ЊЕГОШ И СТЕРИЈА, НАШИ САВРЕМЕНИЦИ: Милован Данојлић чита класике

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Рад се бави огледима Милована Данојлића о Његошу и Стерији као књижевницима чије је дело актуелно управо због тематизовања питања која су и данас присутна у домаћим тзв. „ратовима у култури“, од патриотизма, преко односа према Европи, до отпора империјалним настојањима Запада. Указује се и на Данојлићево становиште по коме поезија, иако, на први поглед, немоћна у односу на доминацију политике и економије, и даље чува духовни идентитет народа и омогућује му опстанак у доба нихилизма.

ДАНОЈЛИЋ И ПЕСНИЧКИ ПРЕЦИ

Песник, преводилац поезије и прозаиста  ( лирски прозаиста ), Милован Данојлић је био и писац огледа који заузимају трајно место у нашем есејистичком наслеђу. Важан део његовог есејистичког опуса посвећен је нашим и страним писцима – не само песницима, мада се њима понајвише бавио. У књизи „Песници“, у којој је сабрао огледе о поетама који су га надахњивали и које је преводио, Данојлић је истакао да у основи његове херменеутике песништва „стоји љубав према овој племенитој духовној вештини која ми је, као песнику, преводиоцу и читаоцу, подарила многе, незаменљиве тренутке среће“. (1, 587)

Приступајући величинама српског стваралачког наслеђа, Данојлић се није могао претварати да је „објективан“. Сматрао је да су његови песнички преци не само део наше културне баштине, него и живи учесници савремених збивања, чувари самоистоветности српског народа чијем језику су служили и за чију слободу су се борили.

А Данојлићу је било стало до слободе. И у личном животу, у доба „брозоморе“ ( „Животарим, животарим, под деспотом једним старим“, певао је, во времја оно ), он је то више пута показао и доказао. Уосталом, жеђ за слободом је у традицији књижевности којој је припадао.

СА СТАНОВИШТА СЛОБОДЕ

У огледу „Антиимперијални дискурс или Дискурс слободе у српској књижевности (Назнаке и фрагменти)“, Душан Иванић је уочио да су српски писци слободу народа сматрали условом без кога нема праве просвећености и аутентичне културе. Још је Христофор Жефаревић у „Стематографији“ искористио прилику да поручи шта је циљ његове, историјски самосвесне, заједнице – тако су „сви грбови земаља на које је претендовала Аустрија нашли у вијенцу који окружује цара Душана, испод копита његовог коња. У неочекиваном стапању империјалног дискурса и ослободилачког „антидискурса“ настала је имплицитна визија рушења постојећег (хабзбуршког) царства ради обнове, васкрса Душановог царства.“( 2 )

Управо због тога се у нас, сматра Иванић, веома рано обликује критичка дистанца према империјалним претензијама европских моћника. Захарија Орфелин у „Плачу Сербији“ описује тешки положај свог народа између Беча и Стамбола, не пристајући на status quo. И Доситеј иде путем слободе, спреман да и лично учествује, по мери својих сила, у Карађорђевом устанку. Од средине 18. до средине 19. века, тврди Иванић, у Срба се води се борба против културне колонизације, у доба кад је немачки био језик школе, а мађарски – језик државне администрације, и када се тражио прелазак православних на римокатолицизам ако се хоће напредак у служби. Иако има намеру да прихвати европски систем вредности, неопходан за изградњу културног простора у новом добу, српска интелигенција не жели да усвоји империјалне интересе који се подмећу као универзалне вредности. И ми смо своји, и не морамо бити пуки имитатори. Са Вуком Караџићем, народна поезија постаје нова основа наше самоистоветности, она првотност којој романтизам тежи као битијној обнови заједнице.

Суочавање са Европом није могуће без сучељавања – што, по Душану Иванићу, почиње, у назнакама, од Доситеја и Видаковића, а наставља се код Његоша, Бранка Радичевића, Стјепана Митрова Љубише, Милована Глишића, Лазе Лазаревића. Душан Иванић додаје:“„Други“ у очима наших писаца постаје извор двоструке или вишеструке, прије свега ироничне пројекције, али та пројекција захвата и простонародно-наивну, неискусну свијест у сусрету са модерном цивилизацијом на Западу (Његошев мотив „војвода Драшко у Млецима“, Љубишин Кањош у Млецима), колико и у сусрету мачванско-шумадијског сељака са обичајима и техничким иновацијама у граду (у Глишића и Лазаревића). Топос Европе се уклапа у бинаран поредак вриједности (слобода/ропство), гдје се оно што је у начелу позитивно („просвијећенац“, „изображеник“) преображава у негативно.“(2)

