НА ПУТУ КА ХРИСТУ: ДВЕ КЊИГЕ ИЛИЈЕ КОНЧАРА

 

МОЛИТВЕНА ПОЕЗИЈА 

БОГОСЛОВЉЕ И КЊИЖЕВНОСТ

Најпозантији француски православни теолог, Жан – Клод Ларше, у својој књизи „Шта је богословље?“ настоји да покаже да постоји јасна разлика између богословља и књижевности. Иако савремени римокатоличко – протестантски модернизам често изједначава текстове Светог Писма и отачког предања са књижевним текстовима, иако су отачки списи били поткрепљени реторичко – философским образовањем њихових аутора, иако славословно богословље користи песнички стил, мноштво символа и метафора,  разлике између књижевног и теолошког су суштинске. Наравно, како каже Ларше, дар речи је важан и за књижевника и за богослова, јер „леп стил доприноси пројави лепоте Божје“, при чему је „књижевна надареност такође је способна да допре до самог срца; што значи, с једне стране, олакшати процес упознавања са истинама израженим у поетским саставима, а с друге стране, омогућити да се лакше моли не само умом, већ и срцем.“

 

РАЗЛИЧИТИ ДАРОВИ 

Таленат се, вели Ларше, не учи – он је дар. Дар књижевника, тзв. „природни“, условљен је индивидуалном психологијом уобличеном у детињству, која често пролази кроз искушења сукоба, траума, породичних неразумевања. Богословље је, међутим, дар Светога Духа, која надилази индивидуално и индвидуалистичко. Песник је обдарени самотник, чак и кад се обраћа заједници; химнограф је, као и иконописац, служитељ црквене саборности.  

Свети песници, попут Григорија Богослова и Симеона Новог Богослова, јесу изражавали лично искуство, али сасвим уклопљено у искуство Цркве и надиндивидуално. Они не сведоче, каже Ларше, о себи, него о Богу Који им се открио. Песме светих песника, попут већ поменутог Григорија или Јована Дамаскина, постају саставни део богослужења, као што је лична молитва Симеона Новог постала део молитвеног правила пред Свето Причешће.  

Писати хришћанску поезију зато нимало није лако. То је осетио и Илија Кончар. 

 

О ЧЕМУ ПЕВА КОНЧАР?

Збирка песама „Христу на дар“ ( ауторско издање, Београд, 2026. године ) је унутрашњи монолог једног хришћанина, који у свету палом под власт греха настоји да обнови заједницу са Богом.  Песнички субјекат у збирци је покајник („Опрости ми, Боже“), човек поражен светом („Свет ме не допушта да га се ослободим…“), поклоник на путу ка истинској љубави („Љубави, пусти ме к себи“), али и глас који говори у име заједничког искуства отпадништва Срба од Бога и њиховог саборног повратка Богу. Песничка молитва Илије Кончара је и молитва ума, усмереног ка Логосу, и молитва срца, која тражи љубав Божју. 

Ово су песме суште једноставности, каткад сачињене од низа реторичких питања ( одговор им је у Христу ), али су, пре свега и изнад свега, својеврсни унутрашњи дијалог душе са Богом. У песми „Како слушамо“, лирски субјекат обрађује тему слушања као духовне вештине: „Слушати речи срца./ Пажњом их оградити (…) Кажу да је тајна молитве/ скривена у умећу слушања“. Посебну вредност збирке чини понављање мотива као што су молитва, грех, милост, сузе, љубав, покајање, тело, страсти, мрвица. Ово понављање, међутим, није нихилистички репетитивно као у низу песама  насталих у свепоричућем 20. веку: оно што се понавља сведочи о преласку са прага на праг лествице, при чему су пред читаоцем увек нове етапе духовног сазревања. 

 

ОБНОВА УМА

Темељни оквир збирке одређује појам покајања као преумљења. Песме као што су „Почетак“, „Неслагање“, „Спасе – помагај“, „Човече, покај се“ или „Покајна песма“ доследно се држе теме покајништва. У њима се грех не посматра као морални преступ: у питању је битијна рана. Човек је, у Кончаревој збирци песама, створење које је изгубило свој првосаздани лик, али способно за обнову кроз милост и послушање Речи Господњој. То је пут благодатног пресаздавања личности. 

Трудећи са да, како рече Иво Андрић, речима буде тесно, а мислима пространо, Кончар иде путем онога што се у исихазму зове „једнословна молитва“. То је посебно видљиво у кратким, афористичким песмама попут: „Боже, има ли казне / веће од безумља?“ или „Молитва је мајка живота!“. Да парафразирамо песника: има ли веће истине од оне која стаје у мало речи?

 

ПУТЕМ ПСАЛМА

Пред нама је синтеза духовне поезије и исповедне лирике, с блиским ослонцем на псалмски израз. У Кончаровој песми „Светионик“, на пример, Господ се именује као светионик душе, док у „Молитви у невољи“ лирски субјекат вапи као у Псалмима: „Господе, ако желиш, поштеди створење Твоје“. Ова псалмска димензија подразумева  усвајање библијског духа кроз лично искуство.

У више наврата аутор самосвојно тематизује слободу као дар и искушење. У песми „Превише слободе“ чита се: „Човек не зна шта ће / са толико слободе… / Што више слободе – / мање љубави у срцу“. Овде је јасно присутна светоотачка свест о слободи као антиномијском појму; захваљујући њој, човек или постаје подобан Христу, или се, злоупотребом исте, препушта страстима и дави у вртлогу самољубља. Слобода није вредност по себи: она је метафизички „простор“ у коме смо даровани могућношћу да остваримо љубав према Богу и ближњем. 

 

СВЕРАЗОРНЕ СТРАСТИ

Једна од најчешће понављаних речи у овој збирци је реч страст. Страст је сверазорна сила која нарушава унутрашњи поредак човека и одваја га од Бога. Где су страсти, ту је страх – ту је и страдање. Песма „Поприште борбе“ јасно приказује срце као борилиште на коме се води духовни рат између Христа и самовоље – у свакој души, свакога часа: „Ако она, због дрскости и слепила, / устраје у таквом безумљу, / срце се претвара у град, / испуњен дивљим зверима.“ Та слика зоолошке анархије, која нас, својом уверљивошћу, подсећа на мудрост која је стечена подвизима пустињака, сведочи о ауторовој упућености у подвижничко предање Цркве од Истока. Борба се води зарад преображавања похоте у љубав, гнева у ревност, световне туге у плач покајања.

 

РАЗГОВОР СА СОБОМ

Песнички субјекат стално води дијалог са сопственом душом: „Разговарајмо се са / својом душом, / да би видели / обрисе Пута у себи“ („Пажљиво са душом“). Самопосматрање, по примеру монашког трезвеноумља, насушно је, јер су све дубине у нама, а не у спољњем свету. Песма „Упознај себе“ представља најпотпунији опис духовне потраге. Душа је у њој иконолик  –  „Образ изаткан руком Бога Небеског“, али и створење рањено, испуњено болом отпадије и самоотуђења.Самопознање је пут ка достојанству, јер човек изводи себе пред Бога, у Коме ће видети каквим га је Отац замислио, а шта је он од себе учинио. Праотац Авраам је пред Творцем исповедио да је прах и пепео, а онда изнео своју молбу о спасењу Содоме и Гоморе ако у њима буде било покајника. Само прах и пепео смиренога може да плане огњем нестворене силе Господње. 

 

УВЕК У СРЦЕ

Циљ молитве је, по Кончару, молитва у срцу. Срце је кључ. У песми „Молитва у срцу“, упућеник саветује почетника: „Учи се да га не прекидаш, / већ да га умом слушаш“. То слушање ума срцем  понавља исихастички завет непрестаног молитвеног усредсређења, без кога нема скрушене ганутости Јављеним. Бог у поезији Илије Кончара није обичан „предмет вере“, него је увек Лице које гледа у наше срце (песма „Господ нас чека“) и у њега долази ако је оно очистило своју унутрашњост од световне буке.

У песми „Господе, помози ми“ вапај самооптужбе не престаје: „Ево човека, који се целог живота / наслађивао земљом. / Ево га, чепрка по згаришту сећања, / тражи, не би ли оживео Бога у срцу.“ Благодатни час умирања себи, како би Христос живео у нама, представља срж православне тајне спасења. Покајање није тренутни чин; у питању је процес усхођења уз помоћ Вишњег: „Господе, ја сам изгубио борбу, шта ми ваља чинити? – Глас у срцу шапуће: ‘Каква борба? Па ти ниси ни започео борбу!’“(песма „Почетак“). Наша духовна драма открива човекову немоћ, али и Божију силу која дела управо онда кад човек коначно престане да се ослања на себе.

 

МИ, МРВИЦЕ

Мотив „мрвице“ представља један је од најважнијих знакова смисла у песничкој збирци Илије Кончара. Јавља се у неколико песама, где добија библијски и христолошки нагласак ( Мт 15,27), указујући на смирење као уздање у најмањи додир милости Господње. Тај мотив нам дарује путоказ до спасоносне благодати,  преко које грешни човек бива удостојен Божије пажње. У једној од „Мрвица“ читамо: „Боже, има ли казне / веће од безумља?“, а у другој се каже: „Тражећи смисао живота, / дођох до умирања… Нисам ли онда мрвица у руци милости?“. Жена Хананејка, чијој се вери Христос дивио, од Њега је тражила само мрвице. У Кончаровој поезији, „мрвица“ постаје мера постојања: човек је опатуљен грехом и не може ( јер је ограничен својим датостима и сенкама палости ) да поседује цео хлеб – може да се радује мрвици ако је добијена од Господа. Од те мрвице човеково биће класа и доноси по тридесет, шездесет и сто зрна пшенице – како је коме дато. 

 

ДУША САГОВОРНИЦА

Једна од самосвојних црта ове збирке јесте начин песничке изградње унутрашњег дијалога. Уместо да поета „говори о себи“, он разговара са собом, тачније са својом душом. Тај унутрашњи разговор има праузоре у библијско-псалмском стилу (види: Пс 42, 6: „Што си клонула, душо моја?“), као и у православној монашкој пракси, где се самопосматрање и разговор с душом сматрају путем ка самопознању. Душа, наравно, у први мах одбија исцељење, тврди да је здрава, прикрива болест, а баш указује на разорну страст самоуверености. Па ипак, она постепено долази себи. Песник је поклоник Сунца правде који води болну расправу са савешћу, доводећи је до покајних суза. 

Душа је, по Кончару, у сталној напетости између призива Духа и навика палог ума. У томе је ова збирка сродна прозрењима Светог Макарија Египатског, који пише о „двоструком човеку“ унутар истог бића: једном који је Божији, и другом који је световни. Између њих се води борба до истраге – или ће бити самонадилажења у Христу или ће доћи до потонућа у пакао солипсизма. 

 

ОДЕВЕНИ ТЕЛОМ

Песник не пориче тело које је сасуд и саборац душе: он, као и сваки искрени хришћанин, сагледава последице поробљености душе телесним, што је изразито истакнуто у песмама „Природа“, „У тами“, „Докле овако“, „Куда без Бога“. Човек је биће које је створено као складно јединство душе и тела, али је унутрашња равнотежа грехом нарушена, те сада „душа би да крене ка Теби, Христе, али је телољубље, рукама лењости, к себи вуче“.

