Игор Ивановић: Корпорацијски комунизам

фотографија: Sofía Sánchez on Unsplash

Бежећи од сиве и старомодне југословенске естетике и хрлећи према богатом и шљаштећем излогу Запада, цела једна генерација Срба није ни приметила како ју је тај кружни пут вратио на почетак: стигла је у корпорацијски комунизам где је опет све вулгарно исто

Социјализам је само прелазни период према комунизму – понављали су нам скоро свакодневно током школовања у Титовој Југославији – у коме више неће бити никаквог приватног власништва, али ће зато свако моћи да бесплатно узима све што му треба, и свега ће бити у изобиљу. Овако је изгледала рајска представа о комунизму за генерацију рођену шездесетих година прошлога века, васпитавану под „строгим али правичним“ погледом Јосипа Броза са репродукција на зиду у свакој учионици.

За нас, клинце са дивљих жарковачких пољана, комунизам се чинио као „Еденски врт“ који ће бити препун бесплатних „Панини“ сличица, бесплатних жетона за флипере и стони фудбал, и бесплатних погачица из оближње пекаре где смо трчали да ухватимо ред на сваком великом одмору. Како смо расли, наш рајски врт се некако тихо и заводљиво преселио у Трст, на пијацу „Понте Роса“ и у робну кућу код Ђованија.

Додуше, није било за џабе, али је било свега што смо могли да замислимо. Фармерица „Левис“, „Рифле“ или „Вранглер“; мајица „Бенетон“, „Пуловериа“ или „Серђо Таћини“; патика „Ол Стар“ или „Колеџ“ ципела; дугачких кожних јакни „на стезање у струку“ или кратких црних хеви-металки. Оно што смо могли да купимо по радњама у Југи више не би носили ни да нам поклањају, само једном када би се „скоцкали“ у Трсту.

Касније нас је ласерски сјај нашег „Еденског врта“ обасјао из Минхена одакле смо доносили музичке стубове и телевизоре: „Сони“, „Филипс“, „Грундинг“ или „Тошиба“. Грозничаво смо куповали све оно што нисмо имали у Југославији, или смо имали, али упаковано у сиву и старомодну амбалажу, које смо се клонили као Ђенка контакта са гробарским еснафом.

Узалуд онолике школске лекције о долазећем благостању у комунизму, узалуд свакодневни програми на државној југословенској телевизији о највећој људској срећи и слободи у социјализму. Узалуд свеопшти јавни наратив у славу сиромаштва и једнакости међу људима, узалуд „Битка на Неретви“ Вељка Булајића, удаљено сунце Добрице Ћосића или илустровани подвизи Мирка & Славка. Симболички и грубо поједностављено, радило се о генерацији „Марлбора“, „Кока-коле“ и рокенрола, која ни по коју цену није прихватала могућност да је рођена пре него што је измишљен индустријски дизајн.

Порука Давоса

Онда су дошли немири, потреси и ратови. У ратном пламену је спаљено братство и јединство југословенских народа и народности, у рушевинама фабрика је угљенисано социјалистичко самоуправљање, у живом балканском блату се удавила идеја несврстаности. Није остало ништа сем Брозовог маузолеја у Београду кога тако брижно негују скоро све српске власти, а посебно нежно бесмртни кербер Ивица Дачић.

У пепелу – некада авнојевских, а сада новостворених држава – засађено је европско дрво слободе и благостања. Тако су све бивше југословенске републике прихватиле идоелогију либералних демократија уместо комунизма, и нестрпљиво стале у ред за евроунијаћење. И тада је изгледало да су сви одједном добили све за чиме су жудели као клинци: препуни, шарени и светлуцави излог брендиране робе.

Нагрнули су у дугачким редовима потрошачког ходочашћа чији је хијерофанијски празник постао „Црни петак“, неприметно оптерећени кредитним дуговима. Од некадашњих комунистичких идеала скромности, једнакости и солидарности – није остало ништа. Од некадашње „друштвене имовине“ која је била доминантни власнички облик у социјалистичкој Југославији – остало је чак мање од ништа.

Свима се чинило да су ове социјалистичке идеје заувек закопане на историјској депонији. Када је Кина као друштво једнопартијског и комунистичког друштвеног уређења потпуно непредвидиво постала економски најмоћнија држава на свету, нико се није претерано удубио у ову чињеницу. Свима на Балкану, а посебно свима који су некада били Југославија, Кина је одувек, због велике географске удаљености и другачије културе, била некако сувише страна.

