МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Дритон Абразовић и Ајдеми Попуши

ИСКРА на Фејсбуку

Дритан Абазовић

Шта нам казују ставови тобоже космополитских опозиционих кругова српског Твитер имагинаријума о Дритану Абазовићу и Милу Ђукановићу, и зашто је то важно?
Седам дана послије избора у Црној Гори се већ може рећи да је понашање (доскорашње) опозиције и њених лидера у постизборним данима скоро па импресивније од самог чина изборног тријумфа.

Ти људи, ево, досад нису направили ниједан погрешан корак, а није да није било изазова и није да није било систематских провокација на које би неки други драге воље насјели.

ПРАВА СТРАНА ИСТОРИЈЕ
Ово посебно важи за челника коалиције „Црно на бијело“ Дритана Абазовића, који је изложен невиђеном медијском притиску, ваљда и незабиљеженом на нашим просторима у посљедњих двадесетак година. Није тешко замислити да поред овог јавног, свима видљивог, притиска, постоји и онај приватни, кога је свјестан само Абазовић и његови ближњи, али судећи по његовим реакцијама, све ће им бити узалуд.

Од анализе те гомиле текстуалног материјала у којем се Абазовић позива да пружи руку ДПС-у јер ће тиме, тобоже, да спаси европски пут Црне Горе, вестернизацију земље, „људска права сва“, „праву страну историју“ и тако даље, и томе слично, могао би се одбранити солидан докторат на сарајевском Факултету политичких наука, алма матер Дритана Абазовића, чији професори се ових дана такође укључују у бизарну прозивку свог бившег студента покушавајући му из друге државе и другог контекста појаснити како они боље од њега знају шта је за његову земљу и његове земљаке боље.

Ипак, из једног дијела првенствено српске јавности, ових се дана на наоко врло ситном детаљу ишчитава јако интересантан феномен. Јавна сцена у Србији, много више него у сусједним земљама, обиљежена је феноменом такозваних „утицајних твитераша“, лабаве скупине особа са јаком потребом да им се глас чује и да заузму позу „бораца за друштвену правду“.

ФАРАОН И МОЈСИЈЕ
Највећи дио њих о унутрашњој политици у Црној Гори не зна ништа изузев најординарнијих симплификација према којима је Мило Ђукановић “Мојсије“ (дословно тако га је описао један угледни новинар, публициста и дипломата), док је опозиција гомила полуписмених сељака и националиста коју предводи “фараон“ Амфилохије, зли “ратни хушкач“ и “проливач крокодилских суза на Ђинђићевом гробу“.

Кад су, међутим, чули да тридесетпетогодишњи етнички Албанац са „српским фронтом“ руши њиховог „обожаваног Мила“, упали су у амок. Па су се придружили оним већ помињаним патетичним позивима Абазовићу да се „врати на праву страну историје“ који се шире интернетским просторима брже од радиоактивности, а састављају их Ђукановићеви абоненти од Сарајева до Подгорице и од Загреба до Приштине.

У тим њиховим твитерашким позивима указао се, међутим, један интересантан симптом. Тако Славиша Лекић, донедавни предсједник Независног друштва новинара Србије и прекаљени онлине герилац, Дритана Абазовића у необично популарном твиту назива – Дритон! Није лапсус, раде то и многи међу његовим „саборцима“. Мени је, међутим, још драже како у неколико својих твитова, да би и најтупљим скептицима било јасно да није ријеч о било каквој грешки у типкању, Весна Пешић, „политичарка, боркиња за људска права и антиратна активисткиња, социолошкиња”, Абазовића зове – Абразовић.

ДРИТОН И ДЕНИС
Дритон Абразовић, то митско биће из имагинаријума српског тобоже космополитског опозиционог серкла, подсјетио ме на скоро заборављени случај од прије близу двадесет година.

Кад је Данис Тановић за филм „Ничија земља“ добио Оскара, у хрватским медијима то је пропраћено уз мјешавину гламурозне естраде и политичке зависти. Па је већина хрватских медија, чак и оних најозбиљнијих, Даниса Тановића по правилу звала – Денис. Као, необично им је име, па се омакло.

