ОЛГА АНДРЕЈЕВА: ПРИЧИЦА О РУСКИМ ПРАЗНИЦИМА

Деда је радио у Тули, у фабрици оружја. Породица је живела на селу, пет километара од града, на великој теретној станици. Станица је немилосрдно бомбардована. Фронт је био удаљен само километар. У нашој кући били су извиђачи. Неки би отишли и нису се враћали. Други би заузели њихово место. И тако целе зиме. Мама се сећа како су јој извиђачи показивали неке специјалне шибице које горе и у води.

Дедина фабрика је била спремна за евакуацију. Машине су стајале на платформама и настављале да раде. Деда је кући долазио врло ретко, али су га за Нову годину пустили, на дочек.

Мама је тада имала пет година. Деда је одлучио да деци приреди празник. Позвани су познати и непознати. Међутим, била је неопходна јелка, а шума је почињала негде осам километара од села.

Деда се спремио и кренуо. Требало је прећи велико поље. Деда је ишао пољем и одједном се на небу појавио немачки извиђачки авион. Деда је био сам на огромном, чистом пољу. Црно на белом. Пилот је почео да пуца. Зашто? Био је то просто спорт. Деда је падао, пузао, ваљао се по снегу, поскакивао, бежао. И тако осам километара. Могао је да се врати у село, али тада не би било празника. Деда је стигао до шуме. И вратио се са јелком. Дошао је кући и запалио цигарету. Руке су му дрхтале и појавила се седа коса.

Нову годину је прославило цело село. Мама је имала костим циганке. Остале су фотографије – она тако малена и сва у ђинђувама.

Деда је ову причу са авионом испричао баки неколико месеци касније, већ у лето.

Али Тулу нису предали.

Срећан Дан победе!

 

(Превео Ж. Никчевић)