ТАЧКЕ СУЧЕЉАВАЊА

Српска интелигенција је, у 19. веку, незадовољна понашањем западноевропских сила које подржавају опстанак Турског царства. Чују се гласови отпора Симе Милутиновића Сарајлије и Јована Стерије Поповића. Изворност народа и његова слобода главни су стубови изградње храма националне културе; ко није спреман да слободу постави у темељ народности, није кадар да допре до себе. Његош у „Шћепану Малом“ каже о домаћим конвертитима:“О слободи и о народности/ у њих нико поњатија нејма;/ у гроб су их обје сахранили.“

„Вијенац“ владике Рада је својеврсна песничка борба против империјалног дискурса. Ту се  сукобљавају реторика силе на чијој је страни већина и реторика отпора мањине која одбија да се покори, спремна на жртву у борби за слободу, као и реторика империјалног „протоглобализма“и реторике корена – клице („Мањи поток у виши увире,/ код увора своје име губи“ на једној, а „Ђе је зрно клицу заметнуло/ Онде нека и плодом почине“ на другој страни).
Отпор Турцима постепено прелази у отпор империјалној Европи која је себе свела само на Запад. Иванић истиче да је „Миодраг Павловић написао да је Стерија био „наш западњак против Запада“, да је осјетио потенцијал националне културе и да је Европа у његовим пјесмама метафора наличја модерне просвијећености („Изображенику“, „Турци“, „Година 1848“).“ ( 2 ) Стерија се Европљанину – који „заборавља“ да је и сам крив за поробљавање других, проглашених за варваре – обраћа управо у песми „Изображенику“:„Кад Турчин робље продаје на тргу,/ Безбожник он је и звер,/ Кад ти за посао купујеш црнце,/ Среће отвараш им двер.“

Глас против  империјалне Европе касније дижу и Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. Уосталом, по Иванићу: „Антимперијални дискурс српске књижевности и српске јавне ријечи никада није био само теоријски, већ повезан с конкретним околностима у којима је живио српски народ.“ (2)
Била је то борба за ослобођење.

СВЕТ У КОМЕ СМО СЕ ОБРЕЛИ

Беседећи приликом доделе Жичке хрисовуље 2004. године у  задужбини светих Саве и Стефана, Данојлић се определио да највећег песника нашег језика, владику Рада, оживи не само као литерату, него и као духовног руковођу у часу у коме смо се помели, јер смо се нашли у свеопштој пометњи постмодерне историје ( која је већ  у то време оперисала са „постистином“, а недавно тај појам и објавила као нешто са чиме се мора рачунати, чак и у „науци“).

После уводних речи захвалности, Данојлић се осврнуо на новији тренутак у коме је у нас све почело да се пара, јер је било погрешно шивено.

Године у којима смо се обрели, истакао је лауреат, нису године за радовање – око нас је скоро све што видимо разграђено и разорено. Живели смо не мислећи, у свету у коме се чинило да други мисле за нас и уместо нас. Била је то, наравно, варка, која нас је скупо стајала – иако су одговорни други, негдашњи идеолошки монополисти ( песник би рекао – „усрећитељи са Мораву“), испало је да је сва одговорност на нама, обичнима, који смо се незрело препуштали њиховом вођству:“Главнину животног века најчешће смо трошили како нисмо хтели, како је било по вољи јачима, а сад смо одговорни за оно што смо чинили и, још више, за оно што нисмо чинили. У довршеном, и у пропуштеном, ништа се накнадно не да поправити. Околности су се превише поигравале са нама, а ми смо на њих премало утицали.“ ( 1, 497)

Данојлић рендгенски прецизно описује стање у коме смо:“Прибирамо се у похараном окружењу, на јаловој чистини, у вишеструко осиромашеној земљи, без живородне тајне, без тајне у којој је снага опстајања. Наши измишљени пријатељи окретоше нам леђа у најтежем часу, што је можда и добро: више се нећемо ослањати на трулу даску. Кућни простор се осуо и стеснио, сатерани смо у обор некадашњег пашалука, а и нас, живих, у том је обору све мање.”( 1, 497)
Духовна и биолошка исцрпљеност, руку под руку, воде ка коначном поразу један мали народ који се надао да је трајно стекао слободу.

ЛЕКОВИТИ СЛОМ ИЛУЗИЈА

Морали смо да стиснемо зубе, и чекамо разведравање на обзорјима историје, које можда неће ни доћи. Транзиција, као прелазак из утопијског нечег у глобалистичко ништа, није доба у коме је лако живети и дисати. Јер, по Данојлићу:“У оваквим, прелазним, лоше омеђеним раздобљима, у међувремену и међупростору, у проређеном ваздуху, ствари немају пуну тежину, дисање је отежано, лако се одајемо црној забави јадиковања. И ту, још једном, имамо недостижни образац у монолозима Игумана Стефана и Владике Данила…“( 1, 498)

Оба монолога указују на могућност наде у безнађу – на онај апсурд песника Његоша као, по Иви Андрићу, „трагичног јунака косовске мисли“, који је једини кадар да нас узнесе изнад тамнице у којој смо се, геополитички и метафизички, обрели.

