Небојша Радић: Одлазак великог учитеља

ИСКРА на Фејсбуку

Детаљ са комеморације легендарном кошаркашком тренеру Душану Дуди Ивковићу у Дому Народне скупштине, Београд, 20. септембар 2021. (Фото: Танјуг/Страхиња Аћимовић)

Одлазак Дуде Ивковића, легендарног тренера југословенске и српске кошарке, један је од оних тренутака када треба застати у ходу и присетити се шта су овај човек и кошарка урадили за све нас

Кошарка се у Београду играла од краја 40-их година прошлог века, a југословенска репрезентација први пут је учествовала на Светском првенству у Буенос Ајресу 1950. године. Овај спорт је праву експлозију код нас доживео 1970. када смо први пут постали прваци света. Тада је фабрика намештаја 20. октобар поклонила граду Београду на стотине (чинило се да су биле хиљаде) кошаркашких табли с обручем. Свака београдска бандера и сваки сокак су се преко ноћи претворили у терен. Ишло се у школу и „пикао“ се баскет. И то је било то – живот многих клинаца на београдском асфалту.

Ваш дописник је тако једног дана одлучио да је прерастао локалне вождовачке оквире и упутио се на једно суседно брдо, на Црвени крст, где је био тада чувени клуб – Раднички, који је 1973. освојио и државно првенство (а куп 1976). Били су то дани чувених играча: Милуна Маровића, Твигија Ивковића, Срећка Јарића, Дугог Дамњановића, Ражњатовића, Тасића…

Тако се догодило да се једном приликом вождовачки мангуп звани Сима нашао у друштву Твигија Ивковића на терену Радничког на Црвеном крсту када су кадети (до 16 година) имали тренинг. Твиги је бацио поглед, стручно проценио и обавестио Симу да онај мали тамо, број 14, има најбоље кораке. Сима се испрсио, те с одушевљењем констатовао да познаје тог клинца, јер је мали из његовог краја, тамо код вождовачке цркве!

Не треба ни спомињати да је дотичном клинцу рејтинг ту скочио до неслућених висина. С највише инстанце у крају (конзилијум кримоса с клупице у Витановачкој улици) дошло је наређење да нико више том перспективном кошаркашу из краја не сме да тражи паре, отима бицикл и слично. Да не говоримо о томе да су га сви хтели у свом тиму на баскетима.

Пупак српске кошарке

То је само мала илустрација магије коју је кошарка имала у тадашњем граду и места које је заузимао тај Црвени крст, иначе познат и по позоришту, глумцима, и најзад, што је за нас овде и најважније, кошаркашким тренерима и голубарима. Од свих играча и тренера репрезентативног и било ког другог формата из тог краја најпознатији у Југославији, Србији, Америци, Русији, Грчкој или Турској је Дуда Ивковић.

Старији брат Слободан „Пива“ и Дуда су деца из самог срца Црвеног крста, а породица се својевремено ту доселила из Топуског. Из тих западних крајева и потиче блиско сродство с Николом Теслом, који им је био ујак. Црвени крст је део Београда уклештен између Врачара, Звездаре и Пашиног брда. А браћа Ивковић су одувек били препознатљиви, јер су као и сви страствени голубари проводили време испред куће гледајући у небо. Погледом су они пратили голубове, али је за комшије и пролазнике то одувек била чудна работа, ти људи испред куће сви загледани у небеса.

Старији брат Пива је први кренуо у тренерску каријеру стопама чувених тренера Радничког попут Боре Ценића, Циге Васојевића, Жеравице и Бате Ђорђевића (тата Александра, Саше). Пиви се убрзо придружио и Дуда, који је играчку каријеру завршио 1968, са 25 година да би постао тренер млађих категорија Радничког. Одатле је 1977. прешао у Партизан за помоћника Ранку Жеравици да би већ наредне године постао и први тренер тима који ће одмах освојити првенство и Куп Југославије, као и међународни Куп Радивоја Кораћа. Био је то чувени тим Партизана са Кићом и Прајом. Тај тим ће с Дудом освојити још једно првенство и један Куп Кораћа, а потом ће се Дуда отиснути у Грчку, где је био тренер ПАОК-а, потом назад у Југославију, где је тренирао Шибеник у пост-Драженовом периоду, па онда и Војводину из Новог Сада. По свом чувеном и опробаном рецепту а следећи животну кошаркашку филозофију, Дуда се ни у једној средини није задржавао дуже од три године. Тако су следили периоди у Грчкој (ПАОК, Паниониос, АЕК, Олимпијакос), Москви (ЦСКА и Динамо) па коначно и Ефес из Истанбула.