Савременик нашег доба, „одевен у насладе“, постаје слуга сопствених чула, „раслабљен“ (чест појам у збирци), и неспособан да се узвиси ка духовном. Песма „Живи, а мртви“ символички приказује такво стање: човек изгледа жив, али је у суштини развраћен и лишен постојања, заточен у греховним привидима – „мртвац једе, пије и спава“. Тај живи мртвац је слика од Бога одвојеног човека.

 

ПРИРОДА И МИ 

Природа је „неми васпитач“; то је створено добро Божије, али је човек кроз грех „искривио природу, дрско газећи закон Господњи“. Кончар је одан православном поимању природе као дела великог Творца, али је и свестан опасног вртлога палости, јер се природа често злоупотреби у служби страсти.

Наслов збирке, „Христу на дар“ не може бити случајан: та поезија је дар некога ко је пошао путем искрености пред Богом и душом. Ако не заборавимо поуку Жан Клод Ларшеа с почетка овог приказа, онда нам бива јасно да је поезија Илије Кончара настала на прагу узвишене напетости између богословља и уметности. Она је лични траг који је проклијао светлошћу. У доба кад је много мртвих, мада бучних, речи, она нам даје наду да је могуће ићи путем Речи Која је постала Тело и васкрсла човештво – за вечност. 

 

О УМНО – СРДАЧНОЈ МОЛИТВИ 

У СВЕТУ, АЛИ НЕ ОД СВЕТА

Књига На крилима Исусове молитве Илије Б. Кончара ( Београд, 2026, ауторско издање ) je исповедни запис човека који сопствени живот тумачи кроз покајање, молитву, борбу са страстима и постепено окретање Христу. Сам аутор одмах себе назива „незнатним и грешним човеком” и одређује основну сврху списа: да посведочи о своме „обраћењу – од света греха и таме – у свет познања Воље Христове”. Предговор је прожет понављањем молитвеног уздаха: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!” Живети у свету, а не живети по захтевима света, јесте „мука у духу”, али управо такав живот рађа победу над светом:„Покајање је бисер који се тешко проналази. Онај који га стекне добио је све!” Насупрот томе, човек без покајања „богати се привидима”. 

Кончар је јасан:„Очишћење је ехо покајања. Првога не бива без другог.” Посебно је наглашено да је очишћење од телесних страсти најтежи степеник за онога ко жели да се приближи Христу. Аутор ту не обећава лак духовни пут. Напротив, он каже да „ту већина оних који су започели отпадају”. Зато књига почиње позивом на стрпљење, трпљење, унутрашњу решеност и чест приступ Светим Тајнама Исповести и Причешћа.  

 

СЛИКЕ У СЕЋАЊУ

После предговора следи одељак „Живот у дванаест слика”, у коме аутор кроз неколико успомена приказује духовне корене свог каснијег пута. Прва слика је рушење немачке реформаторске цркве у његовом месту, које је посматрао као дете. Опис је конкретан: школска деца доведена су да гледају рушење, црква је већ била без крова, сајле су биле провучене кроз прозоре, трактори су вукли зидове, а када се западни део цркве срушио, маса је запљескала. Дечак, међутим, не дели ту радост. Он одлази кући „погнуте главе”, шутирајући опало лишће, са питањем на које ни одрасли нису могли да одговоре: „Зашто?” Дете се суочава са насиљем над светињом, али још нема језик да га објасни.  

Друга слика, „Друго рушење”, открива још тежу причу: рушење српске цркве Светог Саве у истом месту. Четири деценије касније, аутор од старог сведока сазнаје да су локални комесари, враћајући се са пијанке, запалили торањ цркве, а сутрадан је објављена „радна акција”. Црква је рушена „циглу по циглу”, а од те цигле је направљен Дом културе. У његовом сећању две цркве стоје као „близнакиње”, једна наспрам друге, али обе нестале. Тако се лично памћење спаја са памћењем разрушене светиње. 

 

РУШЕЊЕ СРПСКОГ ХРАМА

Прича Илије Кончара потресна је и треба је навести:

 Четири деценије касније, стицајем околности упознах Р., човека од својих 89 година. Он је у послератним годинама био службеник у нашем месту. Показало се да веома добро познаје збивања и људе тога времена.

У разговору са њим, не издржах, већ га гласно упитах: „Р., знаш ли ко је срушио српску цркву Светог Саве у нашем селу?”

Он, као из топа одговори: 

„Како не бих знао… Враћали су се локални комесари Б. и Р. са пијанке. Била је ноћ. Њих двојица су запалили торањ цркве и отишли кућама. 

Сутрадан проглас: Изгорела је црква, радна акција!

Рушили су цркву, циглу по циглу, чекићима, крамповима…”

„И шта су урадили са том циглом?”, упитах.

„Ех, шта су урадили… направили су Дом културе”.

„Наш Дом културе?”, запитах у неверици.

„Да, наш!”, одговори Р.

„Зна ли се, шта је било са људима који запалише цркву?”

„Како да не! Б. је убрзо умро, а Р. се после девет месеци удавио у свом бунару”.

Касније, на једној предратној разгледници, први пут сам видео како је изгледала српска црква коју су срушили. На разгледници се виде две цркве, као близнакиње. Обе беле боје, сличног стила, једна наспрам друге…

Реформаторску цркву су, кажу, срушили јер није било Немаца у селу.

А то, да су нашу цркву Светога Саве запалили јер није било верника – нису рекли.“

 

КАКО ЈЕ БИЛО

Посебно место има слика „Сусрет са Речју Божијом”. Као дечак, аутор са другом помаже пијаном комшији, мајстор Ђоки, да се врати кући. У његовој кући затиче баба Велинку и чује њене речи: „Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој!” Тек много касније, читајући Псалтир, препознаје да су то речи Педесетог псалма. Ова сцена је једна од првих појава Божије речи у његовом животу: киша, блато, пијани брица, стара кућа, баба која изговара псалам и штрудла од мака. Управо такви детаљи показују како аутор памти Божију реч као нешто што се тихо утиснуло у срце.  

У одељку „У гресима до гуше” аутор прелази са детињих успомена на личну исповест. Он каже да је дуго „ходио посред сенке смрти”, да му је пут мира био непознат, да су му греси били „застава и знак распознавања”. Бога је, како пише, срео „у данима којих се није добро сећати”. Овде нема улепшавања сопствене прошлости: он себе назива „истинским грешником и тобожњим покајником”. Смисао писања види у томе да се бар једна душа замисли над собом читајући његове записе. 

 

НА РАДУ И У МОЛИТВИ

У каснијим сликама, нарочито у „Отрежњењу”, „Првим корацима” и „Упорно и полако”, описује се време проведено у фабрици. Аутор је двадесет година радио у радионици, углавном одвојен од других. Оно што је споља могло изгледати као усамљеност, за њега је постало простор молитве. У углу радионице настаје његов „молитвени кутак”: метални орман за алат, сто, столица, Свето Писмо, духовне књиге и храна. Радионица се „спонтано претворила у место за молитву”. Рукодеље се смењивало Псалмима, читањем, Исусовом молитвом и исписивањем цитата Светог Писма и Светих Отаца на комадима лима. Тако радно место постаје место подвига, а фабрички простор унутрашња келија мирјанина.  

Важан догађај је израда металног Крста за манастир. Аутор га ради кријући, без дозволе, знајући да би због тога могао имати последице. Када га шеф затиче са скоро завршеним Крстом, следи кратак, али снажан дијалог: „Шта је то?” — „Крст.” Шеф га не кажњава, а аутор то памти као знак да „Христова благодат није одступала” од њега. После тога молитва га све више заокупља, почиње ноћна бдења, сузе га све чешће посећују, а он каже да се Господ борио за његову душу, док Му је он узвраћао покајањем, исповешћу, молитвом и трудом.

 

ДВА КРИЛА МЕТАЛНОГ ОРМАНА   

Наслов књиге објашњава се кроз слику два крила металног ормана. На њима је годинама бележио библијске, отачке и личне мисли. Пред пензију моли директора да му поклони та два крила и носи их кући. Она за њега постају сведочанство времена проведеног „насамо са Богом” и надахнуће за књигу. Зато „крила” нису само предмети, већ симбол молитвеног живота који се развијао у скривености, у фабричкој радионици, далеко од јавности. Аутор каже да ова два молитвена крила исповедају „са колико смо жара Христова благодат и ја гурали кола мога очишћења, преумљења и спасења”.

  

ЗНАЧЕЊЕ СВЕТА 

После личног увода почиње прво поглавље, „Свет”. Свет се не одређује као земља или материјална стварност, већ као острашћени начин живљења супротан Божијим заповестима. Ослањајући се на Светог Исаaка Сиријског, аутор каже да се „све страсти уопштено називају светом”. Свет је, према томе, збир страсти, систем живота у коме човек продаје душу за сласти. Његова философија је комфор, телесно уживање и одсуство одрицања: „Слободан си човек – узми, купи, уживај.” Насупрот томе, пут ка Богу тражи уздржање, уска врата и борбу против жеља и гнева. Зато је основно питање које аутор поставља: „Ко нам је ближи срцу – свет или Исус Христос?”  

Свет је извор идолопоклонства. Човек, удаљен од Бога, почиње да зида идоле на телесним жељама. Ђаво, по аутору, не влада Божијом творевином, него злоупотребом стварности, похотом, неправдом и страстима. Свет је зато „смрт коју је ђаво посуо шећером”: споља обећава уживање, а унутра води у духовно ропство. Почетак борбе са светом јесте улазак у себе, прекид расплињавања по свету „мишљу, речју и делом”. Човек мора презрети свет као непријатеља спасења, али не бекством од живота, него животом у свету који се не покорава светским захтевима.  

 

СТРАСТИ

Другo поглавље, „Страсти”, сведочи баш о томе. Страст се приказује као понављана и увежбана сласт, као неприродно кретање сила душе. Грех настаје када ум прихвати помисао која носи чулно уживање. Ако ум одбије помисао, грех се не извршава – ако је прими, у души се дешава „преврат”. Зато борба са страстима мора почети борбом са помислима. Аутор посебно издваја себељубље као корен из кога израстају среброљубље, сластољубље и славољубље, а из њих све остале страсти. Зато човеково спасење почиње онда када он препозна свет у себи, страсти у себи, и када кроз покајање, молитву и Божију благодат започне дугу борбу за очишћење душе.  

Страсти нису споредне слабости, већ читав поредак палог живота. Аутор каже да је „широк и добро утабан пут страсти у нама”, па зато страстан човек више није у стању да јасно разликује здраво од болесног у себи. То је једна од главних дијагноза овог дела: проблем није само у појединачном греху, него у помрачењу унутрашњег вида. Човек може мислити да живи нормално, а да је у ствари његова мисао, реч и дело већ обликован страстима.  

 

РАШЧИСТИ СА СОБОМ 

Аутор зато позива на немилосрдно унутрашње рашчишћавање: све што је у човеку придодато, а није од Бога, мора бити извађено, да би у души могло да узрасте семе природних врлина. Тај поступак није описан као психолошко самоусавршавање, него као самосвојна духовна хирургија. Човек треба најпре да призна да је острашћен „преко сваке мере” јер тек тада његово путовање ка очишћењу постаје лакше и истинитије. Ако се, међутим, на почетку не спутa гордост, онда се уз борбу са страстима јавља и паралелна борба са „телесним разумом”, односно са унутрашњим механизмом оправдавања, самообмане и тврдоглавог држања за сопствене закључке. 