Људи и народи који живе од илузија на крају се суочавају са њиховим сломом. Иако је то болно, лековито је – са илузијама се нигде не може.

У доба кад је економија мртва, а све се свело на „транге-франге“ трговину, када се, по навици, штампају књиге у малим тиражима, какви су били у време Доситеја и Вука, постали смо сиромаси какви су они у Трећем свету, а немаштина нас је у свему оголила. Живот наших предака у „природној оскудици“ није им дозвољавао да се осећају као бедници ( сетимо се Достојевсковог Мармеладова, који тврди да се достојанство може сачувати у сиромаштву, али не и у беди). Беда коју су нам наметнули светски центри моћи лишила нас је „јутопијског“ стандарда не који смо почели да се навикавамо, али који није био наш, него кредитиран:“Главни извозни производ, стратешки положај, изгубио је цену на светском тржишту; за такво стање, као ни за распад државе, нисмо се спремали.“( 1, 498)
Ипак, живети се мора, па и у неочекиваном.

НЕБЕСКИ НАРОД У ДОБА БОГА ДОЛАРА

Његош је, сматра Данојлић, настојао да покаже какве су  основне координате постојања Срба – они, по „пустињаку цетињском“, имају своју надземаљску отаџбину и очевину. Та идеја је, крајем 20. и почетком 21. века, наишла на најсуровије подсмехе „господара дискурса“ у свету и код нас. Ко се све није ругао идеји Срба као „небеског народа“?

Трезвени Данојлић је, sine ira et studio, показао да „небескост“ није датост, него задатост којој се мора стремити:“Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима испуњавања своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића.“( 1, 500)

Тобож трезвен и крајње секуларан, глобалистички – материјалистички као и комунизам- утопизам у себи носи намеру „насилног даривања среће“ ( Георгије Флоровски ). Рај није на небу, него на земљи. И није у души, него у новчанику:“Јучерашњи усрећитељи су мислили да се рај на земљи остварује без помоћи Вишњег, и против Њега, а ови, садашњи, Богу су доделили звање финансијског саветника и покровитеља, па су на својој националној новчаници исписали гесло In God We Trust (Ми верујемо у Бога).”( 1,501)

Човек, по новим усрећитељима, нема право на самонадилажење – он мора остати прах и пепео, који ради и троши, троши и ради.  Иако су однели победу над Варшавским пактом и учинили смешном комунистичку идеологију, нови победници су се показали као још гори простаци – они чак ни не нуде универзалистичку наду „скока из царства нужности у царство слободе“ (Фридрих Енгелс ), него тријумф мањине шкртих и грамзивих. Њихова грамзивост води у планетоцид:“Загађују све што је у нама и око нас здраво и природно, од воћа и поврћа, до воде и ваздуха, од жита и хлеба, до језика, од међународног права, до права на рад и живот.“( 1, 501)

Тако се стиже до понора из кога изласка нема.

ШТА МОЖЕ ПЕСНИК?

Колика је снага песника у доба духовне и материјалне оскудице, у часу кад је народ дошао до економских минимума и помео се умом и срцем више него игда?

На први поглед, немоћан је, као и свако без политичке и еконмске моћи; али, песниково чување језика у свим могућностима његове дејствености, имагинација која отвара путеве слободи и пориче очевидност ( као код Миљковића:“Је ли истинито оно што је стварно/ Или само влада?“ ), као и брига за историјско памћење су непорециве силе отпора и опстанка. Поезија животу нуди најшире могућности – на дну непознатог, тамо, где се, по Бодлеру, крије ново, налази се нада, која је песникова ( и саборна, јер песник, по Малармеу, даје јасније значење речима племена ) котва чак и кад је он сам у безнађу. На трагу апостола Павла, Данојлић нас подсећа:“Од тврдоће нашег чекања, од силине усредсређења, зависи хоће ли једног дана доћи то што нам се понекад чини немогуће.“(1,499)

Велика поезија има, сматра Данојлић, нешто од библијске онтологије ( није у питању само чињеница да је Свето Писмо до нас стигло у стиховима): наиме, реч Божја је, упркос фарисејском кривотворењу у име овакве или онакве пропаганде, којом идеологија настоји да нас убаци у Прокрустову постељу тржишно употребљивих привида, позив на слободу и немирење са злом, због чега је Његош и упућивао на непрестану борбу, чак и кад успех изгледа немогућ. Јачем се не можемо и не смемо потчинити, јер окупатори, кад поробе, проповедају ред и рад, мир и сигурност, али са једним циљем – да ропство остане трајно.