Међутим, као из неког кошмарног сна одјекнуо је глас из самог европског срца, глас из леденог Давоса. Тамо је данска либерална политичарка Ида Аукен, ученица Клауса Шваба, открила крајњи циљ идеологије либералне демократије: „Нећете поседовати ништа и бићете срећни!“. Клаус Шваб, тај „либерални Маркс са Тему-а“, промовисао је концепт „Великог ресета“ где се код појединаца заступа процес изнајмљивања уместо поседовања, а у колективном случају процес где приватне корпорације преузимају управљање друштвом и ресурсима уместо државе.

Другим речима, повратак у комунизам за нашу генерацију, али сада путем либералног тржишта, где такође не треба да поседујемо ништа, и где ће нам мултинационалне корпорације обезбедити благостање и личну срећу. Заузврат, наше судбине и судбине наше деце препустићемо тим истим корпорацијама, као што смо некада препуштали свемогућој Партији. Тако се затворио идеолошки круг у животу само једне генерације. Из марксистичког комунизма који је свакако поникао на философском тлу, до либералног комунизма који је извесно отровна биљка без икаквих озбиљних научних корена. Из једног комунизма до другог комунизма, преко милиона лешева.

О како ћемо само бити просвећени и срећни у овом новокомпонованом систему корпорацијског комунизма

Посматрано дубље кроз историју, а посебно кроз њену сабласну сакривену светлост, није ова сродност марксистичког и „швабовског“ комунизма изненађујућа. Имају заједничог претечу у лику Адама Вајсхаупта и његове просветитељске илуминације, која је на самом крају 18. века исписала идеју водиљу лево-либералног јеванђеља: „Када разум постане религија људи, тада ће проблем управљања бити решен“. И ето нама данас нове религије, религије коју је створио разум: мамонизам.

Нема више Христа, вере, нема чак ни Исуса као историјске личности, нема Бога на небу, нема монарха-домаћина у држави, нема оца у породици, а како нам најављују давоски просветитељи, неће више бити ни потребе за приватном имовином. Нећемо имати ништа, али ћемо бити срећни! Ако је у нашој младости узвикивана парола у социјалистичкој Југославији да нема потребе за поседовањем било чега личнога јер је све ионако наше – друштвено, сада се поставља питање ко ће бити власник целокупне имовине коју ћемо рентирати?

Од кога ћемо изнајмљивати станове, аутомобиле, намештај, технику? По диктату просветитељства прогласили смо Бога умрлим, скрајнули Христову Цркву и озваничили разум као религију, остало је још да решимо проблем управљања тако што ће мултинационалне корпорације постати власници свега на планети. О како ћемо само бити просвећени и срећни у овом новокомпонованом систему корпорацијског комунизма.

Недорасла елита

Тако ће по замисли Секте богаташа из Давоса изгледати наша индивидуална срећа и наш друштвени систем: комбинација „дигиталног затвора“ и Орвелове државе Океаније. У том систему корпорацијског комунизма – који је већ постао доминантан у Европској унији – власт се неће бирати, већ ће се постављати на управним одборима корпорација. Заправо, власт ће морати у почетном периоду да пролази кроз неку форму избора који ће бити коктел састављен од симулакрума изборних радњи и фалсификата изборне воље гласача.

Али ће кроз власништво целокупног медијског простора, кроз контролу правосуђа селектираног кроз Сорошеве курсеве, кроз присвајање обавештајних служби, кроз страначки инжењеринг, као и кроз контролу изборних комисија, унапред бити одређен победник на изборима, наравно корпорацијски фаворит.

Рецимо, случајеви Макрон у Француској, Бајден у САД, Никушор Дан у Румунији, Маја Санду у Молдавији, Пашињан у Јерменији, Јетен у Холандији, Мелони у Италији… У другом случају ће бирачи моћи да бирају само између више корпорацијских кандидата и тада ће се гласови стварно бројати јер исход избора неће нимало утицати на политику: Шолц у Немачкој, Стармер у Британији, Мате Фредериксон у Данској, Кристерсон у Шведској… У трећем случају ће најмоћнија политичка елита бити неизабрана елита, и декретом ће бити постављена на власт у Бриселу: Урсула фон дер Лајен, Борељ, Каја Калас…

Зато данас читава западна политичка елита изгледа тако празно, неуко, импотентно и интелектуално недорасло. Али зато изгледа и тако ратоборно, хистерично и бахато: корпорације се хране сукобима, јер ништа друго на свету не обезбеђује тако брз и велики профит као рат. Ако је новац постао бог, и ако је разум постао религија – онда су непрестани ратови једини могућ исход за човечанство. Лидери западних земаља са образовањем и искуством стицаним у приватним банкама, корпорацијама или у НВО сектору, извршавају у политици инструкције које су добијали још када су били чиновници Секте богаташа из Давоса.

