Небојша Катић: О протестима и шта долази после

Небојша Катић (Фото: РТС)

Последњих дана добио сам пар упита и критика везаних за студентске и грађанске протесте и моје ћутање тим поводом. Први разлог неоглашавања је што одавно немам нарочиту потребу да коментаришем политички живот у Србији. При томе, у јавном простору је већ довољно људи чије мишљење има већу тежину од мога.

Пратиоци блога ће се можда сетити моје последње колумне у Политици, под насловом „Када речи изгубе смисао“ у којој сам објаснио мотиве за повлачење са јавне медијске сцене. Сматрао сам и сматрам да је бесмислено да стално понављам исте тезе и варирам исте ставове само у нешто другачијој форми. Други разлог је и што сам данашње протесте „коментарисао“ годинама уназад и овај текст је само подсећање на неке од теза које сам тада износио.

Данашњи протести нису ништа ново и они све више личе на протесте из 2000. када је дошло до велике, „револуционарне“ смене власти. Чини се и да је технологија протеста слична оној која је већ виђена и у Србији и у другим деловима света.

Власт која је из разних разлога тешко смењива на изборима, смењује се на улицама главних градова. Знајући колико је слаб национални капацитет за истрајно самоорганизовање, тешко ми је да поверујем да је овога пута другачије – да је реч о спонтаном самоорганизовању, те да је страни „организациони утицај“ изостао. (Моје веровање, наравно, није и доказ.)
Шта после?

Мотива за протест и побуну не мањка. Актуелна власт је својом безочношћу, корупцијом, примитивизмом и бруталношћу успела да против себе уједини све структуре друштва које нису медијски омађијане, које немају директан економски интерес и које нису уплашене претњама и притисцима.

Ова власт треба да оде и то није спорно. Питање је шта и ко долази после. Да ли ће промена власти значити да ће доћи бољи или да ће ове лоше заменити још гори? Не треба се заносити мишљу да горе од овога не може. Увек може горе, али се то препознаје тек у ретроспективи.

Добро је и да се млади људи коначно политички ангажују, да осете своју моћ и да науче да је користе без страха. Али не може се побећи од питања о дану после. У својим старим текстовима сам покушао да на то скренем пажњу. Мало шта бих у њима кориговао у светлу тренутних дешавања.

У тим текстовима сам се више бавио опозицијом и опозиционим интелектуалцима јер сам сматрао да о власти знамо све, али о опозицији и њеним намерама готово ништа, осим општих места о борби против корупције, институцијама, владавини права и сл.

У тексту под насловом „Шта долази после брутализма“ из 2021. сам написао:

Као на крају деведесетих година прошлог века, Србија је и данас непомирљиво подељена на два табора – оне који су за председника и оне који су против њега. Као и тада, опозиционо настројени грађани желе само да ‘он’ оде. Као и тада, опозициони блок је подељен на велики број малих партија са прецењеном идејом о себи и свом значају. Кључна је разлика, за сада, што нема страног фактора који би ујединио и организовао опозицију и, да употребим еуфемизам, финансијски је озбиљније помогао.

Србија је превратом из октобра 2000. платила високу цену тог бинарног политичког приступа у коме ни политика ни програми нису важни – важно је само да „он“ оде. А после… а после ћемо већ видети. А када је ‘он’ отишао, дошла је коалиција која је свађе и отимање око власти започела већ првог дана, рано, зором. Она је не само додатно руинирала државу, већ је убила и сваку наду у промену. Све кључне малигне политичке бразде су тада заоране, а данас актуелна власт само дубље и боље оре.
Удворичке елите

Нешто слично сам написао и 2020. у тексту под насловом „Политика као плебисцит“:

Када су грађани (уз издашну инострану помоћ) 2000. године свргавали власт гласајући за шаролико друштво окупљено у ДОС-у, они нису гласали за политичке програме удружених странака нити су могли да наслуте шта ће будућност донети. А будућност је донела коалициона трвења, кризне штабове и додатну деструкцију већ тешко нарушених институција, поделу државе на партијске феуде, привредну деструкцију и још већу корупцију од оне из претходног периода.

Удворичку елиту претходног режима заменила је ‘европскија’ елита, такође удворичка. Онај део елите који се није јасно политички сврстао остао је на маргини.

Трауматично постоктобарско искуство довело је до тога да део грађана чији су животи упропашћени и/или чије су наде изневерене ‘октобарском револуцијом’, радије гласају за црног ђавола него за политичке снаге које идентификују с тим периодом. Добар део опозиције и њима наклоњених интелектуалаца као да не разуме ту једноставну чињеницу.

Нешто раније, 2019, у тексту под насловом „Демократија као фарса“, осврнуо сам се на домаћу демократску сцену и њене политичке актере:

У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никакав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима.

Колоквијални израз ‘шатро’, најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.
Маестралан посао

У тексту „Изгубљени рај“ из 2021. сам писао о пристрасним и тобоже независним интелектуалцима :

Данашња критика власти није део еволутивног процеса у којем се коначно ствара критички амбијент – реч је о процесу продубљивања подела на нас и на њих, на наше и њихове. Њих и њихове ћемо увек критиковати, нас и наше увек бранити, кршећи при томе елементарне етичке принципе и стандарде.

Све то радићемо кроз наше медије, који ће увек и у свему држати нашу страну. Дакле, овде је у правилу реч о критици која је жестоко обојена – партијски, интересно, идеолошки или клановски. Метод опозиционе критике је данас такав да све више личи на метод власти. Ако то некога теши, није спорно да власт, по логици политичке моћи, а поготово политичког стила, и даље носи шњур.

Још раније, у тексту из 2017, „Технологија завере“ сам коментарисао феномен да на јавној интелектуалној сцени готово да нема личности у чију објективност и неострашћеност се може имати поверење:

Када домаћи интелектуалци износе или заступају неки став, било би корисно знати да ли је тај став аутентично њихов или је плаћен новцем, страним или домаћим, свеједно. Ко плаћа путовања на конгресе и студијска путовања, ко плаћа издавање књига и часописа, ко наручује и финансира израду студија, итд.? Ко су мецене и спонзори и како успевају да награде и распореде своје људе баш тамо где треба?

Речју, важно је знати да ли, када интелектуалци дебатују на јавној сцени, они то раде у име уверења, или су заправо на радном месту и правдају хонорар – јер, како је то давно приметио Аптон Синклер, тешко је натерати некога да нешто схвати, када је плаћен да то не схвати.

Ако је тачна моја претпоставка да „страна рука“ помаже протесте, тада морам и да искажем поштовање службама које маестрално успевају да у свом интересу увек обезбеде исход који је у њихову корист.

Ако власт опстане још неко време, опстанак ће бити купљен додатном распродајом националних и економских интереса. Ако до промене власти ипак дође, нове снаге ће, сва је прилика, наставити истим, старим путем. Реторика нових власти ће вероватно бити мање иритантна, мање ће вређати интелигенцију нације, али ће фундаменти политике највероватније остати исти.