Због тога, по Данојлићу, песник, чак и кад клоне, увек остаје са незгрбљенима и непропоузалима, и никад не прелази на страну непријатеља и поробљивача. Аутошовинисти међу нама све наше неуспехе и поразе тумаче као неспремност да се покоравамо налозима моћи са Запада, који је једина цивилизација. Такве поуке су у „Вијенцу“ упућивали Мустај – кадија и Скендер – ага. Па ипак, како каже Данојлић, српски песник никада не може да се сагласи са сервилношћу пред Империјом:“Наша је традиција поема немирења, нетолеранције према злу. Нема данас ни једног српског песника који се помирио са злом, иако се оно, поново, позива на историјску нужност.“( 1, 500)

То је песничка нада – ако се не помиримо са злом, будућност се може отворити ка слободи. Борба против очевидности је једина борба достојна човека: то је поука Његоша, и песника који га следе.

ПЕСНИК И ПОКРЕТ ОТПОРА

Ако је поезија „со земље“, онда су, по Данојлићу, песници „осетљиве антене народних заједница“, који примају све сигнале спољњег и унутарњег народног живота.  Иако не воде и не суде, песнике треба слушати, чак и када звуче јуродиво – управо тада они сазиру једине путеве који воде ка излазу из лавиринта историје, тобож окончане триумфом бога Мамна и култом Златног телета. Песници су били еколошки покрет пре еколога, јер их је увек болело ружење природе, с којом су се стапали у лирску ненаспрамност. Они су, вели Данојлић, кадри да у себи споје патриотизам и космпоолитизам.“Родољуби по науку језика, у чијем храму свакодневно држе службу, они су, истовремено, грађани света због заклетве Апсолуту: надахнуће је, увек, универзално и космичко, његов је извор више у невидљивом, него у видљивом свету.“( 1,505-506)

Чувар саборног памћења, песник је, по дефиницији, члан покрета отпора против тоталитарне глобализације. Усамљен на својим пословима и у служењу прадубинама језичког битија, песник не долази међу силнике овог света да би им се ставио на услугу. Уклоњен из средишта друштвене пажње, он, макар и шапатом, нуди алтернативу, другачији поглед на свет, могућност избора. Ћутањем, одбијањем да се придружи чопору, песник чува своју част и оглашава се тамо где других гласова нема:“У бомбардерима изнад Вијетнама, Босне и Ирака летели су, понекад, као специјални гости, фарисеји и писци новинских уводника. Песника, у њима, није било.“( 1, 506)  Зато се песницима не плаћа Јудиним сребрњацима глобалне моћи, и зато је њихово сиромаштво витешко. А маргинализовани су, у Срба, скупа са Црквом, која је одолела вековним ударцима окупатора. Кад је тешко, Црква и песници су са својим народом. То је закон саборног трајања, кога нема без саборног памћења.

Начин на који песник пресаздаје народно памћење нарочито се види у случају Филипа Вишњића, који се, као хук буна и устанака, могао чути кроз сеоске оџаке. Јер, како је беседио Данојлић приликом примања награде „Одзиви Филипу Вишњићу“, „пријемчивост за јуначки десетерац је у нашим генима“( 1, 9), па су чак и комунисти себе опевали десетерачки. Са високог чела Вишњићевог свањава „зора нашег препорода“; оно је „просјај колективног памћења“( 1, 9)

Сличност Вишњића и Хомера је у томе што је српски гуслар све савремено умео да узведе у прошлост, јер је Србима прошлост најозбиљнија имовина. Тако се смело узлетање „Почетка буне против дахија“ нашло на пред слушаоцима са свом слашћу „у набрајању српских села и заселака, кнезова и старешина“(1, 10). Што је бард додирнуо, преображавало се у оно трајно, митско:“Моравци, у којима сам се саког пролећа причешћивао, захваљујући Вишњићу, добише легендарни ореол и надземну важност“. (1,9) Данашњи песник, одњихан „у расклиманој, али још увек употребљивој, колевци предања“(1,9), има задатак да поново осмисли традицију, јер старима то није пошло за руком:“Поновно формулисање суштине историјског искуства је прва обавеза елите сваког нараштаја“(1,11)

СА СТЕРИЈОМ ИЗ ДАНА У ДАН

Данојлић је свој оглед о Стерији објавио 2006. године, поводом јубилеја ( 1806-1856-2006), и написао га је као непосредно обраћање великом писцу. Ова „интимизација“ са књижевним претком имала је за циљ да укаже како на актуелне вредности пишчевог наслеђа, али и да подвуче колико сам писац у Стеријином стваралаштву препознаје себе. Као и Његош, Стерија је, кад је наша будућност у питању, био прозорљив:“Предосећао си да нећемо далеко стићи, ако се битно не изменимо (…) Испоставља се, још једном, да смо јуришници великих речи, а кратког даха.“( 1,13)

У доба кад се, каже Данојлић, пред фотографа излазило озбиљно, настао је Стеријин портрет који умногоме даје његов унутарњи лик. Кључ за сазирање личности су очи које, из часа у коме нас гледају, изражавају зачуђеност и сажаљење, проничу у скривене мотиве наших поступака и недостојност која би да развије стег узвишености. Наравно, не треба заборавити ни антрополошки песимизам песника „Даворја“, сасвим читљив са фотографије:“То су очи растуженог разума који се сусрео са муком постојања, и свестан је да за њу нема лека“(1,15)

Прошло је много времена од Стеријине епохе, али тај проток скоро никога није уразумио. По Данојлићу, важно је схватити да нам је Стерија савременик јер се бавио питањима која не губе на важењу: људска природа је, авај, непроменљива, и збивања се понављају ad nauseam.