 

ТЕЛО И ДУША

Једна од важних тема овог дела јесте однос тела и душе. Аутор не представља тело као зло само по себи, али га назива средиштем страсти и местом преко кога страсти најчешће нападају човека. Тело је опасно када преузме власт над словесношћу, када жеља и чулни утисак постану јачи од ума и разума. Зато је потребно чувати „унутарњег човека”. Овај израз означава човека који није вођен само спољашњим утисцима и телесним жељама, него има будан ум, способан да препозна шта у њега улази кроз чула. Без те будности човек се не бори против стварног непријатеља, већ се „бије против ветра”, јер не зна одакле долазе његови падови.  

 

ЧУВАЊЕ ЧУЛА 

Посебно је наглашено да је неопходно чувати чула. Страсне жеље у човеку нису случајне – оне су, по аутору, последица нечуваних чула. Док год човек то не схвати, неће разумети због чега пада. Ум мора бити на стражи, а заповести Божије морају бити држане са трезвеноумним страхом да се човек не огреши о љубав Христову. Тај страх није пука уплашеност, него је духовна пажња. Човек се не чува само зато што се боји казне, него зато што не жели да повреди своју љубав према Христу. У том смислу, борба са страстима већ прераста у питање односа са Богом: страст није само морални проблем, него издаја љубави према Ономе Који нас је искупио од греха, смрти и ђавола и сјединио нас са Небеским Оцем. 

 

СТРАСТИ ПРОТИВ МОЛИТВЕ

Аутор издваја и конкретне страсти које сматра неспојивим са умном молитвом: преједање и стомакоугађање, блуд, као и прекомерну употребу медија. Ово упозорње има за циљ да савремени мирјанин изађе пред конкретну слику сопственог живота. Посебно је важна мисао да човек често жели да „помири страсти са жељом да угоди Богу”. Аутор ту могућност одлучно одбацује: мера врлине јавља се сразмерно мери одрицања од страсти. Ако човек покушава да задржи и страст и молитву, цео живот може провести у спајању неспојивог.  

Из тога се природно прелази на питање поста и молитве. Пост није сведен само на промену исхране, него је приказан као средство којим се тело приводи у послушност словесности. Молитва, с друге стране, васпитава ум и разум, учећи их трезвењу. Аутор пише: „Пост и молитва су лекови.” Пост лечи раслабљеност тела, молитва лечи расејаност ума. Њихов циљ није телесно мучење, него успостављање правилног поретка у човеку јер ум и разум треба да буду изнад воље и жеље, а не њихови робови.  

 

МОЛИТВА И ДУХ ОВОГА СВЕТА

Не може се молити на један начин, а живети на супротан начин молитви. Он формулише оштру законитост: „Молитва и свет не могу живети под истим кровом.” То значи да човек који хоће молитву мора да преиспита своје навике, чулне испаде и све врсте распуштености, бриге, начин исхране, разговоре, примање информација и све оно што му расипа пажњу. Молитва тражи мир, а свет тај мир непрестано руши. Зато највећи проблем подвижника у свету није само како да изговара молитву, већ како да живот учини сагласним молитви.  

Пост и молитва воде ка бдењу. Бдење се не схвата само као ноћно неспавање, него као враћање човека његовој створеној природи. Христос је, према ауторовом тумачењу, својим примером благословио бдење. Али бдење није само умна активност – у њему треба да учествује и тело, кроз стајање, поклоне, клечање, целивање Крста и икона. Тело треба привести послушању, али га не треба претворити у непријатеља. Овде аутор чува равнотежу: тело не сме владати, али се не сме ни раздраживати непромишљеном строгошћу. Циљ је послушност, а не поробљавање.  

 

ПОКАЈАЊЕ И ПЛАЧ 

После поста и молитве, Кончар снажно улази у тему покајања. Покајање није само осећање кривице, нити тренутна емоционална реакција. Оно је делатни преокрет. Аутор каже да је потребно „делатно покајање”, које почиње „пресецањем довода сласти у душу”. Човек се не каје истински ако истовремено наставља да храни оно због чега се каје. Зато се покајање не може одвојити од поста, молитве, чувања чула и Божијих заповести. Тек када се човек погледа „у огледалу Божијих заповести”, постаје му јасно шта се заиста тражи од њега.  

Покајање је у књизи повезано и са сузама. Покајне сузе се називају првом видљивом пројавом Божије милости над човеком. Оне су раскидање окова: „Сузе кидају ланце којима нас је свет везао за себе.” Њихова горчина показује да савест почиње да се буди и да човек први пут сагледава размере свога одступања од Бога. Али аутор упозорава да то није лак пут: најтеже је „презрети оно што смо до јуче страсно волели”. Зато саветује удаљавање од узрока и места падова, као и бављење душе читањем Светог Писма и Псалама, да не би упала у безвољност и тугу.  

 

ИСПОВЕСТ 

Исповест се јавља као природни плод покајања. Аутор је назива „заставом оних који се кају” и „бесплатном улазницом у Царство Небеско”. Њена суштина није у списку грехова на папиру, него у пробуђеној савести и одлучности да човек раскине са грехом. Када покајне речи пронађу пут до срца, оне „растерују таму у души”. Посебно је снажна слика изласка испод епитрахиља: човек излази као из „топле бање”, промењен и растерећен. Исповест је зато описана као протеривање смрти која је ушла у човека. Почетник треба темељно да исповеди грехе тела, чула и језика. Онај ко напредује исповеда дела, речи, намере, похоту и гнев, а онај ко је прешао добар део пута исповеда и помисли.  

Заповести Господње нису спољашњи закон који стоји насупрот човеку, него светлост у којој човек види себе. Без познавања и држања Божијих заповести нема узрастања у вери, а без њих човек не може ни да осети праву потребу за покајањем. Аутор позива читаоца да сиђе умом у душу и пита: има ли у њој заповести, има ли љубави, или је у њој више пустоши и туге. Одговор је трезвен: љубави је мало, а пустоши превише. Зато острашћен човек презире и саму помисао на заповести Божије, јер му оне показују да се љубав према свету и верност Богу не могу помирити.  

 

СУЗЕ ПРАВЕ И ЛАЖНЕ

Плач је духовни дар који прати истинско покајање. Аутор одмах прави разлику између различитих врста суза: постоје сузе радоснице, сузе сујете, сузе беспомоћног гнева, али покајни плач има сасвим другачији извор. Он је „горак” и извире из дубине душе, тамо где савест више не дозвољава изговоре. Такав плач скрушава душу и открива човеку да се не може оправдати пред Богом. Зато аутор упозорава: не треба веровати плачу „кога не прати осећај кривице”. Плач је, по њему, насушна потреба човека који се подвизава у врлини, јер је најближи молитви и јер се јавља као одговор пробуђеног срца.  

Аутор изричито одбацује покушај да човек неким поступком „изазове” покајне сузе. Оне не настају зато што их човек хоће, него када покајање сазри и додирне срце. Зато је важна његова реченица: „Сузе нису плод наше жеље. Оне извиру из пробуђеног срца.” Човек може да се труди, да пости, да се моли, да испитује савест, али тренутак у коме се срце отвара остаје дар Божији. Сузе су зато и горке и слатке: горке су јер човек види свој грех, а слатке јер у њима већ почиње утеха Божијег милосрђа.  

Плач је повезан са признањем сопствене немоћи. Аутор каже: „Плач је признање сопствене немоћи. Плаче губитник.” Али тај „губитник” није поражен у коначном смислу – он је само изгубио лажну слику о себи. Човек који плаче покајно више не брани себе, не тражи изговоре и не пребацује кривицу на друге. Он стоји пред Богом као онај који нема шта да приложи осим истине о своме паду. Зато се покајни плач разликује од страсних суза. Страсне сузе долазе из гнева, сујете или похоте; оне су телесне, емотивне и пролазне. Када се такве сузе исцрпе, долазе равнодушност или смех. Покајне сузе, напротив, долазе из спознаје да је човек увредио Бога.  

 

ШТА ЈЕ ДУША? 

Шта је са душом? Да ли зна човек уопште шта је душа? Он тврди да тело донекле познајемо, али душу веома мало, а дух скоро нимало. Управо зато што је човек постао телесан, душа и дух потиснути су из видокруга његовог интересовања. Претерана брига за тело служи као доказ заборава душе: што више човек угађа телу, то мање мисли о души. Насупрот томе, што више пажње поклања души, то се мање предаје телесном угађању. Овај однос тела и душе није приказан као презир према телу, већ као успостављање правилног поретка у човеку.  

Аутор наглашава да је човек сам себи странац зато што не познаје сопствено биће. Он користи мисао Светог Василија Великог: „Тело је наше, али ми нисмо тело.” Из тога изводи питање: ако нисмо тело, ко смо? Одговор је да је душа претежнија од тела, јер је њена „колевка небо”, док је телу земља почетак и крај. Христовим рођењем и васкрсењем, према аутору, оживљена је умртвљена људска природа и отворен пут „од образа ка подобију, од индивидуе ка личности, од смрти у Живот”. Зато хришћански живот није само морално поправљање, већ тражење лика Божијег у себи.  

 

РАЈ У НАМА

Душа је названа најлепшим што је Бог створио, „најсјајнијим и најдрагоценијим драгуљем” на круни стварања. Она је „рај у човеку”, створен да у њему борави Господ. Али тај рај је запуштен, заборављен и потиснут. Зато аутор сматра да је познавање душе, њених сила и својстава основни услов самопознања. Он душу описује као „састављену“ ( при чему је битно да душа није „компонована“ од више делова, него је проста и несложена ) од словесног дела, ума и разума, и бесловесног дела, који чине жељни и вољни део. Помиње и четири чула душе: вољу, савест, ум и чуло љубави; као и четири врлине душе: храброст, праведност, благоразумност и мудрост.  

 

ДУША И СВЕТ

У поглављу о души важна је и мисао да душа у свету нема правог пријатеља. Свет је против ње зато што је непрестано одвлачи ка телу, страстима и забораву Бога. Душа је, док је у телу, „осуђена на странствовање”. Она није код куће у свету, него тражи Бога као своје истинско пребивалиште. Аутор зато позива читаоца да одбаци лажну слику Бога као немилостивог судије, јер је та слика, како пише, утиснута од ђавола и света. Бог је, напротив, представљен као љубав: „Океан љубави, Планине љубави, Сунце љубави, Бескрајна Небеса љубави.” То је важно јер човек не може исцелити душу ако Бога доживљава као непријатеља.

 

ПОСЛУШНОСТ

Следеће поглавље, „Завети Богу”, почиње послушношћу. Послушност је дефинисана као одрицање од своје воље. У предању Цркве она значи спремност да човек прихвати и послуша савет духовног оца. Аутор непослушност прародитеља назива трагедијом космичких размера, јер је човек, предавши себе земаљским уживањима, и сам постао „земљан”. Послушање је, насупрот томе, „завет исписан на нашој савести”. Без њега нема унутрашњег поретка, јер се човекова самовоља претвара у широку капију гордости.  

Послушност није само спољашње извршавање туђе наредбе. Аутор прави разлику између унутрашњег и спољашњег послушања. Унутрашње послушање је произвољење срца, а спољашње је видљиви одраз тог унутрашњег стања. Ако човек само споља слуша, али у срцу остаје самовољан, послушност није потпуна. У том смислу, послушност духовнику није одвојена од послушности Христу. Ко чува Божије заповести, на делу испуњава послушност Богу. Аутор оштро каже да човек који неће да слуша духовника, неће слушати ни Бога, јер се непослушност лако претвара у самовољу и гордост.  

