О. Дарко Р. Ђого: Сви наши слојеви – Поријекло и преци

Само у посљедњем вијеку, промијенили смо неколико држава и уређења у којима смо живјели, а ниједно од њих није се трудило да залијечи историјске пукотине на Цјелини нашег народног бића

Сваки народ представља слојевиту појаву у чијој се самосвијести различити историјски слојеви преплићу, дозивају, али понекад и сукобљавају и не споразумијевају. Срби ту не представљају изузетак, али је стање у нашој националној свијести још више раслабљено захваљујући систематском раду на дезинтеграцији. Кроз нашу историју појављивале су се и окоштавале, некада спонтано и интуитивно, а некада систематски и споља индуковано, силе интеграције и дезинтеграције, сабирања и расапа. И мада су по правилу оне сабиратељне биле интуитивне, урођене, добронамјерне; једном ријечју наше, а оне разбијачке силе су долазиле од туђина, из његовог плана и намјере, Бог у историји је почесто знао да катастрофу преметне у сјеме будуће обнове, а златно доба и испуњење сна да осјенчи крвавим буђењем из тог сна.
Историја и бивствовање два су имена за пут ка Смислу јер за човјека исто је бити и казивати о постојању – он постојећи и причајући тражи своме сврху. То се најбоље види када се постави питање о ономе што се некад звало „начало“: савремени српски језик је раздвојио „начело“ и „почетак“, али и ми знамо да се у питању „откуда“ и „откада Србија?“ истовремено сусрећу временска и егзистенцијална значења одговора. Како је за хришћанско себепоимање у питању о почетку дато и питање о сврси, тј. крају, онда је јасно да се на питање „зашто српски народ а не радије ништа?“ може одговорити не само археолошким мишљењем већ нераскидивом преплетеношћу почетка и краја, начела и сврхе.

ЗАПАДНОЕВРОПСКЕ БОЉКЕ Отуда, можда и толико својеврсне узбуђености, понекад праве раздражљивости када се покрене питање о „началу“ српског бивствовања. Када очекиваном жару човјека и народа који се пита о свом рођењу и сврси у свијету додамо располућеност на „чињеничну“ и „критичку“ историографију и постмодерни калеидоскоп разних аутохтонизама, није чудо да се и само питање о почетку нашег постојања не може поставити, а да не изазове опречна осјећања и мишљења. Званична историографија, нарочито након друге половине XIX в,, боловала је од свих бољки које је њено западноевропско поријекло носило са собом – од идејних парадигми зависних од идеологија преко понекад исувише редукционистичког погледа на човјека уз идолатрију чињеница (под којима су се подразумијевале углавном чињенице материјалне културе). Она зато понекад није узимала у обзир духовна кретања, па ни несумњиве континуитете и древности, тражећи потврде у камену и на пергаменту за читав један регистар стварности који се није могао или успио забиљежити. То, опет, не значи да чак ни са свим својим ограничењима, није израсла једна заслужна и величанствена историографија унутар које се и данас дозивају и боре све наше истине и заблуде.
Као противтежа њој појавио се читав калеидоскоп модерних и нарочито постмодерних алтернативних историографија и аутохтонизама, који су, у жељи да опонирају „званичном наративу“, развили све могуће и немогуће методе, претпоставке, замисли и фантазије, и сами најчешће више сложни око онога коме опонирају него око онога што тврде. Више као интуитивно осјећање да није све речено и да има још много шта да се каже, наши аутохтонизми лутају митологемама, не робујући чињеницама, а најчешће не држећи до њих уопште. У том простору између чекића и наковња тек понекад заискри историографија која се не исцрпљује у попису и опису већ и потврђује и расвјетљава (попут М. Екмечића или Р. Самарџића, данас већ и М. Ковића), или историософија која у историји види поље Завјета, литургије, теофаније и човјекове божанске упућености (А. Радовић, А. Јевтић, Ж. Видовић). Презасићени себељубивошћу хладног ума историје и самодовољношћу узрујане маште аутохтонизма пропустили смо да увидимо епохалне књиге једног Миодрага Ломе или Ђорђа Јанковића које су надишле наметнуте наочаре. Отуда се и даље крећемо унутар оштре амбивалентности историје која нас смјешта у прекиде и измаштаних континуитета – за виђење наставка у прекиду и Цјелине у дијеловима потребна је једна другачија перспектива.