И сада замислите кључну разлику између кинеске и европске политичке елите. У оба система постоје мега-корпорације на тржишту које су моћније од неких светских држава, али у Кини партија као друштвени управљач има независну улогу од голе диктатуре профита. Кинески партијски врх или, рецимо, режим ајатолаха у Ирану, морали су да пролазе све степенице на путу до врха и да паралелно уче високе школе.

Данас су такви системи – када је та партија на власти комунистичка, и када је систем формално једнопартијски – свакако ефикаснији и слободнији од савремених либералних демократија у којима корпорације бирају будуће државне лидере. Дехристијанизоване и дехуманизоване лидере без ширег друштвеног образовања, лидере без поштовања страначког поретка, лидере – „фах идиоте“ међу марљивим и лојалним службеницима корпорација.

И сада нам постаје јасно зашто нам комунистички кадрови из некадашње Југославије – које смо некада сматрали медиокритетима када смо хтели да их похвалимо – данас изгледају као интелектуалне громаде у поређењу са европском политичком елитом.

Враћање истог

И како ће изгледати свет у коме ће завладати корпорацијски комунизам?! Да ли ће се поново читати Маркс или ће бити проглашен највећим јеретиком? Ко ће заменити мисионарску радничку класу из марксизма, можда класа андроида и киборга? Где ће завршити човек који је сав свој ауторитет препустио корпорацији? Да ли ће претећи или ће нестати као вишак у пројекту „златне милијарде“?

Шта ће бити са генерацијом вакцинисаном још у раној младости заводљивом и брендираном поп-културом са Запада? Да ли ће нека нова вакцинација постати њена судбинско проклетство? Хоће ли корпорације у свету где нико неће поседовати ништа лично и где неће постојати новац, искључивати људе из егзистенције на један дигитални клик, ако напишу неки коментар на друштвеним мрежама у коме се не слажу са трансџендеризмом или идеологијом конзумеризма?

У шта ће веровати човек ампутиран од патриотизма, класне идеологије, религије или друштвеног хуманизма? Да ли ће наши будући животи, посматрано филмским језиком, личити на судбину главног јунака из филма „Труманов шоу“? Превише питања за једну адресу из Давоса, и ниједан одговор.

На крају, поново нека реч о генерацији која је идеализовала дизајн. Бежећи од сиве и старомодне југословенске естетике и хрлећи према богатом и шљаштећем излогу Запада, та иста генерација је наизглед остварила своје брендиране снове. У илузији кретања унапред према слободном либералном тржишту „свега и свачега“, помислила је како је све што је естетски исто, монотоно, једнообразно или сиво остало трајно иза њених леђа, негде далеко у комунистичкој и марксистичкој прошлости.

Није ни приметила како ју је тај кружни пут вратио на почетак: стигла је у корпорацијски комунизам где је опет све вулгарно исто. Исте продавнице, исти брендови, иста гардероба, иста архитектура, исти шопинг-молови, иста мода, исти телевизијски програми, исте речи, исте фризуре, исти аутомобили, исти ресторани, исте манифестације. Иста глобална естетика, само се људи понекад разлику, али и они све мање.

Тако је јалови и лукративни укус корпорација превладао светом, тај ограничени поглед на естетику укалупљеног и контролисаног. Наша генерација је умислила да је победила џунглу и успела да стигне до капија „уређеног врта“, како је европски простор идентификовао бивши европски комесар Жозеп Борељ. Само што је то све мање Еденски врт из наших снова, а све више врт на Епштајновом острву, где се европска елита безбрижно „игра“ са малом децом. И тамо ништа није лично њихово, али је у овој комуни свега у изобиљу и сваки од посетилаца безгранично узима шта му треба. На том острву „нежности и љубави“, на нашу планету је најзад стигао, уз помоћ корпорација, дуго очекивани комунизам.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.