 

НЕ БИТИ ГРАМЗИВ

У истом поглављу јавља се и тема нестицања. Код монаха је нестицање плод завета сиромаштва и девствености, док код мирјана оно треба да прати степен послушања и очишћења. Аутор не тражи од мирјанина да живи као монах, али тражи да препозна опасност од „тајног стицања”, односно од жеља за стварима које служе само личној користи. Нестицање је важно зато што је темељ постојаности и силе молитве. Ако је човек везан за имовину, удобност и поседовање, његова молитва остаје притиснута земљом. Зато се на крају овог дела наводи поука Патријарха Павла: „Богат је онај коме ништа не треба!”  

ИСПОВЕДАТИ ГРЕХЕ

Поглавље „Исповест” отвара се исповедном молитвом непознатог српског писца, највероватније монаха. Аутор је сматра снажним и аутентичним обрасцем исповедања за мирјане. У њој се нижу греси: среброљубље, златољубље, сластољубље, славољубље, многословље, празнословље, лажословље, оговарање, осуђивање, злопамћење, роптање, тврдоглавство, високоумство, лицемерство, завист, јарост, лењост и други. После сваке групе грехова понавља се: „Сагреших, Господе, опрости ми!” Ово понављање показује да је исповест директно стајање пред Богом са признањем сопствене болести.  

Исповест је затим приказана кроз слику болнице и ране. Да би се човеку опростили греси, он мора да се помири са Богом, људима и сопственом савешћу. Савест га позива да призна грех. Када човек призна пораз, спреман је да оде у „болницу”, то јест у Цркву. Пред свештеником се, како аутор каже, „не прича много – њему се показује рана”. Исповест није самопредстављање, није стварање утиска пред духовником, није објашњавање околности тако да човек испадне мање крив. Рана се мора показати „под пуним светлом истине”. Ако нема довољно светлости, треба је појачати самоукоревањем.  

 

ИСПОВЕДАЊЕ БОГА И СЛАВОСЛОВЉЕ

Исповест грехова односи се на човеково покајно откривање сопственог пада, док је исповедање Бога молитвено признање Његове славе, власти, доброте и стваралачке силе. Он полази од апостолских речи да спасење подразумева исповедање да је Исус Господ и веру срца да Га је Бог подигао из мртвих. Зато исповедање није споредни део духовног живота, него саставни део молитве. Аутор каже: „Исповедањем називамо величање Имена Божијег”, а затим додаје да „Господу јединоме припада Слава”.  

Из овога произлази и поредак личне молитве. Молитва, по аутору, не треба да почне одмах тражењем. Прво долази слављење Бога, затим благодарење, па тек онда прозба. Тај редослед је важан јер показује да човек пред Бога не сме да стане као пред средство за решавање својих потреба. Он најпре мора да призна ко је Бог, да Му укаже част, да Му заблагодари за примљена добра, па тек онда да тражи. Аутор чак каже да је тражити, а најпре не указати част ономе од кога тражимо, увреда – бити незахвалан за оно што смо примили јесте дрскост. Псалтир је у том смислу наведен као школа славословља, јер обилује исповедањем Бога, слављењем и благодарношћу.  

 

ДВА СТРАХА У НАМА

После тога следи поглавље „Бог и дуализам света”, које отвара тема два страха. Аутор разликује биолошки, егзистенцијални страх од страха Божијег. Човек који нема страха Божијег тражи ослонац у свету, у себи, власти, новцу или другим земаљским сигурностима. Такав страх је страх острашћеног човека: он прожима живот сумњом, неверјем, претераном бригом и узнемиреношћу. То није страх који спасава, него страх који поробљава. Он долази из неверја и везаности за тело, имовину, положај и пролазни живот. Зато аутор наводи Христове речи да се не треба бојати оних који убијају тело, него онога који може и душу и тело погубити у паклу.  

Страх Божији је, међутим, друге природе. Он се рађа када човек, чистећи се од греха, увиди своју склоност ка паду. Тада се страх мења: више није страх за тело и имовину, него страх за душу. Човек почиње да се боји поновног сагрешења, не зато што је парализован казном, него зато што препознаје колико је грех страшан за његов однос са Богом. Аутор овај прелаз описује као уздизање страха „од телесног на духовно”. У почетку страх човека чува од грубог пада, а касније, када узраста у врлини, страх постаје савршенији. Човек се више не боји само казне, већ не жели да повреди Божију љубав у себи.  

 

ЧИСТИ СТРАХ ГОСПОДЊИ

Овај савршени страх није супротан љубави. Напротив, он је њен чувар. Када је човек у миру са савешћу, Богом и ближњима, тада у њему има чистог страха Божијег. Аутор се позива на Светог Максима Исповедника, по коме се човек покајањем ослобађа почетног страха, док савршени страх остаје. То значи да духовни живот не укида страх у потпуности, него га преображава. Световни страх је мучење, а страх Божији је трезвеност. Световни страх човека затвара у себе, а страх Божији га отвара ка Богу. Световни страх човека држи у власти пролазног, а страх Божији му помаже да сачува душу.

 

ПОСТОЈАЊЕ И НЕПОСТОЈАЊЕ

Затим аутор прелази на питање битија и небитија. Ту је основна мисао да је смисао земаљског живота победити свет у себи и задобити заједницу Светога Духа. Без Бога, сва људска достигнућа, стицања и друштвени успеси остају ништавни, узалудни и мртви. Зато се питање живота не решава само унутар историје, културе, успеха или морала, него у односу према Богу. Човек није створен за самодовољан земаљски живот, већ за повратак Богу. Аутор овде изричито одбацује мисао безбожника да после смрти човек „одлази у ништа”. Његов одговор је кратак: „Небиће не постоји.”  

Ако небитије не постоји, онда човек не може једноставно нестати. Бог не допушта да Његова словесна бића буду враћена у ништавило. Човек постоји и после телесне смрти, јер је једном заувек примио лик Божији. Тај лик је, по аутору, неуништив. Телесна смрт га не може променити. Зато је људско постојање озбиљније и страшније него што безбожни човек мисли: човек не може побећи у ништавило, не може поништити себе, не може избећи вечност. Исто важи и за ђавола: и он хоће да нестане, али не може да се врати у небитије.

 

ЖИВОТ ИЛИ СМРТ

После тога следи одељак „Живот или смрт”. Његова основна истина гласи: „Постоји Бог наш Творац и Спаситељ. Човек постоји и после смрти у вечности.” Човек је створен за вечни живот у Царству Божијем, а доласком Сина Божијег поново му је отворена могућност да живи у светлости Лица Божијег. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, али човеково спасење зависи и од његове слободне воље: од примања или одбијања Бога, од опредељења за добро или зло, а нарочито од вере. Овде је јасно да аутор не укида људску одговорност позивањем на Божију милост. Бог спасава, али човек може да прими или одбије спасење.  

У том контексту грех је представљен као смрт душе. Аутор се позива на Светог Григорија Паламу, по коме душа, чинећи грех, губи благодат и постаје мртва. Ово је наставак раније мисли да страсти нису само моралне слабости, већ стварно духовно умирање. Човек може биолошки живети, радити, говорити, стицати и уживати, а да му душа буде мртва. Зато питање спасења није одложено само за крај живота јер се оно тиче свакодневног начина постојања. Човек већ сада живи или у правцу живота или у правцу смрти.  

 

ПОМИСЛИ 

После поглавља о Богу, страху Божијем и вечности, аутор прелази на помисли као непосредно бојиште душе. Он не говори о мислима само као о психолошким садржајима, већ као о улазу кроз који страсти делују у човеку. Поглавље „Помисли” почиње песничком сликом маловерја: у души је „нестало заветрине”, јер нас сумње колебају, а гласине раслабљују. Помисли су од безверја, страха, сумње и духовне пометње. Човек који није сабран у Богу лако постаје плен унутрашњих гласова који му говоре да су времена тешка, да се треба бојати, да се треба ослањати на свет, а не на Господа.  

Аутор затим уводи снажно казивање о подвижнику који у виђењу сагледава дубину свога срца и у њему види црну, склупчану змију. Духовник му објашњава да та змија означава непобеђену гордост и гнев. Посебно је важно што змија нема главу у срцу: њена „глава” је у простору ума, јер се страст у срцу покреће преко помисли – страст није само осећај, навика или телесни нагон, већ има своју умну пројекцију. Она се у човеку јавља као помисао, слика, унутрашњи наговор, самооправдање или привидно разумна мисао. Зато је борба са помислима дубља од борбе са спољашњим понашањем. 

 

МИСАО И СТРАСТ

Аутор наглашава да острашћен и непокајан човек нема власт над мислима у себи, него их прихвата као нешто природно и своје. Тек када човек почне да се чисти од грубих страсти, постаје способан да мисли разликује од страсти. Помисли су „незвани гости у нашем уму” и праг преко кога страсти улазе у човека. Зато је хришћански подвиг у овом делу сажет у јасну реч: „Моли се будно и не примај помисли у себе!” Борба са помислима описује се као чишћење унутрашњости душе, а не само спољашњег понашања. Ако човек очисти само видљиви део живота, док унутра остаје пун грабежи, гордости, гнева и нечистоте, онда је његов подвиг непотпун.  

У одељку „Ум против ума” аутор објашњава да је слободан ум услов стварне борбе. Ако човек нема снаге да се бори са страстима, то значи да му ум још није слободан. Страсти преко помисли траже извршење грешних дела. Док је ум поробљен, човек постаје „неми посматрач сопствене пропасти”. Циљ подвижника је да телесне жеље буду утишане, како би се ум вратио себи. Враћање ума себи значи сабраност: човек више није расут, није туђин у сопственој души и није под управом туђих унутрашњих покрета. Против тела и чулних страсти ум се бори уздржањем и трпљењем, а против помисли молитвом, бдењем и читањем Светог Писма. 

 

СЕЋАЊЕ НА СМРТ 

Следеће поглавље, „Смрт”, уводи мисао која делује као противотров страстима. Аутор каже да световни хришћани не воле да мисле о смрти, зато што мисао о смрти „убија жељу за наслађивањем”. Човек који је пригрлио свет и његове сласти не жели да мисли о растанку са њима. Зато се свет често доживљава као трајно пребивалиште, иако је смрт општи удео свих људи. Мисао о смрти, међутим, није дата да човека гурне у очајање, него да га отрезни. Она му помаже да види пролазност страсти, крхкост тела и бесмисленост живота који се заснива на уживању.  

Аутор прави разлику између прве и друге смрти. Прва смрт је одвајање човекове душе од Бога, док је друга смрт осуда непокајаних на вечну муку. То је важно јер смрт није сведена само на биолошки крај. Човек може духовно умирати и пре телесне смрти, ако живи у греху, богозабораву и самодовољности. Савремени човек, по аутору, полудео је од ослањања на сопствену снагу, знање, моћ и логику. Његова парола је „сад, одмах, све”, без граница и без покајања. Али када изађе дух човеков, „тога дана пропадну све помисли његове”. Зато је сећање на смрт школа мудрости: оно човека враћа ономе што не пролази. 