Писменост је, во времја оно, била ретка, али данашње описмењене масе читају таблоиде и упутства за белу технику.

Писање је, и онда и данас, било неуносно, а живот писца је, више данас него онда, на ивици просјаштва. Некад је било патриотских претплатника; данас их нема. Ако је Стерији било тешко делати у таквим околностима, данашњим писцима је скоро сасвим бесмислено борити се за уплив на публику. С обзиром да је у доба аутора „Покондирене тикве“ књижевника било мало, увек би се, за неког новог, нашло места под сунцем. Данас је то незамисливо: нове писце ретко ко уочава.

Такође, за разлику од својих наследника крајем 20. и почетком 21. века, Стерија није осећао да, штампањем написаног, загађује животну средину и да обезвређује речи.

Наравно, сви пишчеви ликови и данас су наши:“Очи друштвене елите, чија се реч чује и рачуна, окренуте тамо куда су гледале и твоје слуђене провинцијалке. Илузије и пуста обећања дају јачи подстицај нади од сиве и читаве стварности. Радо слушамо данашње лаже и паралаже и онда кад им не верујемо“.( 1,18)

ВЕЛИКИ СВЕТ И ПРИЧА О ПРОГРЕСУ

Читав данашњи свет, упркос чињеницама, дотрајава и даље, безубо и слабовољно, понављајући причу о прогресу: данас је боље него јуче, а сутра ће бити још боље.

Данојлић је свестан да је прича о прогресу једна од многобројних илузија човечанства: напредује се у техници, али етички се стагнира, па и закржљава. Иако је 19. век био суровији у испољавању зла, све је било исто као и данас, када се зло суптилизовало и етеризовало. Технички прогрес медија, пропаганда и наоружање чине га убојитим, а свака уљуђеност нестаје у тешким околностима које не бивају случајно, него се стварају настојањем светских моћника.

Иако рекламирање бескрајног напретка траје, не престаје, умор је све очитији, а хоризонти су одавно помрачени. Треба бити крајње наиван па не уочити у ком правцу је све кренуло. Самодовољношћу и самообоготворењем – до ђавола!

Моћ је у рукама трговаца и банкара, а не витезова и философа. Али, ропство се, свим методама новоговора који постаје паткоговор ( читаоци Орвела се горко осмехују ) приказује као потоња слобода. Речима се дају друга, неутемељена и произвољна значења, да би се свешћу поданика могло владати, и да би им се моћ тржишта показала као једина и непоразива.

МАЛИ И ВЕЛИКИ

Како је у великом свету, тако је и у Стеријином малом, али умишљеном, народу. Разлика је у томе што мали, али умишљени, у великом свету виде недостижне узоре, чиме потврђују свој инфантилизам:„Попут деце, ни ми од себе не видимо свет, не умемо да се према њему трезвено односимо, да увидимо своје место у њему“( 1, 35) Мода, и у облачењу и у мишљењу, помодаре чини смешнима, а данас економски интереси моду чине тоталитарном. Цивилизација шири путеве робе. Али, као и некад, живети као нормалан свет значи живети туђим животом.

Читање Стерије увек открива трагедију малог народа:“Мали народ је сам себи велики терет, и зато упорно тражи заштитнике и покровитеље.“( 1, 53) У тој потрази, налазимо се на удару илузија много чешће него други:“Ми и даље очекујемо спас одонуд откуда су нам, у тек завршеном веку, стизали једино ултиматуми и бомбардери.“ (1,48) Док смо такви,„нама је све допуштено, посебно оно што доводи у питање наш опстанак.“ ( 1,43)

Хоће ли икада бити другачије?
Хоћемо ли икада бити другачији?