У овом мини-прегледу треба истаћи да је Дуда иза себе увек остављао здраве, добро организоване средине које су по његовом одласку постизале одличне резултате. Олимпијакос је водио до две титуле првака Европе (Евролига) а ЦСКА (2005) и Ефес (2021) освајали су исто такмичење по Дудином одласку, а захваљујући његовом раду. ЦСКА, наиме, није освајао титулу првака континента од 1970, а Ефес је није освајао никада пре тога.

Дудина клупска каријера је сигурно импресивна и мало се који тренер може похвалити сјајним успесима током каријере дуге пет деценија. Но главни разлог зашто је име Душана Ивковића урезано златним словима у нашу колективну спортску и националну психу су успеси које је постигао с репрезентацијом. Дуда је, наиме, с репрезентацијом бивше Југославије освоjио сребро на Олимпијским играма у Сеулу 1988, европска првенства 1889, 1991, као и Светско првенство у Аргентини 1990. Овде да и не спомињемо медаље на Универзијадама и с млађим категоријама. Потом је освојио Европско првенство у Грчкој 1995, као и сребро у Пољској 2009. године. Како је неко духовито приметио, ту у Пољској је Дуда први пут изгубио утакмицу на европском првенству – требало је неких двадесетак година да се то деси!

Мистерија звана таленат

Како је Дуда успевао да с толико различитих тимова, играча и у тако различитим срединама и условима постиже изванредне резултате? Део одговора је, наравно, обавијен велом мистерије и то је сама суштина феномена који зовемо талентом. Човек се родио у тој кожи, израстао је као свој на своме и никада ни од кога није зазирао нити је устукнуо. Познате су приче о Дуди као шлифованом београдском мангупу. Увек господских манира и понашања, али се знало – код Дуде не пролазе форе и фазони, изговори, пренемагања и забушавања. „Чуј, лафе, да ти кажем нешто“, почео би он свој психолошки третман.

Тако је једном приликом, извештава београдски новинар, пред првенство 1995. репрезентација била на висинским припремама. Припреме ко припреме, трчи се по цео дан кроз шуму и ту новинар сачека капитена тима Жарка Паспаља да се мало испричају. Сакрију се они поред неког жбуна и Паспаљ извади и запали цигарету, ко вели да му не пропадне пауза. Само што је запалио, виче неко одоздо – иде Дуда! Жарко се препадне, сав се унезвери, не зна шта ће с цигаретом па је гурне новинару у руку и брзо отрчи даље да се придружи колони која трчи узбрдо. Новинар, каже, задобио лепе опекотине том приликом, али је стигао и да напише добар чланак о успешним припремама репрезентације.

С Дудом, дакле, није било зезања. Тренерску каријеру је у Ефесу завршио тако што му је после једне изгубљене утакмице пришао власник клуба и (неопрезно) приметио да су изгубили од тима с мањим буџетом. „Господине“, узвратио је голубар са Црвеног крста, „нисам навикао на такав начин разговора!“

У души демократа, а у пракси аутократа, пред Аргентину 1990. са списка је избрисао Ацу Петровића и Горана Грбовића, два, до тада, стандардна репрезентативца. Мирко Новосел каже Дуди, како ћемо без Аце кад ће се Дражен (браћа) сигурно побунити? Дуда каже, не, биће по моме. Дражен се није побунио и освојено је злато.

Но да се за тренутак задржимо на две европске титуле 1989. и 1991. Крај 1980-их је означио потпуну доминацију југословенских клубова на европској сцени. Цибона и Југопластика (Поп 84) освајали су та првенства ко од шале, а њима ће се 1992. придружити и Партизан. Грци су нас на ЕП у финалу 1987. добили. Играло се у Атини и услови су, благо речено, били наклоњени домаћину. Било је то време чувених Галиса и Јанакиса. Исти је тај грчки тим две године касније у Загребу изгубио од Дудине Југославије две утакмице, са 35 поена разлике у групи, па са 20 у финалу. То тек толико да се ствари врате на своје место. Потом је 1991. у Риму Дудина казнена експедиција почистила све противнике с двадесетак разлике укључујући ту и домаћине, који су били пресрећни што су релативно часно (резултатски) изгубили. Утисак је тада био да је наша репрезентација могла да направи два тима, па да сами са собом да играмо финале. Не знамо само како би Дуда водио екипу против самог себе.