 

ПАТЊА КАО ПУТ КА ПОЗНАЊУ 

Поглавље „Патња” наставља са овим сведочењем. Патња није приказана као бесмислена казна, него као позив на унутрашњу измену. Аутор наводи мисао Светог Исаака Сиријског да се несреће и страдања шаљу човеку да би га привеле промени. Када се човек утврди у вери, почиње да види да га је патња често водила Богу онда када сам није умео да се ослободи страсти. Без патње, каже аутор, човек не би изашао из робовања себељубљу, злоби и гордости. Патња тако постаје духовна педагогија: она зауставља човекову самовољу и открива му да се не може исцелити сам.  

Аутор разликује телесне болове који проистичу из греховне природе човека и патње које настају из личног приступа животу. Такве патње су последица злоупотребе слободне воље и прате човека који живи „по телу”. Поред тога, постоје вољне и невољне патње. Вољне су оне које човек прихвата ради духовног васпитања: пост, бдење, трпљење увреда, немаштина. Невољне су губитак здравља, положаја, новца, власти или други животни ломови. Кључна мисао је да онај ко добровољно прихвата подвиг често бива поштеђен тежих невољних патњи, јер вољна патња већ васпитава душу.  

 

ДАР ВРЕМЕНА И ИСКУСТВО БОЛА  

У поглављу „Време” аутор прелази на космички и егзистенцијални оквир човековог живота. Полази од Проповедника: „Свему има време.” Бог је, по његовом изразу, видљиви свет поставио у простор као у кутију, а све у тој кутији испунио временом. Човек се налази у простору и времену, али као биће које повезује небо и земљу. Он је живи спој Творца и творевине. Ипак, острашћен човек не уме да чита знаке времена. Свет га вуче ка земљи, тело ка телесном мудровању, а време пролази. Зато је време књига коју уме да чита само онај који живи по Божијим заповестима.  

Поглавље „Бол” развија тему унутрашњег страдања. Аутор пише да је човекова слобода „непресушно врело бола и разочарења”, јер човек своју слободу употребљава да све подреди чулном и телесном. Острашћен човек осећа бол, али не зна његов прави узрок. Верни, напротив, знају да је корен бола у њима самима, па се постом, молитвом и покајањем враћају благодатном стању. Бол се лечи надом, подноси вером, а превазилази љубављу и благодарношћу. Светско знање о болу, по аутору, не може трајно исцелити човека, јер не види дубинску духовну рану. Христос је једини Лекар који види целог човека.  

 

ТЕЛО И ЋУТАЊЕ 

У поглављу „Тело и душа” поново се враћа тема унутрашњих супротности: добро и зло, тама и светлост, љубав и мржња, тело и душа, живот и смрт. Аутор не одбацује тело као зло, јер све што је Бог створио „беше веома добро”. Али човекова патња потиче од недостатка љубави и од тога што људи једни другима прилазе кроз себељубље, надмудривање и привид љубави. Он поставља једноставно, али тешко питање: ако би било прекрасно да нас сви воле, зашто ми не можемо да волимо све око себе? Одговор је у телесном мудровању, које је непријатељство Богу.  

Последње поглавље у овом делу, „Ћутање”, сажима подвиг пажње према речима. Ћутање је названо братом смирења. Његова супротност је празнословље, које пустоши душу, хлади ревност и уклања благодат од причљивог човека. Аутор се позива на Светог Василија Великог, по коме је празна свака реч која није усмерена ка потреби по Богу и ка изграђивању вере. Ипак, само ћутање није довољно: и гневљив човек може да ћути. Врлинско је само смирено ћутање, оно које произлази из молитве, трезвености и свести да је често корисније слушати него говорити.

 

ДУХ СВЕТИ И ДУХ ЧОВЕЧИЈИ

Поглавље „Наш дух” почиње јеванђелском истином: „Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.” Аутор затим разликује душу и дух. Душа је „проста и невидљива суштина нашега бића” и испуњава тело „као што вода испуњава сасуд”. Али човеков дух није Свети Дух, нити део Светога Духа; он је „дах животни” који је Бог удахнуо човеку. Зато аутор формулише: „Човеков дух јесте живот наше душе.” Ова разлика је важна јер показује да човек није сведен ни на тело, ни на психолошку причу, већ у себи носи духовни дах који га чини живом душом.  

Истовремено, аутор упозорава да постоје и „туђи зли духови” који, ако човек не стражи, улазе у душу и преусмеравају је ка злу. Зато је питање духа истовремено питање духовног распознавања. Човек може мислити да поступа из ревности, правде или побожности, а да у ствари не зна „каквога је духа”. Наведени пример апостола Јакова и Јована, којима Христос каже: „Не знате каквога сте ви духа”, показује да и верујући човек може погрешно тумачити сопствени унутрашњи покрет. Зато је потребна будност, испитивање духова, трезвеност и неповерење према сопственој наглости.  

 

ТРПЕТИ И СПАСАВАТИ ДУШУ

После тога следи поглавље „Трпљење”. Оно је један од најпрактичнијих делова књиге. Аутор трпљење не схвата као пасивну издржљивост, него као словесно подношење муке ради ослобађања од старог човека. Он каже да је трпљење потребно да би се Божија воља настанила у души. Трпљење није само подношење спољашњих околности, већ борба против своје воље. Оно празни човека од самовоље. Управо зато наводи апостола Павла, који је у немоћима, поругама, невољама и тескобама за Христа могао да каже: „Када сам слаб онда сам силан.” У ауторовом тумачењу, Павле је трпљењем потпуно одсецао своју вољу и допуштао Богу да делује кроз њега.  

Трпљење је нарочито важно у односу према ближњима. Аутор даје пример свађе: човек је у неспоразуму са ближњим, већ је на крају стрпљења, а онда друга страна изговара реч која пали срце. У том тренутку гнев тражи да се излије. Човек „већ мора да узврати”. Аутор пита: зашто? Зато што нема трпљења да задржи реч. Овде се трпљење поново везује за ћутање: ко нема трпљења, не може да сачува језик; ко не може да сачува језик, не може да сачува мир. Трпљењу се, према томе, мора „дати прилика” да делује. Оно се стиче у тренутку када човек има могућност да узврати, али се заустави. 

 

ДОДИР И ТЕЛО 

Поглавље „Додир” продубљује тему тела у подвигу. Аутор пише: „Додир је васпитач нашега тела.” За онога ко се труди око молитве и бдења, чуло додира није споредно. Под додиром он не мисли само на чулно искуство пријатности, него и на бол, неудобност, напор и телесно злопаћење које се прихвата ради Христа. Подигнуте руке на молитви, појасни и земни поклони, строг пост, свеноћно бдење — све су то облици додира, јер тело у њима осећа тежину, бол и ограниченост. Тако се тело васпитава да не тражи стално „дај”, него да буде приведено под власт словесности.  

Аутор каже да облици додира који прљају човека истовремено га наслађују, док непријатан додир, ако се подноси ради Христа, рађа трпљење. Дакле, додир је место на коме се открива права усмереност тела: или ка сласти, или ка подвигу. Подвижник тело држи „у кавезу уздржања”, чије су решетке сила додира. То значи да се тело не уништава, али се васпитава. Без тог васпитања, молитва остаје изложена расејаности, лењости, сну, похоти и удобности.

 

ОПРОСТИМО 

Поглавље „Опраштање” окреће пажњу ка срцу и ближњем. Основна мисао је једноставна: „Прашта ко воли.” Моћ да опростимо ближњем показатељ је љубави. Ако човек опрашта устима, а у срцу злопамти, он, по аутору, „никада неће оживети молитвом”. Ако уопште не опрашта, „туђ је Богу и далеко од пута спасења”. Опраштање није спољашња пристојност, већ унутрашње стање срца. Срце које је гордо, отврдло и неосетљиво не може да опрости, јер се није истински подвргло покајању.  

Аутор повезује покајање и праштање. Покајање је „старије од праштања” зато што човек тек кроз покајање препознаје слабост ближњег у самом себи. Када у греху другог човека препозна сопствену болест, оштрица гордости и злопамћења тупи. Тада ближњи више није само кривац, противник или увредитељ, већ огледало у коме човек види сопствену немоћ. Зато је немоћ да се опрости знак да је душа болна и да јој требају „горки лекови и одлучни захвати”. Опраштање је, према томе, непосредно повезано са очишћењем срца.  

 

КРСТОНОСЦИ 

Следи поглавље „Крст”. Крст је представљен као пунота хришћанског подвига. Он није само знак, украс или спољашњи символ, него „беспоштедна борба са страстима”. По вертикали, Крст означава љубав према Богу; по хоризонтали, љубав према ближњима. У томе је целина хришћанског живота: човек се не може распети за Бога ако мрзи ближњег, нити може истински волети ближњег ако не одсеца своју вољу пред Богом. Крст је „одсецање своје воље, како би се Божија воља пројавила у нама”.  

Крст је „рат против похоте тела и против гнева ка ближњем”. Он је лествица ка Царству Христовом и ношење пале природе са уверењем да ће Христос, ако човек истраје, преобразити и обожити ту природу. Ово је важно јер Крст није представљен као чиста патња, него као патња са смислом: носити Крст значи носити себе пред Христом, у нади да пала природа није последња истина о човеку.  

 

ПАЗИМО НА СМИРЕЊЕ

Поглавље „Пажња” уводи читаоца у саму суштину умне молитве. Аутор одмах каже да је напредак у молитви, нарочито умној, незамислив без познавања пажње. Пажња или трезвење представља „суштину живота истинских молитвеника”. Она није обично концентрисање, него живи поредак сила душе. Аутор наводи четири силе: сила воље одржава будност и пажњу, сила ума произноси молитву, чуло савести одбацује прелести и телесно мудровање, а чуло љубави усмерава човека ка Богу. Пажња је, дакле, унутрашњи стражар који спречава да молитва постане механичка или расејана.  

На крају овог дела стоји поглавље „Смирење”, као најдубља противтежа свему што је раније описано као гордост, самовоља и острашћеност. Аутор каже да смирење произлази из трпљења, а трпљење је немогуће без подношења увреда. Несмирен човек не познаје своју унутрашњост; његови кораци „смрде на самовољу и сујету”. Горд човек непрестано тражи потврде за своје мишљење, не трпи другог у простору љубави и опонаша спољашност смиреног човека, али без његове унутрашње истине. Насупрот томе, смирени човек не воли галаму, не тражи славу, није радознао, уклања се од метежа и познаје своју меру.  

 

Лек за гордост налази се у подношењу увреда, прихватању последњег места, обављању прљавих послова, простоти спољашњег живота и, нарочито, држању уста затвореним. Смирење није слабост, него духовна снага која произлази из спознаје сопствене немоћи. Зато аутор каже: „Сила смиренога јесте у спознаји сопствене немоћи!” 

 

ГОРДОСТ ПРОТИВ ИСТИНЕ 

Смирен човек може да прими истину, јер горд човек не тражи истину, него потврду сопствене воље. Аутор поглавље „Истина” заснива на јеванђелским речима: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.” Одмах затим даје најкраћу могућу богословску формулацију: „Господ Исус Христос је Истина и Истина је Христос!” Истина није апстрактни појам, нити плод људске логике, него личност Христова. Зато се истина не налази изван Христа, нити се до ње долази само интелектуалним напором. Она се открива онима који чувају Божије заповести. Овде се понавља једна од сталних мисли књиге: духовно знање није одвојиво од духовног живота. Ко не живи по заповестима, не може истински познати истину. 