„ПОЕВРОПЉЕЊЕ“

Један од основних изазова са којима се срећемо  и данас је Европа – то јест, Западна Европа, која је себе прогласила садашњошћу и будућношћу читавог човечанства. У нас је, каже Данојлић, баш Стерија, поводом Петра Великог, први употребио израз „поевропити“, а тај географско – метафизички простор је непорециво важан за наше саморазумевање:“Столећа, у којима смо живели на њеном рубу, као сирочад и пасторчад, не могу се преко ноћи заборавити и одбацити. Дужници смо тих столећа, у њима смо стекли извесна важна и дубока искуства“.( 1,19)

Онда је дошао тренутак да се Европа претвори у Европску Унију, и да фатаморгану „евроинтеграција“примимо као сушту стварност. Данојлић, као човек који је живео на линији Ивановци – Поатје, није имао илузија:“Реч је о голој апстракцији, о дуготрајном држању у приправности, у гледању на једну страну“.(1,19) Све је то, наравно, Стерија већ сазирао:“Ми Европу видимо као царски пут којим се излази из себе, на коме ћемо раскинути са сопственом мучном истином, као спасоносни лек, а о лековима се на расправља, они се гутају. По том, простодушном поверењу у чудо, по уверењу да је живот негде другде, достојни смо потомци твојих најлуђих комедија“.( 1,20)

То је оно у „Лажи и паралажи“ – у Бечу живети три дана значи као на нашем простору живети три године.

УМОРАН НАРОД? НАРОД НА УМОРУ?

У часу кад пише своје обраћање Стерији, Данојлић схвата да је његов народ уморан од узалудних покушаја да стигне на зацртану мету.  Широки слојеви Срба више ни у шта не верују, и та инерција их држи у стању мирења са светом и његовим неправдама. Лишени поверења у своје мисли и мишице, они се препуштају духовно – моралној инерцији и чарима духовне поспаности. Пасивизовани, не верујући ни себи, ни свету, неспремни да иду за пророцима плаве заставе попрскане жутим звездицама, препуштени смо гашењу и нестанку виталних енергија потребних на путу ка препороду.

И живот нам измиче:“До њега, у ствари, нико не држи: једни су га превазишли кроз фикцију, док други стоје испред његових затворених врата. Карте су лажне, улози се дижу речима, а губитке свако осећа на својој кожи“. Како год да посматрамо стање у коме смо се нашли,„тешко губитницима у времену у коме се чује једино глас успешних и јаких“( 1, 28)
Бити губитник, а остати свој – да ли је то могуће? Бити песник у народу губитника, а не утихнути – да ли је и то могуће?

По Данојлићу, могуће је, ако се, између осталог, остане са класицима своје књижиевности и пажљиво чита њихово завештање.

РАТОВИ У КУЛТУРИ

У време када је Данојлићев оглед о Стерији писан, у српском друштву су трајали сукоби „културног рата“ између, условно говорећи, патриотизма и космополитизма, „првосрбијанства“ и „другосрбијанства“. Питање родољубља се постављало на различите начине, да би у медијима главног, постпетоктобарског тока, љубав према роду и отаџбини била описивана као „последње прибежиште ниткова“.

Данојлић је уочио да домаћи квазикосмополити, у ствари, следе налоге великих западних сила, којима је потчињена планета коначни циљ.  Центрима моћи смета родољубље малих народа, али без патриотизма у доба нерешеног националног и државног питања се не може: одрицање од себе је пут у самоубиство. Национализам великих се, вели Данојлић, лицемерно крије, а национализам малих је „штетан и сувишан, зато што су му циљеви неоствариви“(1, 26)

Орвеловска начела побеђују у борби против истине о патриотизму:“Ко влада речима, влада и стварима. Изведена је мала алхемијска операција изједначавања патриотизма са ускогрудим национализмом, овога са шовнизмом, шовинизма са нацизмом, а ту већ престају теоријске и предлажу се судске расправе“.(1, 26)

Како је зло чудо орвеловских трансформација значења стигло до нас?

ПУТЕВИ КВАЗИКОСМОПОЛИТИЗМА

Нигде се ништа не добија бесплатно, a нико не обећава оно што је једино потребно и могуће: срећну садашњост. Када се, из НАТО геополитичких разлога кредитирана, генерација Титове епохе, којој је испред носа одузет стандард Трста и Аустрије, срела се непријатним чињеницама стварности, испоставило се да је домаћи малограђанин ближи малограђанину ЕУ него свом сељаку. Зато локални скоројевић, у блату транзиције, не може да се повеже са сопственом традицијом – он, каже Данојлић,  одметнике своје крви, који су се борили против Новог поретка, гледа очима „Турака и трговаца“ из песме „Стари Вујадин“, то јест онако како их гледа његова вољена имагинарна Европа, ни не слутећи да домаћа средња класа никад не може постати средња класа наддржаве са средиштем у Бриселу. Данојлић се сећа:“Одређену добру вољу Унија је показивала пре распада социјалистичког поретка; тада јој није сметао наш једнопартијски систем, нити је имала примедбе на изборе. Били смо занимљиви и потребни, као брана против пошасти са Истока; добијали смо кредите као Тројански коњу убачен у непријатељску тврђаву.“(1, 49)

Међу онима који су кренули путем малограђанштине маскиране у ЕУтопизам регрутовали су се „другосрбијанци“.
Ти критичари наше „заосталости“ су улагали велики напоре да реинтепретирају читаву традицију у складу са својом визијом пожељног поретка на домаћем тлу. Покушавали су, управо из те перспективе, да и Стеријине „Родољупце“ пoдастру као доказ своје тезе да су патриоти само користољубиви ниткови. Главно одредиште реинтпретатора Стеријине горке комедије је крајње приземно – треба се изместити из сопственог, непожељног идентитета, да би се стигло у „земљу обећану“:“Циљ је живети као сав нормалан свет, а нормалан свет је негде другде.“(1, 38)

МОЖЕ ЛИ TA ИДЕЈА ДА УСПЕ?

