Никола Јовић: Коначно могу да причам руски – извештај из Донбаса (1)

фото: Никола Јовић/Печат

Чувена кинеска пословица каже „дабогда живео у занимљивим временима“ а Монтескје је рекао „срећни ли су народи који имају досадну историју“. Ове две изреке су ми непрестано у мислима док се по други пут у животу приближавам Русији, која нити има досадну историју, а тренутно (наравно не и искључиво) доприноси „занимљивости“ времена у ком живимо. Први пут сам је походио (сада већ) давне 2015, када сам са 19 година, главом пуном идеја, срцем пуним заноса и празним џеповима кренуо у Донбас да се придружим свеопштем устанку народа Новорусије и постанем део „ополчења“ (отпора) новим, превратничким, мајдановским и антируским властима у Кијеву.

Сада долазим мало зрелији, мало старији и (желим да верујем) с једнаком дозом ентузијазма и заноса, али и рационалности, одмерености и „хладне главе“ када је то неопходно. Добио сам позив преко пријатеља, новинара из Русије, да у склопу међународне прес-туре коју организују руско министарство одбране и министарство спољних послова, посетим Донбас и новоослобођене крајеве на југу данашње Украјине (сутрашње Русије?). Наоружан новинарском акредитацијом „Печата“, позајмљеним фото-апаратом, спремношћу за нове авантуре и торбом пуном гардеробе и књига, крећем на пут.

Рута води до Москве, где се још само из Београда може доћи директно авионом (када су европске државе у питању), потом иде дуги силазак на југ Русије до Ростова на Дону –места окупљања свих оних који иду у Донбас и враћају се из њега, којим год било поводом, и тако већ осам година. Ту се окупља наша новинарска екипа од преко 50 новинара из целог света; ту су новинари из Француске, Италије, Јапана, Исланда, Индије, Холандије, САД, Немачке, Белорусије, Русије и један новинар из Србије. Испред хотела у ком одседају страни новинари кад дођу у Ростов и чекају одлазак у ратну зону се сабирамо и слушамо упутства припадника министарства одбране РФ. Потом нам деле војне панцире и шлемове уз обострану наду да нам неће требати а ако и буду – да ћемо их вратити нетакнуте и неоштећене. Имаћемо полицијску пратњу до границе, а одатле и војну. Наш аутобус на ком великим словима пише PRESS креће ка граници, светла се гасе а путници тону у сан…

Болница, бункер, комбинат

По преласку границе сусрећемо се с нашом војном пратњом. Војници из РФ и ЛНР с карактеристичним ознакама Z на раменима, шлемовима, оклопним возилима нас поздрављају, и у исто време делују и срдачно и уливају (страхо)поштовање. Уз њихову пратњу стижемо до болнице у близини Луганска, главног града ЛНР; Русија ту уз помоћ ове донбаске републике гради велики медицински центар за читав простор Донбаса, где је планирано да се лече рањеници и остали војници и цивили. Кажу градитељи да би им у нормалним условима за тај посао требало два-три месеца, а сада пола године, па се завршетак радова очекује на јесен.

Ускоро на градилиште долази председник ЛНР Леонид Пасечник. Раније је био министар државне безбедности (2014–2017). Чекам крај протокола испуњеног фотографисањем, питањима новинара и свим осталим, потом му прилазим, пружам руку и започињем кратак разговор.

– Преносим вам поздраве из Србије.

– Хвала! Имамо и ми овде много Срба у Луганску, веома нам значе ваша подршка и помоћ.

– Знам, а знате ли ви да су Срби овде имали државу пре 250 година, Славјаносербију, и да је део ње био и Луганск?“

– Знам, наравно, наши народи деле много заједничке историје, судбине су нам везане.

– „Слажем се. Издржите. Победа ће бити наша!“

Фотографишемо се и растајемо у срдачној атмосфери.

Пут нас води даље ка некадашњој бази Десног сектора на путу Луганск-Алчевск. За неупућене и све друге којима је рат почео 2022. а не 2014. године, Десни сектор је, попут Азова, нацистичка и русофобна паравојна формација. Војници ЛНР нам показују комплекс од неколико кућа и зграда који су десносектораши претворили у своје утврђење, што је сада само гомила спржених цигли и гвожђа. Изложен нам је, зарад фотографисања, део арсенала ових „бранитеља“: ту су амерички „џавелин“, британски НЛАВ и шведски „стингер“ – сада само ратни трофеји и показатељ где завршавају стотине милиона долара и евра пореских обвезника из земаља западног света, а у прилог пролонгирању, не окончању рата.

Док нам војници показују около по бази и док сликамо бројне кукасте крстове, СС ознаке на зидовима и бројеве 14/88 (Адолф Хитлер / Хајл Хитлер) којих ова база не мањка, као ни друга упоришта овог и сличних батаљона, наилазим на занимљив графит на зиду – „Смрт Русима“. Замолио сам војника ЛНР да стане да се сликамо ту поред, као симболични показатељ да они којима желе смрт – живе и да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје.

Настављамо ка Алчевску, индустријском центру ЛНР. Обилазимо Алчевски металуршки комплекс, једно од најстаријих предузећа црне металургије у источној Украјини. Његова историја сеже још у 19. век, када је оснивач Алексиј Кирилович Алчевски 1895. године формирао металуршки комбинат Доњецко-Јуријевске металуршке компаније.

Пошто је највећи металуршки комплекс у Украјини Азовстаљ у међувремену постао гомила рушевина, ово је тренутно највећи комбинат тог типа у земљи. Занимљиво је да је почетком рата 2014. године био пред гашењем, али су радници (којих и данас има више од 10.000) пристали да чак седам месеци раде без плате само да се не би затворио и како би се „пребацио“ на ратну производњу, те допринео у одбрани новоформираних ДНР и ЛНР. Тако су из њега тенкови, муниција, оклопна возила и остало отпремани право на фронт, како би се сутра ту поново производио челик и све друго за цивилну потрошњу. То је време сада дошло, пошто су линије фронта довољно далеко а ЛНР је готово у потпуности ослобођена.