У једном необично прецизном тексту од прије седамнаест-осамнаест година, Озрен Кебо је убједљиво сугерисао да ту нема никакве грешке ни случајности, него да је то симптом осјећања више вриједности и потребе да се успјех сусједа кога сматраш паријом обезвриједи, тако што ћеш показати да том њиховом умјетнику ни име не можеш да упамтиш. Можда се и не бих сјећао текста да није имао бруталан пунцхлине на крају.

Наводни лапсус који је створио „Дритона Абразовића“ потиче из исте подсвијести која је креирала идеју да је духовито створити имагинарни лик „типично“ албанске звучности који би се звао „Ајдеми Попуши“. То су они наводни антинационалисти који би се ријешили Косова зато да у Народној скупштини Републике Србије не би било двадесет или двадесет пет посто Албанаца, односно да Албанци не дођу до Ниша или Краљева.

СРБИН? УЖАС!
Националистички ментални склоп који тако уоквирује Албанце, наравно да ће и друге народе уоквиривати у обрасце своје ограничености. Па су за њих Срби урођено исламофоби, те ће, ето, само ако им се пружи прилика протјерати све муслиманско из Пљеваља, Берана и одакле год им се пружи прилика.

Кад лидери опозиције лично дођу да пруже подршку пљеваљском муслиманском становништву (да за душебрижнике потцртам да инсистирам на религијској ознаци зато јер је на посљедњем попису становништва у Пљевљима било у процентима скоро исто људи који су се етнички изјаснили као Бошњаци и као Муслимани), након заиста одвратних напада и провокација, које су случај за органе гоњења и судство и заслужују високе казне, то се тумачи као цинизам, као да Срби или чак несрпски коалициони партнери српских политичких партија не могу бити искрени.

На први поглед, има неке логике да од Црне Горе, као најмање земље настале распадом Југославије, крене промјена политичке парадигме. Наравно, такве математичко-политичке аналогије немају нужно смисла. Али, како негдје рече Борхес, ако и није истинито, дабогда било пророчанско.

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Preokret.info

standard.rs

1 коментар

  1. Neko каже:

    Danisa Tanovica znam jos iz vremena kad je isao u gimnaziju, tacnije, nije isao u gimnaziju, vec u srednju Gradjevinsku tehnicku skolu.
    Znao sam dobro bar jos njih desetak iz njegovog razreda. Druzili smo se, isli na skijanje, tenis..
    Video sam ga prvi put posle mnogo godina, bas 99-te, kada je snimao film Nicija zemlja. O ratu se nije pricalo nikada, barem ne medju Sarajlijama, bilo koje vere.
    Sarajlije recimo tih godina, nikada ne bi bacale hleb ako ostane posle rucka, a ako bi slucajno neko opsovao Boga/Alaha, odmah bi mu prvi do njega rekao – nemoj Boga, psuj koga hoces, samo ne Boga.
    Doduse, Danis je iz Zenice, ali nema veze. Bio je ok lik, to se pikalo.
    Lutali smo danima i nocima tih dana, nismo znali nikoga! Cak ni iz vidjenja.
    Kada bi smo napokon sreli nekoga iole poznatog, oci bi nam zaigrale od srece. I nama, a i njima.
    Uzasan osecaj je znati svaku ulicu, svaku zgradu, svaki cosak, svaki grm… sve znas… a ne znas nikoga!
    Kao kada bi covek dosao u svoj grad posle 100 godina, sve mu je poznato, ali nema vise nikog zivog koga si nekada poznavao! Bas ruzan osecaj.
    Posle, kada je Danis dobio Oskara, vukli su ga svi zivi za rukav i pozdravljali se s njim samo tako, kao da su isli zajedno u Gradjevinsku skolu. Posdravljali su cak i mene(?)
    Pili smo kafu i smejali se tome.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.