Упркос пропаганди, квазикосмополитизам не може да постане општеважећа истина међу нама. Европа је, увек и свагда, била освајач, а ми смо били освајани. Њој ће увек бити близак дискурс господара, а нама раје. Лицемерје Запада је оно што нама не иде, и зато не можемо да се уклопимо у Нови поредак терминалног капитализма глобализације. Стати на страну моћника са Запада значи бити следбеник чудовишне идеје златне милијарде:“Већина људског рода на нашој планети рачуна се у технички вишак, који није требало да се роди. Човек се не исплати.“ ( 1, 61)

По Данојлићу, нашим „претенциозним тикванима“ ништа није јасно:“Нису била довољна ни четири бомбардовања током једног столећа да се, према онима који су нас засипали бомбама, заузме бар унеколико резервисан став.“(1, 39)
И тако се народ, у тренутку кад Данојлић пише о Стерији, нашао подељен. Једни су се настанили у нашим безнадним предграђима, а други су побегли у иностранство, да буду грађани ничије земље. Ако су и остали ту где су рођени, обрели су се у аутошовинистичкој магли.

СТЕРИЈИНО РОДОЉУБЉЕ И КВАЗИКОСМОПОТОЛИЗАМ

Стерија је био учени и многострани ум, који је, баш због тога, знао све наше мане. Али, то га није окретало ка самомржњи: његово родољубље било је неупитно. Данојлић му се зато и обраћа са поверењем у савезника из прошлости:“Узме ли се у обзир целина твог књижевног рада и књижевног деловања, те изразито критички однос према нашим, провницијалним варијантама поевропљења, као и осуда империјалистичке и колонијалне историје Запада, не верујем да би се међу идолопоклоницима Новог светског поретка осећао као међу својима, ни да би прихватио њихово читање Родољубаца“. (1, 27)

Уметничка дела јесу вишезначна под условом да вишесмисленост не постане бесмислица која пориче што писац јесте хтео и могао да каже: Стеријини родољупци су, каже Данојлић, ситне душе које покушавају да, што глумећи радикални национализам, што додворавајући се мађарским победницима из 1848, остваре своје личне интересе. Аутошовинисти потоњих времена су озбиљнији изазов за народ коме припадају – они га поричу страствено и без остатка, зато што им се чини да тај народ живи погрешно на погрешном месту, и да није кадар да заузме исправне ставове у времену када је „крај историје“ ( онај Фукујамин, неолиберални ), наводно, постао очит. Код домаћих критичара српске заосталости  никад није било љубави и бриге, него је увек владао стид што не припадају непорочним нацијама.

По Данојлићу, ко родољупце ( ситне шићарџије у сваком тренутку свог окретања и обртања на сцени “teatrum mundi”) покушава да представи као родољубе могао би да проба да и Фему представи као прафеминсткињу:“Покушај да се преко пеливана и малих подлаца представе сви носиоци осећања стара као људско окупљање у државне и народне заједнице је јевтина полемичарска досетка“( 1, 28)

Родољуби воле отаџбину: ко због подвига, ко из сажаљења због њених посрнућа, ко због предела, а ко због ћевапа:„Такве патриоте, у чијој љубави нема ширине и мудрости, ти у чланку о Стевану Немањи називаш родољупчићима“(1, 30)

ЖАБЕ И ТРАВЕСТИЈА

Поред примитивизма „широких народних маса“, постоји, како каже Данојлић, и „будаласта травестија жаба“ које би да се поткују. Опонашање моћника одрицањем од себе није никакав пут, него ћорсокак –  ко погази меру и границу, тоне. То бива данас, као и код Стерије, трагикомично.

