питао своју учитељицу, Александру Оленгрен, да ли је Христос васкрсао, и говорио: ‘Не желим да буде мртав. Хоћу да je жив…’” И међу њима би се, по сећању Владимира Оленгрена, Александриног сина, водио овакав разговор: „А види сад! Баћушка узме и отвори поклопац сандука и запева: ’Христос Воскресе’ и тад и васкрсне Бог…”
„И расточатсја врази Јего”, савесно je понављао Ники неразумљиве, али добро научене речи.
„И расточатсја врази Јего”, потврђивала je мајка.
„Хоћу да баћушка сада каже ’Христос Воскресе’… Шта мислите, je л’ Њему добро тамо, у гробу? Хоћу да баћушка сада каже…”, јогунасто je настављао Ники и пућио усне.
„Е па то не може. Баћушка те неће послушати.”
„A ако тата то каже? Он je Велики Кнез.”
„Ни Великог Кнеза неће послушати.”
Ники би се замислио и, направивши дугачку паузу, стидљиво би упитао: „A Деду, хоће ли њега послушати?””
Код куће je мали Ники волео да се игра „цркве”; ево како се тога присећа Владимир Оленгрен: „У Никију je било нечег духовног – личио je негде на ученика духовне академије. Волео je да пали и поставља свеће пред иконама и пажљиво je пратио како горе: тада je излазио иза завесе, гасио остатак догореле свеће; да не би димило, превртао je у отвор сталка – чинио je то ревносно и достојанствено, попут црквеног службеника, и крајичком блиставог ока гледао je невидљивог оца. Његова животна жеља била je да обуче златну одору ђакона и да стоји поред свештеника на средини цркве, те да у току миропомазања држи сасуд са миром. /…/ Памћење му je било јако добро, и ставивши на себе столњак уместо ризе, говорио je напамет многе молитве из јектенија и, напрегнувши глас да звучи као ђаконски, гудео би: ’И за благочестивог Самодршца, Великог Цара нашег… И за супругу његову…’
A ja сам морао обавезно погађајући тон, да завршавам: Господи помилуј…”
Волео је старе храмове и иконе, а нарочито икону Богомајке која грли Христа.
И тако је, доборо саграђен као дечак, постао велики и светли цар, сунце руске православне душе.

НЕМОЈМО ОДУСТАТИ ОД ДЕЦЕ

Издавачка кућа „Добро дете“ има за циљ да српској деци дода понеки каменчић у кућу драгоцених успомена, да и она постану мала сунца наше будућности. Каменчићи њихових сликовница су спомени на веру Христову и нашу светлу и свету историју, који се дарују великим малишанима, потомцима Светог Саве и кнеза Лазара. Да имамо праву српску државу, њихове би књиге биле уџбеници.
Не смемо одустајати од своје деце – ако буде деце, биће и државе. На нама је да се трудимо, а благослов је Господњи.