Крај дана дочекујемо у Доњецку, где се смештамо у хотел и навикавамо на оно што ће нас пратити наредних дана – непрестано бомбардовање града.

Град, лука, плажа, позориште

Други дан посете идемо у најпознатије место на свету у претходних неколико месеци – Маријупољ. Руси су га назвали по руској царици Марији Фјодоровној, другој супрузи руског императора Павла I и мајци руских императора Александра I и Николаја I. Сада је поново у руским рукама а враћање овог града симболише враћање руског империјалног поноса и славе на територије некадашње велике империје. Сада је, захваљујући тактици украјинских бранитеља који су цивилну инфраструктуру користили као војна утврђења, у великој мери порушен, али се види да се увелико ради на реконструкцији и враћању живота у нормалу.

Пролазимо кроз град и идемо у маријупољску луку, једну од најзначајнијих у Украјини, на обалама Азовског мора. Ту нас дочекују повећане мере обезбеђења и руски ратни брод. Очекује се долазак председника ДНР Дениса Пушилина и кратка прес-конференција. Процедура је била слична као и с Пасечником – сачекао сам да се „изређају“ новинари с формалним и дневно-политичким питањима везаним за стање на фронту, извоз жита, обнову града… а потом пришао и рекао да сам новинар из Србије.

„Ваша порука грађанима Србије?“

„Срби су наша браћа. И ми видимо каква се неправда чини српском народу, какви су притисци и уцене. Последњи случај је долазак Шолца и прича о томе како Србија, ако жели да буде део ЕУ, мора да призна Косово. Ми знамо колико је тешка ситуација и колико вам значи Косово. Али је једноставно – све ће бити Русија, осим Косова. Косово је Србија!“

Уз искрене осмехе и братски загрљај завршавамо кратки разговор и председник ДНР наставља даље а ми се укрцавамо на руски ратни брод.

Следи вожња од сат времена по ослобођеном и разминираном Азовском мору, које је сада руско mare nostrum, пловилом руске Црноморске флоте. Ни историјат ове најславније руске флоте није могао проћи без Срба, па тако читаоце овом приликом упућујем да сами истраже и мало више сазнају о Марку Војновићу, српском поморцу из Боке Которске.

Издалека разгледамо мирно и плитко море (најплиће на свету) и бродове поређане у луци, спремне да извезу жито у европске земље. Када се за то буду стекли услови.

Главни проблем су, мимо политичких несугласица, бројне мине које су Украјинци поставили и које се сада чекају да буду уклоњене. Имали смо привилегију да присуствујемо завршној фази чишћења плаже у Маријупољу од мина, али, нажалост, оне су већ однеле бројне животе, неке чак и након окончања борби, јер су страдали несрећни купачи жељни враћања нормалне свакодневице.

Да човек заиста пева после рата, сазнали смо када је наш аутобус стао пред авенију Металургов, испред Регионалног академског руског драмског позоришта, где нас дочекује споменик А. С. Пушкину, подигнут 2000. године. Изненађен сам што је споменик и даље ту, не због рата него због судбине сличних (про)руских споменика широм Украјине у мајданској ери брисања свега руског. На пример, његов парњак, споменик Пушкину у Тернопољу, граду на западу Украјине, оборен је и уништен почетком априла, у јеку опште антируске хистерије на светском нивоу (и интензивирања истог процеса у Украјини).

Улазимо у ово позориште које је доста очуваније од чувеног (и девастираног) Маријупољског театра, чије су фотографије обишле свет, али без наглашавања да је ту, као и у театру где смо сада, била база Азова. То није релевантна информација, довољно је да „светска јавност“ буде упозната са „чињеницом“ да су га Руси уништили. На вратима нас дочекује плакат који најављује свечаности поводом 12. јуна – Дана Русије, а на спрату, на даскама које живот значе траје представа. Малобројна публика, махом деца с родитељима, бакама и декама. Чекамо крај представе да бисмо се упознали и попричали с мештанима.

Мали Джора од осам година нам прилази и самоиницијативно говори како се зове, где иде у школу, колико има браће и сестара, у којој улици живи…

„А је ли сада боље када су Руси ту?“ , питам га искрено, знајући да деца много ређе лажу од одраслих.

„Па јесте… сад могу да говорим на свом, руском језику.“

Одговара ми тихо и повучено, као да и даље стрепи од оних који су контролисали град донедавно. Пошто је Джори осам година, рођен је отприлике у време када је Азов преотео град 2014. године, те је цео живот провео чекајући оно што је тек скоро дошло – ослобођење од нацистичког и русофобног терора и миран живот у граду који је и пре рата имао већину руског становништва.

Поред Джоре, највећи утисак ми је оставио старији човек који нам је говорио да ради у позоришту деценијама и жалио се како је Азов ту поставио своју базу, па је зато његово радно место разорено. Али се полако обнавља. Ни његова кућа није поштеђена. „Дођу у комшилук, пуцају на Русе и побегну. Користе нас као живи штит. Донесу нам смрт и разарање па нестану. Слава Богу, па их више нема.“

Колико год парадоксално звучало, грађани готово сасвим разореног Маријупоља су тренутно мирнији и спокојнији од грађана далеко мање разореног Доњецка, који је и после осам година на удару и чијем страдању се не назире крај. Тако нас тутњава и нова ваздушна битка над небом овог града дочекује по повратку у хотел. Сутра настављамо своје путовање – чека нас Азовстаљ.

standard.rs, Печат