Данојлић уочава да на уласку у Љиг стоји разапето бело платно – Welcome to the home of Voda Vodа:“Коме је, на раскрсници између Бабајића, Љига и Гукоша она добродошлица била упућена?“( 1, 56)

Београд је, у вртлогу самозаборава, постао колонија преплављена англицизмима, што нашег есејисту нарочито узнемирава. Водитељка престоничке телевизије каже:“Моје име је“, а уместо путописа имамо stories. Феми су се ругали, а онима који говоре омаж, кул, дил, имиџ, тајминг, супер, тренд, бренд, маркетинг и тендер нико се не подсмева. Реч „патетично“, која у нас значи „пренаглашено емоционално“, користи се, у складу са прихватањем енглеског као трајне језичке мере, у значењу „јадно“. Све је као у Стеријиној комедији „Београд некад и сад“, у којој Станија, којој је доста најезде туђинштине, каже:“Ајде, ајде! Пошокчите се. Јоште оставите закон и пост, па ће вас видити мајка.“

Истина уметничког дела није само једна, али круг њеног стваралачког тумачења ипак има стваран опсег, а не онај који нам намеће, идеолошки заснована на квазикосмополитизму насилничке глобализације, самовоља аутошовиниста. Зато се Данојлић, веран чињеницама, труди да чита Стерију онако како класик то заслужује. Чак и кад прочитано примењује на садашњицу, духовни потомак остаје у кругу двоумица и решења свог претка, песника „Даворја“ и писца „Покондирене тикве“.

СТЕРИЈИН ДЕЛАТНИ ПЕСИМИЗАМ

Данојлић нас подсећа:“Прву линију одбране требало би да држи елита, кадра да нађе срећну равнотежу између националног и интернационалног.“(1, 43) На нашу несрећу, српска елита се умногоме одрекла своје дужности да утемељено брани народни идентитет. Школска ученост није довољна – потребна је елементарна човечност. Уосталом, за Стерију је људскост била природност, због чега је веровао да и за варварина има више наде него за бездушног западног „изображеника“:“Просвета прикрива опака дела, или их оправдава, па је зато гнуснија и опаснија од голе суровости.“( 1, 46)

Прогрес је незаустављив  – наравно, у пропаст, а Стерија је био конзервативац утолико уколико је хтео да конзервира здраву људску памет. Био је и песимиста, јер је видео да у борби између Појања и Црва побеђује Црв. Међутим, делатни песимисти су, сматра Данојлић, човечанству нанели много мање зла него оптимисти склони утопизму. Стерија је, упркос увиду у ограниченост људских подухвата, поштовао рад, честитост, родољубље:“Увиђање ништавности која нас чека на крају путовања, не даје нам право да се, према себи и ближњима, понашамо било како, ни да чинимо било шта. Ништавни су крајњи исходи, и то са становишта јединке. Постојимо онолико колико смо себе дали другима; у томе уделу наше саможиво ја нема приступа“.(1, 67)

Чак и песимиста може веровати у препород, јер смо свету потребни као самосвојни, живи и истинити, а не као „пеливани и бескућници“; препород ће, вели Данојлић, „доћи са обновом чедности, скромности, природности, радиности, незлобивости и истинољубивости“ ( 1, 67)

Уосталом, како је неко рекао, разлика између песимисте и оптимисте је много мања него што изгледа. Обојица се боре, само са различитим погледима на исход борбе. Од њих се разликује дефетиста, који из борбе бежи.

МОЋ ПОЛИТИКЕ И (НЕ)МОЋ ПОЕЗИЈЕ

Милован Данојлић је песник који живи у доба када поетски глас припада појединцу, а не заједници. Ипак, као и песници које је преводио ( попут Клодела и Јејтса ), Данојлић се сетно освртао на доба у коме је рапсод, по Константину Бертолу, био дах заједнице што саму себе приповеда и епифанијски гласник  богова који су и сами били инкарнација заједничког духа,  својеврсни митолошки спој предака, потомака и нерођених:“Песма, поезија, позоришни комад припадају рапсоду само зато што песник јесте заједница, њен саставни и конститутивни део“. (1, 82) Песникова аутономија је, у златно доба стваралачке праневиности, постојала само у оквиру вредносне лествице колектива, па је ту „рапсод, песник или драматург у основи реч око које је постигнут консензус, делегирана, заступничка реч“ ( 3, 84) Када заједница предлаже теме и циљеве, а песник их бира, и када су речи песника и ближњих заједничке скоро до потпуног поистовећења, могућ је класик као, по Елиоту, зрелост у дејству, зрелост не само лична, него и колективна.

Зато се Данојлић, свестан шта је било могуће у „рапсодској прошлости“ његовог народа, есхатолошки оптимистичан јер мисли и пева одан праузорној – протолошкој! – вредности Његошевог и Стеријиног дела, огледа у њиховом присуству да би нам рекао да су класици живи, и да ми живимо са њима. Иако се обрео у часу у коме је, по Бартолу, свет сав у огледалу тржног центра, на удару терора ниског интензитета и дугог трајања, кад се намеће „закон да онај ко не учествује није различит, него напросто не постоји“ (3, 108), Данојлић води дијалог са својим стваралачким прецима да би, и себи и нама, доказао да, иако је дух времена глув за песништво јер у њему тријумфује политика као вештина нихилизма одевеног у ружичисту футурологију, поезија може да каже нешто о политици, док је политика инфериорна кад је поезија у питању – „у дијалогу са поезијом политика је нема и немоћна“.( 3, 66)

И у томе је победа поезије. Quod erat demonstrandum.