 

ИСТИНА ХРИСТОВА И ОВОСВЕТСКА 

Аутор затим супротставља Христову истину световном схватању истине. Светован човек не разуме Свето Писмо, јер се речи Писма противе његовим уверењима, навикама и телесном мудровању. Немоћ да се види истина води у таму лажи. Острашћеног човека, пише аутор, „обмана прати као сенка”. Он не познаје закон Духа у себи, него ослонац тражи у самоме себи. Савремени, технолошки човек приказан је као човек коме Бог није потребан, јер је његов „бог” постало тело. Све духовне и душевне силе он употребљава за телесне сласти. Тако истина острашћеног човека постаје само скуп уверења која га утврђују у жељи за уживањем. Зато аутор оштро закључује: колико људи и страсти, толико и лажних „истина”.  

Ако је сваки човекова страст проглашена за његову „истину”, онда истина више не ослобађа, него поробљава. Човек не излази из себе, него своју болест назива истином. Насупрот томе, хришћанска истина није производ личне жеље. Она суди човеку, разобличава га, али га управо зато и ослобађа. Истина није оно што човеку прија, него оно што га враћа Христу. Зато аутор наглашава да само хришћани поседују Истину јер је Христос, као ваплоћена Истина, једини стварни темељ знања, живота и спасења.  

 

ДУХОВНИ РАЗУМ 

После истине долази поглавље о разуму. Аутор разум не поистовећује са умом. Он прави унутрашњу разлику у словесном делу душе: ум је као „мудар домаћин” у души, а разум као „економ душе”. Ум надзире, сагледава висине и дубине, усмерава човека ка Богу или, ако падне, ка греху. Разум, пак, сабира утиске након кретања ума и одговара на питања: шта, где, када, како. Мисао је кретање ума ка одређеном циљу, а разум се бави последицама тог кретања. Ако је душа у природном поретку, ум држи све силе душе усмерене ка Богу и врлини; тада разум расуђује правилно. Ако се ум преда страстима, разум постаје телесан и стаје на страну тела.  

 

АЗБУЧНИК 

Ово поглавље наставља ауторов „азбучник словесности”. Жеља је названа изаслаником тела: оно што тело тражи, жеља обзнањује. Воља је извршилац жеље, њен пратилац и чувар. Страсти показују којим жељама човек робује. Када је словесност душе по Божанској природи, она има мудрост и разум; када је острашћена, у њој су гордост и злоба. Када је жеља душе по Божанској природи, она поседује љубав и уздржање; када је острашћена, садржи похоту и разврат. Када је воља душе по Божанској природи, она има храброст, трпљење и праведност; када је острашћена, садржи гнев, мржњу и кукавичлук. Тако аутор показује да свака сила душе може бити или исцељена или изопачена.  

 

ВРЛИНА РАСУЂИВАЊА

Следеће поглавље, „Расуђивање”, надовезује се на разум. Расуђивање је приказано као највиша врлина, у складу са светоотачком традицијом. По Светом Јовану Лествичнику, кога аутор наводи, расуђивање је тачно познавање самога себе. Аутор га дефинише као „силу непогрешивог разлучивања добра од зла”. То није обична интелигенција, ни способност анализе, него духовна способност која се јавља када су ум, разум, савест и воља у правилном поретку. Расуђивање ставља оно о чему човек мисли „на вагу савести”. Без њега човек лако меша добро и зло, ревност и гнев, љубав и самољубље, слободу и самовољу.  

Аутор показује како се расуђивање губи. Ђаво, каже он, настоји да његове помисли буду примамљиве и допадљиве, да би човек обратио пажњу на њих. Уму није потребно много: мала неопрезност, мало радозналости, и он по навици прилази понуђеној помисли. Зато онај који хоће молитву и трезвење мора презрети радозналост. Помисао у почетку може бити проста, али ако човек започне разговор са њом, она се усложњава и разгранава. Ако је храни пажњом, она се појачава до мере да почиње да га прогони. Када зле помисли савладају ум, ум се помрачује, а страстима се отвара пут у човека.  

 

МОЛИТВА КАО ПУТ 

Поглавље о молитви представља један од кључних прелаза у књизи. Све што је раније речено — о свету, страстима, посту, покајању, заповестима, плачу, души, послушању, исповести, страху Божијем, помислима, ћутању, пажњи и смирењу — сада се сабира у питању молитве. Аутор почиње личним тоном: „Молитва ме спаја са Богом.” Али одмах затим молитву повезује са Крстом. Као што живот који подражава Христа има свој завршетак на Голготи, тако и молитва прати тај пут. Што је човек даљи од света, молитвени крст је тежи – што је даљи од света, мање је сапутника око њега. Молитва није утеха без борбе, него рвање, слично Јаковљевом рвању са Богом целе ноћи.  

 

НЕ УМИШЉАТИ МОЛИТВУ

Аутор упозорава да једна од препрека молитви може бити унапред створена представа о томе каква молитва треба да буде. Човек често тражи осећање, лепоту, унутрашње стање, утеху, нешто необично. Али молитва није чулно уживање у побожности. Она је „одстрањење свега страсног” што се прилепило за душу. Молитвом се „одсеца тумор самољубља” којим је свет раслабио душу. Зато аутор наводи Светог Симеона Новог Богослова, који каже да многи имају молитву на уснама, док умом беседе са демонима. То је једна од најоштријих опомена у овом делу: није довољно да молитва буде изговорена – ум мора бити у Богу, а не у помислима.  

Који су степени молитве? Усмена молитва припада почетку: човек изговара речи молитве и труди се да пажњу држи уз њих. Умна молитва је дубља, јер ум већ почиње да чува себе и да се сабира. У том степену човек превазилази грубе телесне страсти и почиње да чува срце. Умно-срдачна молитва настаје када се уму придружи срце: мисао ума сједињује се са осећањем срца. Срдачна молитва је још дубља – то је „љубављу запаљено срце”. Њу човек не производи својом силом, него је слуша. Благодат привлачи ум у срце, и тада молитва више није само радња, него стање срца.  

 

МОЛИТВА КАО СТАЊЕ СРЦА 

Аутор, међутим, не идеализује ни овај степен. Срдачна молитва није неотуђива. Човек је пало и променљиво биће, па и онај који је доспео до срдачне молитве може да је изгуби и врати се на умну или усмену молитву. То је стварност сваког молитвеника. Овој молитви, пише аутор, доликују бдење, чежња за Богом, љубав према ближњем, тражење Божије воље у свему, истраживање тајни Светог Писма и неутољива жеља за молитвом. Молитвени живот није једнолинијски напредак, него кретање кроз различите облике молитве, који се претачу један у други у зависности од стања човека и околности у којима се налази.  

На крају овог дела аутор посебно упозорава да се молитва не може присвојити као техника. Нарочито Исусова молитва није спиритуална медитативна метода, нити нешто што радознали човек може узети без покајања. Она је „дар скрушених покајника, добровољно изопштених из света”. Молитвени пут је ограђен покајањем са једне и Божијим заповестима са друге стране. Ако недостаје та ограда, човек ступа на пут стран молитви. Зато се најпре мора направити место у срцу за Господа. Не у неочишћеном разуму, не у радозналости, не у жељи за необичним искуством, него у срцу које хоће да се промени. 

 

ИЗНАД СВАКЕ „ТЕХНИКЕ“

Аутор не приступа Исусовој молитви као техници, методу или психолошкој вежби. Напротив, он одмах одбацује такво разумевање. Исусова молитва „није спиритуална медитативна техника, и не припада свету”. Она није власништво радозналих, високоумних или оних који траже унутрашње доживљаје без покајања. Она је „дар скрушених покајника”, а њен пут ограђен је покајањем и Божијим заповестима. Ако те ограде нема, човек не ступа на пут молитве, него на пут духовне самообмане.  

Аутор посебно критикује радозналост која се јавља код човека који тек почиње духовни живот. Такав човек, по њему, често тражи Исусову молитву као нешто необично, тајанствено и магијско. Он би хтео „чудо у самоме себи”, али без дубоке промене живота. Зато аутор мирјанину даје једноставан, али тежак савет: најпре треба направити место у срцу за Господа. То место није у „телесном и још неочишћеном разуму”, него у срцу које је решено да се мења. Потребна је „срчана решеност”, зачета жељом за преумљењем, и „пламено покајање” као први степеник ка стицању молитве. Без тога, човек може много читати о молитви, много говорити о њој, па чак и механички понављати њене речи, али неће ући у њену суштину.  

 

ЛИЧНИ ОПИТ И МЕДИЈСКА БУКА 

У овој теми аутор прави важну разлику између монашког и мирјанског приступа молитви. Он признаје да је „о молитви све речено” у Добротољубљу и у списима древних и савремених Отаца. Али истовремено наглашава да се о Исусовој молитви истински може говорити само из личног опита. Писати о ономе што није проживљено значило би понављати туђе речи и скренути са пута Светих Отаца. Монашки опит није исто што и мирјански опит, јер мирјанин живи у другачијим околностима, окружен породицом, послом, медијима, бригама и световним додирима. Ипак, то не значи да му је молитва недоступна. 

Аутор је веома критичан према савременом медијском односу према духовности. Он пише да су медији, технологија и савремени начин живота створили утисак да „сви знају све”. Мирјани се преко медија поучавају молитви, док се монаси излажу медијском знању. Манастири су, како каже, преко мере отворени технологијом, па је њихова скривена лепота огољена на недостојан начин. Ипак, монаштво и даље остаје „расадник духовности и бастион истине”, светионик у мраку изврнутих вредности. Ипак, пазимо – човек може знати много о молитви, а да уопште не буде молитвеник. Знање без покајања постаје још један облик духовне самоуверености.  

 

НАЈТЕЖЕ ДЕЛО 

У наставку аутор истиче да је молитва „најтеже људско дело”. То поткрепљује отачком реченицом: „Пролиј крв – прими Дух!” Исусова молитва не расте у души без труда. Да би се разгорела, потребно је непрестано додавати „труд на труд” и држати ум у аду покајања, али без очајања. Овде се види утицај  Светог Силуана Атонског: човек треба да види своју палост до краја, али да не изгуби наду у Христа. Труд и покајање испуњавају се у Исусовој молитви, јер се њоме човек бори против старог човека у себи. Молитвом он „побеђује себе, тако што умире за свет и рађа се за вечност”.  

Исусова молитва, према аутору, није плод саме људске воље. Она је „плод заједнице Духа Светога и нашега ума, који се ослободио грубих страсти”. То значи да човек не може молитву произвести као производ технике – она расте у души која се чисти. Али то не искључује труд. Напротив, овај плод узраста у „душама упорних покајника”: молитва је благодат, али благодат не налази место у срцу које се добровољно предаје страстима. Отуда је неопходно да човек истовремено ради на очишћењу ума, преображају жеље и чувању тела.  

 

МОЛИТВА И ЖЕЉА

Посебан одељак посвећен је односу Исусове молитве и жеље. Аутор каже да од тога ко стоји иза наше жеље – Бог или ђаво – зависи да ли човек иде ка спасењу или погибији. Исусова молитва је потребна управо зато што „усмерава жељу од греха ка врлини”. Жеља, која је раније служила страстима, треба да стане у службу словесности и врлине. Када човек осети да му се жеља „пропиње у души” и почиње да досађује својим захтевима, треба да се прихвати молитве и поста. Аутор користи јасну слику: „Што је вода за ватру, то је пост за незајажљиве жеље.” Молитва оживљава умртвљену словесност, а пост гаси неумереност жеље.  

