О. Дарко Р. Ђого: Шта то Фарја Фараџи зна о Србима – а што су многи Срби заборавили?

Можда сте већ негдје сусрели његов канал на Јутубу. Коврџави, црномањасти етномузиколог, Иранац одрастао у Квебеку, течно говори француски, енглески и фарси а без нагласка пјева на српском, латинском, византијском хеленском… Вјероватно да не постоји већи народ или култура које Фараџи није “покрио” својим изведбама, било да су у питању баш народне пјесме или оне компоноване тако да донесу дух једне епохе или културе.

Српских пјесама је на његовом каналу релативно много: ту су и лирске “Ја урани` јутрос рано”, “Густа ми магла паднала”, “Ој ружице румена”, али и оне у чијем опису Фараџи увијек стави – Epic Slavic Music of Serbia: “Рашки хајдуци” (заправо одломак Мокрањчеве Шесте руковети, пјесма о Хајдук Вељку), затим “Жали, Заре, да жалимо” (уз “Спремте се, спремте, четници” можда једина успомена у савременој српској култури на жртве четничко-комитске акције у тадашњој Јужној Србији а данашњој Сјеверној Македонији).

“Националистичка”, “сељачка” па чак и “четничка” музика коју пјева иранско-канадиски полихистор ренесансог светалента и свезнања? Звучи ли то као један од ужаса постмодерне? Заправо не. Звучи као посљедњи траг модерне, времена када су ријечи још имале значења, па је тако и ријеч “космополита” заиста означавала човјека коме је читав свијет простор у коме је кадар да нађе своје мјесто а не контролисану масу покондирених, конфекцијски “оригиналних” људи без својстава који живе у убјеђењу да је космос културолошки равна плоча а њихов елитизам некакав лични квалитет и сазнајна надмоћност.

Снага и одлучност

Но “ужаси” истинског космополитизма, када су у питању Фарја Фараџи и српска музика не стају ту. У доба када се косовско опредјељење овог народа систематски анулира свим могућим политичким техникама и када пред очи долазе погубне посљедице свих досадашњих “мудрих” компромиса и дефетистичких потеза, ирнако-квебешки чувар свјетског музичког насљеђа, борац за аутентични звук (који, како нас често напомиње, не прија увијек савременим ушима) пушта у етар “Лазареву клетву” и пјева својим грленим гласом:

Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена

а не дош’о на бој на Косово

Од руке му ништа не родило.

Све уз адекватну музику и аутентичну интерпретацију: гајде, саз, кавал, бубњеве и незаобилазне – гусле.

Зашто нас је Фарја Фараџи подсјетио на оно што би свакако требало да стоји у нашој завјетној самосвијести? Да ли смо му заличили на Римљане и Ромеје, древне Хелене, Иранце, Монголе и друге бројне народе чију музику и осјећај за живот настоји да сачува и овјековјечи на своме каналу који назива “музејем музике свијета”? Или можда у нама још стоји она запретена снага и одлучност које сами почесто заборављамо и багателишемо, чак и када смо их свјесни (а још више када их нисмо свјесни тј. када смо сасвим поробљени Мегалополисом)?

Културна имагинација

Ирски хришћански апологета, теолог и молекуларни биофизичар Алистер Мекгрет има једну занимљиву теорију о успјеху атеизма у Европи од 17. до конца 20. вијека. Према њему, атеизам није био рационално убједљивији од хришћанског вјеровања већ је своју популарност градио на културној имагинацији: начину на који људи у једној култури замишљају свој свијет. Упркос томе што се прича углавном казује из обрнуте перспективе, нису људи престајали да буду хришћани тако што су наприје промишљали једну слику свијета па је онда ширили него тако што су најприје виши а затим све нижи друштвени слојеви замишљали свијет на један посебан начин, такав да у њему није било мјеста за Бога, вјеру, цркву (или све троје), па се онда тај замишљени свијет распростирао културним каналима тада доступним, од политичких и философских расправа преко књижевности, журналистике али и политичке праксе.

Какве везе има овај Мекгретов увид са “Лазаревом клетвом” коју гусла и пјева Фарја Фараџи? Иранац нас, наиме, подсјећа да имамо не макар какво него изврсно, препознатљиво, “епско” и у савременом смислу ријечи насљеђе које ће аутентични људи и истинске космополите препознати и у коме ће се препознати. То значи да посљедице наших идејних лутања у 20. вијеку, политичких и културних ропстава и колонизација, самоуништења и самозаблуђивања можемо надићи не само директном културном конфронтацијом са експонентима наше поробљености Мегалополису. Дакако: почесто је нужно одговорити на упућени изазов и на том пољу нема „малих“ напора.

Сјећам се неколицине пријатеља које смо молили да се придруже неком од апела српској јавности, на шта су они одговорили да неће да потпишу већ само очекују да им се да пушка и задатак. Када се, међутим, у круговима атлантистичких организација праве спискови за будући одстријел нас неподобних потписника, поменуте браће нема будући да и даље у мудром запећку чекају пушку и задатак. Данас, међутим, немамо луксуз да чекамо да нам неко подијели велике задатке, а подједнако је илузорно очекивати да ће нека “висока култура” да се одједном, као киша, слије на наше животе па ће све опет бити омивено завјетном свијешћу. Границе између “високе” и “ниске” културе одавно је побрисана. Можемо се жалити зашто је тако, али је тако: узмите било ког савременог признатог књижевника и велика је вјероватноћа да ћете затећи више порнографских страница него у петпарачким њемачким љубићима 19. вијека.

Креативна снага

Но да ли такво стање значи да је српска национална култура неминовно осуђена на пропаст? Заправо, једна од најтемељнијих порука српске историје јесте она о динамичном прелазу из високих културних форми у оне популарне. Заборављамо почесто да смо опстали у вијековима ропства (и то не само турског) захваљујући томе што се култура житијâ, Жиче и Дечана, Милешеве, Острога и Крке преливала на гусларске струне. “Висока” култура је формирала високе етичке стандарде у једној сасвим народној, популарној, за то доба “ниској” културној форми. Зато ми данас немамо луксуз да прњкаво замишљамо дан у коме ће нам експоненти Мегалополиса поново уступити културну сцену. Наравно, и на пољу “високе” културе (ма шта данас она била), не можемо пристати на посједање насљеђа грађанске (и, да напоменемо, националне!) српске културе, но на крају културна имагинација народа више је уобличена популарном музиком и медијима него било којом представом или књижевном наградом. Само синтеза завјетне мисли и свих културних регистара зато “ради посао”: обнавља нашу могућност само-осмишљавања, подмлађује нашу културну имагинацију настављајући да преноси видовданску нит.

Сви ти напори треба да уроде не само реактивним импулсима већ нам је још више неопходна креативна снага. Јесте, креативна снага суштински се супротставља духу епохе који је окренут имитацији, редупликацији, трошењу и распарчавању постојећег. Али тек ако, попут Фарје Фараџија пронађемо синтезу између садашњости и прошлости, између Лазареве клетве и наше стварности, ако том синтезом охрабримо и ревитализујемо нашу културну имагинацију – начин на који најприје видимо па објашњавамо свијет, успјећемо двије ствари које су једна: да преживимо и да будемо оно што јесмо.

Док не прође ова густа магла у којој се ништа живо не види – осим равног Косова, једног дрвета и косовских Срба који опет под страном чизмом гледају у Небо – наш задатак јесте да пронађемо начине да оно што Фарја Фараџи зна о суштини српског бића постане неупитни дио српског културног себепоимања, у свим могућим регистрима и ситуацијама.