ОЛГА АНДРЕЈЕВА: ОТАЏБИНА? ВИ ТО ОЗБИЉНО?


Насловна фотографија: Никола Јовић/Печат

Екстремистички Фејсбук сад ми највише личи на подруме Азовстала: историјска улога његових заточеника већ је одиграна, свуд около стењу рањеници, време је за предају, али власти још нису издале наредбу. Повремено лутајући по тој суморној џунгли, коначно сам нашла примену за ово последње уточиште руског либерализма. Фејсбук ми помаже да боље разумем зашто размишљам овако како размишљам, а не друкчије. И зашто ме тамо нема.

Недавно је један од Фејсбук заточеника писао у коментарима о „сумњивој аксиологији” наше специјалне операције у Украјини. Аксиологија је грана филозофије која се бави теоријом вредности. Да бисте разумели нешто ново, потребно је да разумете полазну тачку – ситуацију у којој је била култура Русије пре почетка специјалне војне операције.

Пре 30 година „напредни” руски ствараоци су без размишљања журно ускочили у последњи вагон европске постмодерне. Толико су журили да нису ни приметили да је вагон већ био откачен од локомотиве историје. Од тада, не само да смо осуђени на ову другоразредност, него већ 30 година доживљавамо емоције „расутих из улице Басејнаја“: колико год „напредна“ култура јурила напред, она остаје на истом месту.

Главна драж постмодернизма за наше ствараоце састојала се у одлучној промени интонационих „праваца”, у преласку са патетике социјалистичког реализма на стилску иронију, од епског наратива ка фрагментацији. На Википедији читамо дефиницију постмодерне: „…негирајући модернистичку потрагу за смислом у хаотичном свету, аутор постмодернистичког дела избегава, често на игрив начин, саму могућност смисла, а његов роман је често пародија ове потраге. Постмодерни писци случајност стављају изнад талента, а кроз самопародију доводе у питање ауторитет и власт аутора.“

За европски оријентисане ауторе Русије 1990-их, „избегавање смисла на игрив начин” показало се управо као оно што је душа тражила у „чежњи за светском културом”. Партијска цензура и цензура веома добрих совјетских уредника захтевала је не само смисао, већ и људске вредности – љубав, савест, част, пристојност, презирање вулгарности. Постмодерна није захтевала ништа. Штавише, све наведено је категорички проглашено „лажним патосом“, од којег се, како су претпоставили теоретичари постмодерне, човечанство „уморило“. Заиста, како можеш да волиш своју Отаџбину док седиш у московском кафићу са флашом божолеа? Отаџбина? Ви то озбиљно? Зашто се пренапрезати на послу и служити држави, ако коначно имамо приватну својину – што значи да можемо рентирати стан нашег дедице-професора и онда бити креативан?

Тотално другоразредна постмодерна добила је снажну економску подршку аукција, зајмова и филозофије Атлантиђана, који су исправили своја рамена. Естетика у стилу „Березовски лајф“ савршено се уклапала у концепт постмодерне. Ослобођење од значења и проклетог совјетског патоса у руској верзији претворило се у неку врсту срећне деменције и Сорокинове психоделичне анегдоте.

У Европи су послератни постмодернисти ерозију значења осећали као трагедију. У Европи је Ежен Јонеско створио величанствено и горко позориште апсурда, а Семјуел Бекет трагичну теорију „човека као неспоразума“. На Западу су се у агонији родили магични реализам Габријела Маркеса и болни Борхесови лавиринти.

У Русији 1990-их и 2000-их, па чак ни 2010-их, нико у постмодерности није видео никакву трагедију. За наше напредне ствараоце, постмодерна је постала улазница у славу и у свет западних грантова. Смисла нема и не може га бити – о-ла-ла, супер, ово нас коначно ослобађа!

Пад квалитета руског издаваштва, филма – ма свега – то јест укидање институције уредника и професионалаца уопште, ишло је на руку домаћим постмодернистима. Сад је сваки осредњи менаџер могао да објави: Ја тако видим! – и ником ништа. Осим премије, наравно.

Невероватна открића Римаса Туминаса, Александра Родњанског, Чулпан Хаматове, Галкина и Урганта – све је то постмодерна. Да, помало глупа. Али они то тако виде, а постмодерна то дозвољава. Као резултат, добили смо једноставан аритметички израз: естетске позиције великог и трагичног европског стила прошлог века, подељене са нултим талентом и негативним вредностима руске либералне агенде. Према законима аритметике, такав израз нема смисла – што значи да представља апотеозу постмодерне. Управо то одсуство смисла било је главна осообина културе која нам се 30 година представљала као „савремена“. И управо за то одсуство смисла исплаћивани су огромни хонорари, даване премије и други слаткиши.

И одједном се цела ова атракција невиђене великодушности завршила буквално на полетању. Специјална операција у Украјини захтевала је смисао, вредности, љубав, трагизам, саосећање, милосрђе, интелигенцију, таленат, такт и душу. Али управо то су алати којима је наша „савремена” уметност одавно заборавила да се користи.

Никакав Дима Биков не може да напише ништа попут једног стиха Константина Симонова: „Сећаш ли се, Аљоша, путева Смоленске области?“ Тај звук, та нота туге и храбрости, само би она сада пристајала, само би то браниоци Донбаса желели да чују. Да је Симонову током Великог отаџбинског рата речено да ће једног дана смисао уметности бити одсуство смисла и срца, он би се насмејао. Али то је управо оно што сад видимо.

Ако наша култура жели да се врати себи, ако жели поново да постане аксиолошки значајна, ако не жели да настави овај постмодерни дан мрмота, мораће поново да научи да мисли, осећа, пати, да верује у човека и у своју Отаџбину. Сигурна сам да ова будућност сад заокупља машту хиљада руских песника и уметника. Први пут после 30 година најважније ствари за руску културу не налазе се у прошлости, већ испред нас.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)