После тога следи питање како започети. Аутор не почиње од високих стања, него од чистоте душе. „Бог воли да заједничари са чистом људском душом.” Али човек нема чисту душу по себи, него је чисти покајањем, трудом и држањем заповести. Зато почетак није у техничком правилу, него у унутрашњем расположењу. Ипак, аутор даје и конкретна упутства за почетника. Молитву треба творити полако, пажљиво, са сабраним умом. Не треба брзати, не треба јурити број, не треба механички низати речи. Сваку реч треба примити пажњом, као да ум стоји пред њом и проверава је. Тако молитва постаје школа пажње.  

 

КА ПАЖЊИ

Један од најважнијих практичних савета јесте да се речи молитве у почетку изговарају одвојено. Разлог је једноставан: човеку недостаје пажња. Када пажња ојача, речи ће се природно сјединити у целину молитве. Аутор саветује да се после речи „Господе”, окупане пажњом, изговори „Исусе”, али без журбе: „будно, лагано, тихо”. Затим се тако наставља редом. Правило је строго: не изговарати реч молитве ако је не прати најдубља пажња. Умно изговарање треба да буде што јасније, јер ће са јаснотом изговарања расти и сила молитве.  

Пажња је овде описана као светиљка. „Пажњом, као светиљком осветљавајмо реч док је ум изговара.” Реч молитве не сме да прође кроз ум непримећена. Она мора бити „одмерена пажњом”. Када се заврши изговарање свих пет речи, треба сачекати да се ум поново сабере, па тек онда започети следећу молитву. Ово показује да је за аутора молитва пре свега борба за присуство ума. Расејаност је један од највећих непријатеља молитве. Човек може изговорити стотине молитава, а да његов ум не буде ни у једној. Зато је једна пажљиво изговорена молитва вреднија од расејаног понављања.  

 

КА СУШТИНИ 

Аутор затим разматра саму форму Исусове молитве: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!” Он одбацује расправе о томе да ли молитви треба додати или одузети неку реч. Таква расправа највише одговара нечастивом, јер човека задржава на спољашњем и удаљава од суштине. Бит молитве није у броју речи. Њен корен је Господ Исус Христос. У различитим деловима православног света молитва се изговара различито, али тај корен остаје исти. Важно је да се човек не расплине у формалним питањима и не изгуби оно најважније: живо обраћање Христу.  

Посебно је значајно тумачење два дела молитве. Први део, „Господе, Исусе Христе”, јесте оно што аутор назива самом молитвом. Други део, „помилуј ме”, означава повратак ума самом себи. Када ум изговара „помилуј ме”, он се сабира, чува себе и враћа се из расејаности. Ово је врло важно за разумевање ауторовог приступа: Исусова молитва није само призивање Божијег имена, већ и сабирање човека. Њоме се човек враћа из света у себе, а из себе ка Богу. Зато аутор каже: „Исусова молитва не своди Бога ка нама, већ нас узводи ка Богу!”  

Учење о Исусовој молитви је истовремено строго и охрабрујуће. Строго је јер не дозвољава површност, радозналост, самоувереност, магијско схватање молитве, техничко понављање и расправљање о спољашњој форми. Охрабрујуће је јер показује да мирјанин може започети, ако крене од покајања, пажње и срчане решености. Исусова молитва није игра ума, него пут очишћења. Она усмерава жељу, оживљава словесност, сабира ум, учи пажњи и узводи човека ка Богу: човек мора да умре за свет да би се родио за вечност, а то рађање почиње у срцу које тихо, пажљиво и покајно говори: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме.”

СТЕПЕНОВИ ПОДВИГА

Како човек, нарочито мирјанин, да започне молитвени труд без самовоље, маштања и неумерености? Аутор најпре понавља степене молитве: делатно-усмену, умну, умно-срдачну и срдачну. Делатно-усмена молитва је почетак, у коме човек гласно или тихо изговара, чита или пева молитву, трудећи се да пажњом обухвати оно што говори. Она је још увек склона расејаности, јер ум није потпуно будан. Уз њу треба да иду постојаност, пост, држање Божијих заповести, одлазак у цркву и учешће у Светим Тајнама, нарочито у исповести и Причешћу. Умна молитва је већ молитва коју твори ум, а не глас и усне; ум „као сенком” прати сваку реч. Умно-срдачна молитва настаје када се уму придружи срце, а срдачна молитва је стање у коме је срце „љубављу запаљено” и где ум, привучен благодаћу, силази у срце.  

Ипак, аутор одмах упозорава да човек не сме срдачну молитву да схвати као трајно освојено стање. Због слабости и склоности греху, срдачна молитва није неотуђива. Онај ко је задобије може је изгубити и вратити се на умну или чак усмену молитву. То није пораз, него „стварност сваког молитвеника”. Живот молитвеника испуњен је различитим видовима молитве који се преливају један у други, зависно од стања душе и животних околности: молитвени живот није праволинијски успон, него непрестано враћање, почињање, сабирање и борба. 

 

ТЕЛО И МОЛИТВА 

Затим следи одељак „Пазимо се тела”. Он почиње речима Светог Нила Синајског: „Хлеб је храна за тело, врлине су храна за душу, а храна за ум је молитва!” Тело није непријатељ по природи, али јесте место упорних прохтева. Све у животу, а нарочито молитва, зависи од односа са Христом: тог односа „или има или га нема”. Заједница са Господом успоставља се држањем заповести, а јача молитвом: за мало труда човек добија вечни живот, па зашто би вечно блаженство подредио краткотрајним телесним уживањима? На самом почетку молитвеног пута, каже он, сав труд своди се на „кроћење тела и његовог мудровања”.  

Међутим, кроћење тела не сме бити неразумно. Аутор упозорава на претеривање, многобрижје и самовољно „узимање ствари у своје руке”. Невешт приступ телу може да изазове побуну и непослушност. Зато телу треба приступати умерено, постојано и стрпљиво. Не треба му повлађивати, али треба „опипавати пулс”, односно пазити на меру. Ово је важан моменат: аутор не предлаже насилни аскетизам, него постепено васпитавање тела да прати словесност. Савест ће, када човек озбиљно започне пост и молитву, показати шта треба чинити. До тада, молитву не треба подређивати личним мерилима и убеђењима, јер субјективно и објективно у духовном животу могу бити удаљени „као небо од земље”.

 

ОЖИВИМО ВЕРУ 

Човек који је почео да се одваја од света, да пази на помисли, да чува тело, да исповеда грехе и да се моли, сада треба да разуме да све то није самодисциплина ради саме дисциплине. Циљ је оживљење вере, стицање љубави, улазак у бдење и постепено приближавање безмолвију као унутрашњем миру у Богу.

Поглавље „Вера” почиње јасним супротстављањем вере и света. Аутор каже: „Вера нема цену, нити љубав Христова меру.” Вера је одређена као „непоколебиво држање убеђења, које се не може мењати ни преправљати”. Она је основа човековог односа према невидљивом, према Богу, према спасењу и према свему што се не може свести на телесно искуство. Зато аутор наводи апостолску дефиницију да је вера „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих”. Мајка вере је Реч Божија – без слова Господњег нема ни вере. Насупрот њој стоји свет са својом философијом, чија је реч упућена телу: сласт, уживање, привидна слобода, самовоља.  

 

МРАВ И ЈЕРУСАЛИМ

Ауторова критика савременог човека овде је оштра. Технолошком човеку 21. века, по њему, не недостају средства, знање или моћ, него „непоколебива вера у Господа нашега Исуса Христа” и свест да је човек пали род чија се природа лечи трудом и патњом. Зато вера није само слагање са верским истинама, него улазак на пут. Слика мрава који креће у Јерусалим, иако никада неће стићи, показује суштину: важно је да је кренуо, да је на путу. Тако и човек треба да се упути ка Небеском Јерусалиму, чак и ако је слаб, непостојан и падовима оптерећен. Вера је кретање, одлука и правац, а не самозадовољно уверење да човек већ поседује све.  

Вера се не одваја од врлине. Свети Јован Златоусти се наводи као сведок да вера прати непорочан и целомудрен живот. Аутор изричито каже: „Вера и грех не могу заједно обитавати у човеку.” То не значи да верујући човек нема падове, него да вера не може мирно живети са добровољним, упорним и неоплаканим грехом. Када вера ојача, она прожима све врлине. Сједињена са надом, она узноси љубав као „царицу свих врлина”. Тако се вера не завршава у себи, него води ка љубави. Она је почетак богословља, правоживља и сагледавања. Телесни разум презире све што је од вере, али без вере нема доброг дела, јер без Христа човек не може чинити истинско добро.  

 

ПРЕДАТИ СРЦЕ БЛИЖЊЕМ

Поглавље „Љубав” наставља ту линију. Аутор пита: „Шта је то љубав Исусова?” и одговара: „Несагорива жеља да се ближњем преда сопствено срце. Мање од тога – није од Њега.” То је једна од најснажнијих формулација у књизи. Љубав није сентимент и повремена доброта, него спремност да се срце преда ближњем. Зато се љубав одмах супротставља савременом отуђењу. Аутор пише о хладноћи, равнодушности, депресији и лажним надама модерног човека. Људи су једни другима ближњи, али им управо ближњи често постаје мука: муж, девојка, пословођа, родитељ, дете. Човек би најрадије да се „реши” ближњег, али га се не може решити, јер су човек и ближњи Богом повезани „као прсти на руци”.  

Љубав је зато приказана као највећа провера духовног живота. Ако је љубав усмерена ка себи, она постаје неприродна и демонска. Ако је усмерена ка Богу, она истребљује похоту, а ако је усмерена ка ближњем, она искорењује гнев и мржњу. Човек не може волети ако је роб похоте, јер ће ближњег употребљавати као предмет и не може волети ако је роб гнева, јер ће ближњег нападати, осуђивати и одбацивати. Очишћење од страсти је зато „незаобилазан предуслов задобијања љубави”. Бог тражи чисто срце, очишћено од страсти. 

 

БИТИ БУДАН

После вере и љубави следи поглавље „Бдење”. Бдење је представљено као школа мере, трезвења и реалног духовног труда. Аутор не подстиче човека на неразумну строгост, него на постојаност. Боље је, каже, бити сваку ноћ на бдењу петнаест минута него једном два сата, па потом прескочити више ноћи. Бдење „као какав учитељ” приводи човека мери јер без мере, добра намера улази у простор нереалног, па и оно што је добро постаје лоше: духовни живот није простор фантазије и наглих подвига, него дугог, трезвеног и одмереног труда.  

Бдење се не може одвојити од дана који му претходи. Аутор каже да читав дан треба да пролази „у духу трезвења” и да човек не сме преко дана лошим поступцима да потире оно за шта се ноћу моли. То значи да ноћна молитва није изолован тренутак, него плод целодневног живота. Ако човек преко дана храни страсти, расејаност, многобрижје, гнев, преједање и празнословље, онда ноћу неће моћи сабрано да стоји пред Богом. Зато је бдење повезано са телом: пун трбух не подноси бдење, али ни изнемогло тело не може правилно да се моли. Поново се тражи мера: тело треба припремити постом и уздржањем, али без самоуништавајуће крајности. 

