Никита Сјундјуков: ПА НЕЋЕ!

Нема ништа порочније и вулгарније од идеје да ће „лепота спасити свет“.

Објашњавам где год могу да је ова фраза извучена из контекста, да ју је изговорио преварант Иполит и да се Достојевски руга овом слепом идеализму који у први план ставља некакву апстрактну лепоту. И то уопште није ситница. Таква тумачења потпуно елиминишу трагизам „Идиота“, претварајући га у ведру причу о неузвраћеној љубави.

Важно је запамтити крај овог романа. У „Идиоту“, Достојевски је намеравао да прикаже „позитивног лепог човека“, али се појавило оно што се појавило – тријумф празнине и смрти. Достојевски је „реалиста у највишем смислу“; њему је живот превише драг, и он није могао, није имао уметничко право да животу ускрати његову истинитост.

Али није само „Идиот“ пострадао од ове модернистичке идеје која лепоти даје апсолутна морална права. Још једна жртва био је филм „Смрт у Венецији“ Лукина Висконтија. Популарно тумачење гласи: лепота тријумфује над свим, лепота ће остати кад све остало умре, и тако даље, и томе слично.

По мом мишљењу, „Смрт у Венецији“ је филм о дубоко укорењеној природи греха у сваком од нас. Композитор Густав, који је донедавно трагао за чистом моралном идејом (каква сличност са Достојевским!), инсистирао је на пуританизму у уметности, на идеји да стваралац, пре свега, мора бити морални ауторитет. Овај композитор, на крају свог живота, запада у неку врсту глупе и прљаве страсти – љубав према згодном дечаку. Густав је цео живот провео верујући да идеална лепота лежи ван царства чула, а ипак умире са именом непознатог дечака на уснама. Каква иронија! Да, он прекорева себе због своје слабости, али то је чини још неподношљивијом, још болнијом за гледаоца, јер је заљубљеник немоћан да се контролише. Густав очајнички покушава да изгледа млађе, баш као она старица са дубоким деколтеом у Буњиновом „Господину из Сан Франциска“: фарба седу косу, увија бркове, бели лице. Дечак је потпуно очарао Густава; ништа, апсолутно ништа му није преостало осим тог божанског имена, тако слатког за изговарање изнова и изнова: Тађо. Лепота је, као и љубав, страшна, унакажена сила.

Наш композитор умире на плажи, по облачном дану, седећи у јефтиној столици на расклапање, дивећи се Тађу, и то делује као најбаналнија, најглупља смрт коју је могуће замислити. Није ни чудо што Густавов опонент тврди да чедност нема никакве везе са старошћу. Старост је увек прљавштина и безбожност, стари људи су највећи сладострасници на свету. А чињеница да они једноставно не могу да остваре своје сладострашће само продубљује њихов порок. Продубљује га, али га не искупљује.

Као што је писао Кјеркегор: „Веома је глупо веровати – или је то можда само гласина коју шире морска чудовишта – да такозвано васпитање штити девојку од завођења. Не, обичан живот је праведнији, он уравнотежује све. Постоји само један лек против завођења, а то је невиност.“

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)