СТАРА ВЕРА У НАМА Слично ствари стоје и када се дође до питања о удјелу „старе вјере“ у нашем данашњем бићу. Изван сваке сумње стоји очигледно: српско постојање темељно је одредила хришћанска, православна, светосавска философија живота без које Срби не би ни били народ, нити завјетни народ. Но подједнако је очигледно и да се у нашем бићу и данас јављају – на добро и на зло – предачки гласови оног ранијег метафизичког и религијског седимента. Како се односе „пагански предак“ и хришћанин у нама? Опет: парадигми у нашој културни није мањкало – што није ни чудо – однос хеленске културе и хришћанства већ двије хиљаде година немогуће је једнозначно описати само у једном кључу – он није био само ни конфликт, нити симфонија, а велики Оци Цркве (Јустин, Василије Велики, Златоуст) су га најрадније гледали кроз призму селективног прихватања оног племенитог. Савремени неопаганизам најчешће је израз реактивног одбацивања онога што се у хришћанској стварности види као недостојно, а публицитет „старој вјери“ давали су, у ангажованом кључу, и комунистички пропагандисти не зарад ње саме већ на трагу борбе са хришћанством. Понекад би, с друге стране, неовизантијски СКОЈ осудио „српске бадњаке“ и остале „паганске заоставштине“ јер их није налазио у својим типицима – као да се живот и код самих Хелена, у свакој великој култури које се христијанизовала, није преламао и претапао седиментно, калемећи се и настављајући, чак и када се исправљало, мијењало и борило.
Покрштавање Срба је трајало дуго јер је један народ немогуће до краја крстити – осим уколико под тиме не подразумијевамо административни извјештај о броју крштених душа. Можда никада до краја христијанизован, Србин је старе приче и симболе претакао у нову вјеру, слутећи да је оно старо некако тражило ово ново, видећи у овом новом наставак оног вјечног и важног што је имао у староме. Вјероватно да не постоје јача илустрација сплетености старог и новог од чињенице да су Срби сачували читав низ ритуала и светковина из времена непамтљивих давши им хришћански карактер и значење.
Иако су већ вијековима прихватали хришћанство, објашњавајући га себи и другима, борећи се са собом како би се уподобили идеалима и етичким захтијевима Цркве, али и падајући на том пољу непрекидне борбе и поново устајући, Срби су, изгледа, тек од времена Светог Саве освијестили могућност да се тај њихов пут ка Христу не појми као недозвољена или бар презрена варијанта ромејског хришћанства већ као њихова тј. наша раскрсница божанског јављања и човјековог уздаха.
Црква је Србе звала у слободи – они су јој узвраћали проналазећи у Сави светитељу митског прапретка, библијског учитеља Свјетлости и господара вукова. К. С. Луис је записао да вјерује да Исус Христос јесте Спаситељ свијета не упркос томе што су се у разним митологијама јављала божанска дјеца и прометејевске личности већ управо због тога: оно добро и племенито се од искони дозивало за вјечитим Смислом који је постао тијело у Светој Земљи прије 2.000 година. Када су се, након пропасти Царства српскога, појавили пјевачи старе али и будуће славе тога и оног вјечитог Царства, уз јунаке Завјета, сан о слободи и неумољиви императив чувања душе наставиле су да живе виле и русалке, крилати коњи и дивови. Мотив и унутрашњи ток Завјета изливали су се из хришћанске концепције човјековог пута ка небесима („цар вољаше царству небескоме“). Историја је поље човјекове одлуке: чувати „образ“ значи чувати душу, суочити се са вјечношћу тога избора. Но та библијска етика није поништавала један зачарани свијет у коме су виле плесале по ливадама.
Уосталом, како је В. Јеротић знао да укаже – можда је о паганину и хришћанину најбоље смислено говорити као о душевним профилима присутним у сваком човјеку. Као и у човјеку, и у народу могуће је и потребно не само освијестити све слојеве запретене у дубинама него и наћи начине да они оживотворе Цјелину.

(Печат, 22.12.2023)