 

ПРВА ЗАПОВЕСТ ГОСПОДЊА

У одељку о делима аутор даје још једну важну дефиницију непрестане молитве. Она није просто непрестано понављање речи, јер је то практично немогуће, него „неодступно држање прве Божије заповести”. То значи да непрестана молитва није само број изговорених молитава, него непрестано сећање на Бога, усмереност срца и пажња која човека не напушта ни када ради, говори или се креће. Држећи Бога у сећању преко дана, човек се приближава заповести о непрестаној молитви. Овде се појам молитве шири: она није само одређено правило, него начин постојања.  

 

СЕДАМДЕСЕТ ПОУКА 

Поглавље „Седамдесет глава о безмолвију” представља завршницу књиге. Безмолвије је одређено као „срце које је пронашло заклон у Богу”, као „удисање истине, тишина и слобода од терора света”. Овде се коначно види циљ целокупног пута. Човек није свој јер његов живот је дар Божији. На бдењу је то нарочито јасно: са једне стране Господ га чека са љубављу и стрпљењем, а са друге стране ђаво покушава да угаси молитву немиром помисли, леношћу, неумереношћу и многобрижјем. Безмолвије, дакле, није само тишина у спољашњем смислу, него слобода од унутрашњег терора света, од притиска помисли и од тираније ега.  

Аутор везује безмолвије за историју православног тиховања. Помиње ране учитеље, као што су Свети Арсеније Велики, Дионисије Ареопагит, Григорије Нисијски и Јован Лествичник, а затим стубове каснијег безмолвија: Светог Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита и Григорија Паламу. Посебно истиче да су ученици Светог Григорија Синаита распрострли Исусову молитву по српској земљи, тако да је Србија у то време „миомирисала безмолвијем као Рајски врт”. Потом се помиње и Свети Јосиф Исихаста, који је у 20. веку обновио традицију тиховања на Светој Гори и оставио је у наслеђе не само монасима, већ и мирјанима који траже утеху у молитви.  

Кључна реченица гласи: „Исусова молитва јесте срце безмолвија.” Безмолвије оживљава у човеку сећање на Бога, а Исусова молитва у уму потире богозаборав. Тиховање је „излазак из зачараног круга заблуда”. Човек уз Божију помоћ раскида окове ега, престаје да буде затворена индивидуа и постаје личност способна да заједничари и воли. Ово је завршни антрополошки исход књиге: молитва није бекство од људи, него лечење човека да би могао истински да воли. Безмолвије је преображај унутрашњег човека.  

Завршне странице књиге имају исповедни и молитвени карактер. Аутор говори о „молитвеним порођајима”, о уздаху у коме се Христос рађа у срцу, о речима које понекад као пламене стреле пролазе кроз просторе срца. Али он не одваја те духовне слике од услова чистоте. Ономе ко тражи молитву неопходан је осећај свеприсутности Божије. Сила молитве пројављује се у ревности да се твори воља Божија и у супротстављању свему што ту вољу гаси.

 

ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ ПО СВЕТИМ ОЦИМА  

Према учењу Светих Отаца и великих молитвеника, први плод молитве је пажња, а затим други – скромност. Ови плодови, наизглед безначајни, пројављују се, пре свега, код оних који творе свету молитву. Плодови се стичу кроз истрајно творење било које врсте молитве, али постају најочигледнији у упражњавању Исусове молитве, која превазилази читање псалама, појање и друге усмене молитве.

Трећи плод ове умне молитве, који се појављује на основу прва два плода, јесте смирење. Сви ови плодови, као и истинска молитва, јесу дарови Божији. 

Четврти плод је сабраност наших мисли. 

Пети је побожност. 

Шести је страх Божији, седми је сећање на смрт, осми је мир у помислима, девети је топлина срца, десети је сабраност и пажња срца, једанаести плод је стално виђење својих преступа и грехова, што појачава наше смирење, које касније прелази у тугу због грехова. 

Дванаести плод је осећај присуства Бога, памћење смрти, будућег суда, као и размишљање о мукама пакла. 

Тринаести плод је мржња ума према задовољствима овога света и присуство ума у ​​срцу. Јер навика ума да се повуче у срце и да остане у њему подстиче срце да одбацује и мрзи чулна задовољства и дела која творе зли људи. Ову чињеницу потврђује и Свети Дијадох, епископ Фотикијски, који каже: „Онај ко стално гледа у своје срце презире сва задовољства земаљског живота. Њих Дух Божји препокрива, и човек више не може да воли задовољства тела“.

Поред тога, човек се ослобађа заблуда и фантазија, од упада злих помисли, стиче мржњу према свему измишљеном и лажном. Дакле, када се ум испуни унутрашњом тишином и ослободи нечистих мисли како би се сјединио са својим унутрашњим гласом, срце одбацује све лажне грешне слике, враћајући их тамо одакле су дошле, и тако ум делује попут змије која свлачи своју кошуљицу након што је прошла кроз узане пролазе. Човек који је навикао да држи свој ум у срцу увек ће се трудити да затвори врата своје келије и остане смирен, да затвори усне и ћути, да затвори врата унутрашњег простора срца, како не би у њега улазиле зле мисли које човека чине нечистим у очима Бога, „који испитује срца и бубреге“ (Откр. 2, 23). Зато нас Свети Јован Лествичник саветује: „Затвори врата своје келије сваком телу и двери усана својих, да не би говорио са другим људима, и двери срца свог, да би одбио нечисте помисли.“ 

Четрнаести плод који се рађа из труда Исусове молитве јесте овај: када ум зарони у срце и духовним очима види сав ужас греха, изражен у одвратним сликама које се јављају под утицајем световних осећања, како пише Свети Григорије Солунски, срце почиње да стиче смирење, скрушеност и сузе. И како грешна душа може да се не узнемири при погледу на несрећно срце, обавијено тамом греха, почињеног мишљу, речју или делом? Јер Свети Марко Подвижник учи: „Како онај ко има зле помисли може видети своје грехе? На крају крајева, човек потопљен разним помислима затвара врата своје душе ( за благодат, нап, прир. ) А ова тама потиче од злих мисли и дела.“ Како хришћанин може да не плаче и не тугује када види своју словесну душу испуњену гордошћу, злим жељама, богохуљењем и ђаволским подстицајима? Како душа која пати може да не тугује кад гледа греховни понор својих жеља, заробљена богомрским помислима, и, обузета њима, устаје против ближњег? Једном речју, како срце може да се не смири, да не пролије сузе и да не вапије Исусу са срдачним покајањем, молећи за спасење и исцељење, видећи своје безбројне страсти, слепило неосетљивости, окрутност и толике ране? Када човек схвати да више није храм Бога и Духа, већ пећина разбојничка, бездан греха и станиште демона, тада ће моћи, кроз смирење, тугу и сузе, да буде помилован од Бога, ослобођен страсти и избављен сарадњом Бога и самог човека од напада злих помисли.

Петнаести плод који се рађа из умне молитве је следећи: окретањем ума ка срцу, његовим постојаним присуством у њему, трезвеношћу и сазирањем, унутрашњи свет човека бива попут чистог огледала, речима Светог Калиста Ксантопула. У том огледалу ум јасно види расположење срца према зломе, нападе и замке нечистих духова. Другим речима, ум почиње јасно да види све своје грехе, све до најстрашнијих од њих, због којих са великом тугом тражи помоћ од Господа Исуса, моли се за опроштај, за сузе покајања. Пада пред Господа, доносећи му бескрајне сузе и смирење, чинећи све што је могуће да се исправи и да више не греши. Свети Јован Лествичник је писао да молитва може да укаже у каквом се духовном стању налазите. За монаха, она је као огледало, јасно показујући његово унутрашње стање. 

Шеснаести плод, који је резултат окретања ума ка срцу, постаје сличност наше природе Богу по чистоти, која се постиже Божанском силом Светог Духа. Свети Оци су такође пронашли природне методе за очишћење људске природе од страсти које су у њу продрле: пост, бдење, спавање на земљи, клечање, поклоне, уздржање и друге телесне подвиге. На тај начин су настојали да врате ум у срце како би брзо и потпуно очистили и ум и срце. Као две компоненте људског бића, оне су најтананије и најосетљивије на зло. А када грех уђе у њих, он утиче и на тело: уосталом, прво пате рањиве стране људске природе, а затим оне јаче. Стога, ако очистимо ум и срце, цело наше биће се ослобађа од страсти. И као исход свега тога, лакше нам је да прихватимо благодат и силу Божанског Духа. Окретање ума срцу очишћује нас брже од било ког другог духовног дела, будући да је циљ овог обраћења виши, свеобухватнији и општији у поређењу са другим врлинама. Циљ је човекова љубав према Богу свом душом, срцем, снагом и мишљу (Мт. 22:37). Испуњавајући пре свега ову заповест, као и све остале, човек стиче Божанску благодат и вечни живот. 

Седамнаести плод умне и срдачне молитве је овај: када се ум навикне да улази у срце и да разговара са њим изнутра, почиње да види себе и своје моћи. И ово урањање ума у ​​срце праћено је срећом и духовном радошћу. Према изразу Светог Никифора Монаха, ум који се враћа срцу је сличан човеку који, пошто је дуже време био одсутан од куће, по повратку доживљава срећу и радост при погледу на своју жену и децу. Уз помоћ такве умне и срдачне молитве, човек који није постигао савршену чистоту и бестрашће може сачувати свој ум и срце. На крају крајева, овај подвиг, изузетно тежак у свету, показује се још тежим у пустињи и тишини. Разлог за то, како учи Свети Јован Лествичник, је наша себичност и прелест. Поред тога, можемо се свим снагама борити да се очистимо од страсти, јер је Бог човеку дао заповест да чува своје срце од страсти и грешних помисли: „Пази да ти у срце не уђе каква безакона мисао“ (5. Мојс. 15:9). Свети Василије Велики је посветио читаву расправу објашњавању ове заповести. Поред тога, Соломон каже следеће: „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега извире живот“ (Посл. 4:23).

Осамнаести и највећи плод молитве је стицање Божанске љубави, мајке свих врлина, која садржи сва добра дела. Према сведочанству јеванђелисте Јована, кроз љубав према Богу, човек стиче и љубав према ближњем: „Ко љуби Бога, љуби и брата свога“ (1. Јн. 4:21). „О овим двема заповестима“ – љубави према Богу и љубави према ближњем – „виси сав закон и пророци“ (Мт. 22:40). На исти начин, велики апостол Павле у својој Посланици Римљанима каже да је љубав испуњење закона: „Ко љуби другога испунио је закон“ (Рим. 13:8).

Бројни су плодови умно – срдачне молитве. И благословена, трипут благословена је душа која тајанствено врши свету молитву. Онај који се тајно и истински моли у клети свог срца, тако разговарајући са Христом Жеником, добиће видљиву награду за своје тајне трудове на земљи од Небеског Оца на дан будућег суда, где ће сва тајна дела људи постати јавна.

У наше дане, како у светим манастирима, тако и међу хришћанима који живе у свету, има много оних који творе свету молитву, налазећи уз њену помоћ страх Божији, смирење и тиховање. Многи од њих очишћују своје душе бескрајним сузама страха Божијег, а пре свега, Божанске љубави, која тече из срца. Такође има много оних који се труде да ослободе своја срца од страсти и злих помисли, сећајући се речи Светог Писма: „Ниједан блудник, или нечист, или среброљубац, који је идолопоклоник, нема наследства у царству Христовом и Божјем“ (Еф. 5:5).

 

ПРИРЕДИО 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