Тако смо дошли и до нове титуле светских првака. Било је то у Аргентини 1990. и наставак доминације младе репрезентације која је са Светиславом Пешићем освојила Светско првенство у италијанском Бормију 1987. Били су то последњи успеси тима земље која је полако клизила у историју. И док су се Хрвати такмичили у Барселони на Олимпијским играма 1992, нама је то било онемогућено. Нова Југославија појавила се тек на Европском првенству 1995. у Атини. Тукли смо одличан литвански тим са све Сабонисом и Марчуљонисом и освојили злато. То је оно такмичење ког се сви сећамо и по томе што су Хрвати примили бронзану медаљу па сишли с постоља. Нису хтели да слушају химну победника. Прича се да их од тада, већ тридесет година, прати клетва. Нису више освојили ниједну медаљу. Дуда је, кажу, јутро после те доделе медаља још седео у лобију хотела с пријатељима и стручним штабом. Прослављали целу ноћ па претекли. Онда се одједном појављују Хрвати и покушавају неприметно да се извуку из хотела да ухвате јутарњи лет за Загреб. Али јок, не може! „Ајде море, дођите вамо да попијемо пиће“, зачуо се Дудин глас, „шта се, бре, ту шуњате!“

У складу са својом клупском филозофијом, Дуда је репрезентацију оставио свом куму Жељку Обрадовићу, који ће 1998. опет освојити Светско првенство.

Ово је био кратак преглед опуса Дуде Ивковића. Колико је играча само, током пет деценија, он васпитао, колико створио, подигао, промовисао и подржао, колико тренера је око њега никло који су учили јер су имали од кога и шта да науче.

И то је та тренерска нит која разликује нашу кошарку од других у свету. Ми нисмо учили од америчких тренера већ смо развили своју школу и препознатљив начин тумачења ове игре у складу с нашим атлетским и менталним капацитетима и менталитетом. И ту долазимо до занимљивог питања. Зашто је по распаду бивше Југославије хрватска кошарка потонула у сивило, а српска наставила да остварује успехе? Поднебље је исто, атлетске предиспозиције готово идентичне, менталитет сличан. Толико о играчима. Наш савез је боље организован и то је лако уочљива чињеница. Најважнији фактор, међутим, јесте разлика у тренерском кадру. Не заборавимо да је Југопластику тренирао Божа Маљковић, да јe Дражен заиграо у време када је Мока Славнић играо у Шибенику. Чувена лоза наших тренера почиње с Ацом Николићем, па се наставља са Жеравицом, а потом долазе Дуда, Светислав Пешић, поменути Маљковић, Дуле Вујошевић, Жељко Обрадовић, па читава армија наших стручњака који раде по буквално свим земљама света, од Новог Зеланда, преко Либана, Турске, Естоније, Сједињених Држава, Русије, Кине, Француске, Немачке и Филипина.

Читамо, дакле, ових дана Вашингтон пост, спортски канал И-Ес-Пи-Ен, Јурохупс… Загребачки Вечерњак извештава да је преминуо чувени кошаркашки тренер Дуда Ивковић, из Сан Антонија се јавља највећи живи амерички НБА тренер Грег Поповић, власник ЦСКА из Москве, Олимпијакоса, јављају се из Истанбула…

А колико је читавој нацији, поклеклој под санкцијама, блокадама, у економској кризи и ратном окружењу значила само она победа на Европском првенству 1995. године. Био је то знак да се може, да наде ипак има. Био је то тим, да се подсетимо, Ђорђевића, Дивца, Бодироге, Ребраче и Паспаља између осталих. Били су то дани када Кошаркашки савез није могао ни дресове да обезбеди, па их је Дуда куповао и на њих дао да се штампају имена играча и државна обележја.

Били су то темељи модерне српске кошарке која се ове 2021. први пут поноси најбољим играчем америчке НБА лиге (Никола Јокић, Денвер), најбољим играчем европске Евролиге (Василије Мицић, Ефес) и најбољим играчем Еврокупа (Милош Теодосић, Сегафредо Болоња).

Велики учитељ нас је напустио. Дуда је отишао у легенду, а за собом је оставио читаве генерације сјајних, пожртвованих и страсних тренера који су гаранција да ћемо још дуго освајати медаље и васпитавати играче којима се сви поносимо.

И само још један, можда наизглед некошаркашки детаљ који ће нас приближити човеку. У сваком уговору који је Дуда потписивао по свету морали су да се нађу и његови голубови без којих није никуд хтео да иде. Једино их у Москву није водио. Тамо су зиме мало захтевније за српске високолетаче, зна температура да се спусти и до тридесет испод нуле. „Ово су моји искрени пријатељи“, говорио је још Дудин ујак, Никола Тесла док је хранио њујоршке голубове.

Толико о учитељима, високолетачима и кошарци.

Дудо, мајсторе и лафе. Хвала ти.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Страхиња Аћимовић

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.