Мирослав Стојановић: Генерал који је раскринкао антисрпску лаж

У данима (пре)пуним историје, и њиховим округлим годишњицама (четврт века) с фаталним последицама по нашу националну судбину (фебруар с фамозним Рачком и Рамбујеом, март с почетком НАТО агресије) споменуто је, с разлогом, много личности које су у тим догађајима играле по нас злокобну улогу. Од Била Клинтона, Мадлен Олбрајт, Тонија Блера до Герхарда Шредера и Јошке Фишера.

Помало је, без разлога, међутим, заборављено име човека који је у том кошмарном времену имао храбрости да се јеретички супротстави опакој лажи, која је послужила као „иницијална каписла” (Рачак) за тромесечно, немилосрдно и разарајуће бомбардовање Савезне Републике Југославије. Заправо Србије и Срба. Реч је о немачком (бригадном) генералу Хајнцу Локвају (1938–2016) који је ту дрску истинољубивост скупо платио: двоструким изопштењем и политичким анатемисањем.

У марту 1999. године га је тадашњи министар одбране у влади (социјалдемократског) канцелара Герхарда Шредера, ратни хушкач Рудолф Шарпинг (такође социјалдемократа) присилно пензионисао. Немачка влада га је потом спречила да настави посао, на једном од руководећих положаја у Организацији за европску сарадњу и безбедност (ОЕБС), чија бечка централа је хтела – и покушавала – да га, по сваку цену, задржи и као цивила.

Није му опроштено што је јавно полемисао са дотадашњим шефом, министром одбране Шарпингом и утеривао га у лаж. И министрова освета је стигла. А реч је, да подсетим, о министру који се заиста надметао у ратнохушкачкој реторици (ватреној припреми јавности за бомбардовање Србије и први улазак Немачке у рат после 54 године) са његовим колегом, шефом дипломатије (из странке Зелених) Јошком Фишером.

Док је некадашњи заклети пацифиста Фишер означавао наводно етничко чишћење косметских Албанаца као геноцид – упоређујући га са Аушвицом – Шарпинг је сумануто „асистирао” – говорио је о (измишљеном) концентрационом логору усред Приштине, на фудбалском стадиону! Ако је власт у Бону успела у Локвајевом (драстичном) изопштавању, није успела да „дисциплинује” генерала. А све је покушала да га дискредитује и ућутка.

Хајнц Локвај је говорио отворено и пркосно, оно што се косило са званичним западним (и немачким) НАТО ставовима, где год су га позивали. На скуповима и у телевизијским емисијама. Све док му и тамо нису залупили врата. А онда се непослушни генерал, импресивне војничке каријере, у јесен 1999. латио писања књиге о „косовском конфликту”, на основу изворних докумената којима је располагао ОЕБС.

Да, сасвим кратко, представимо јунака ове приче. Један од најпознатијих немачких генерала имао је доиста уџбенички успешну каријеру. Ступио је, као регрут, у Ратно ваздухопловство 1959. године. Министарство одбране омогућило му је, да у униформи, студира економију у Келну. Генералштапско образовање стекао је на академији Бундесвера у Хамбургу.

Од 1980. радио је (шест година) у Министарству одбране. Прекомандован је потом у бриселску НАТО централу, где је руководио рефератом за нуклеарну политику. Између 1989-1991. био је шеф штаба дивизије. Преузео је 1995. године одељење немачког представништва у ОЕБС-у. У време драматичних догађаја на Косову и Метохији радио је као саветник посматрача (верификатора) који су надгледали споразум о прекиду ватре између српских снага безбедности и албанске терористичке организације ОВК. И имао поуздане информације о ономе шта се у ствари збивало „на терену”.

Подметање „Поткове”

На једном предавању официрима Бундесвера у Бону (април 1999) свеже пензионисани генерал довео је у питање политички циљ НАТО интервенције против Југославије: спречавање (наводног) кршења људских права Албанаца – бомбама. Тврдио је да Американцима уопште није стало до хуманитарне помоћи. Хтели су да покажу, и докажу, како је НАТО и даље потребан.

Политичке страсти у Бону генерал Локвај је довео до усијања књигом „Косовски конфликт, пут у рат који се могао избећи”, која је обухватила (критично) време од краја новембра 1997. до марта (почетак бомбардовања) 1999. године. Књига је писана у касну јесен 1999. Из штампе је изашла у марту 2000. и имала је снажан медијски и политички одјек. На основу ове књиге и интервјуа са генералом, настао је познати филм новинара првог програма јавног телевизијског сервиса „Све је почело једном лажи”. Уследила је бурна расправа у јавности и Бундестагу.

Посебно су гневно, и погођено, реаговали министри одбране и спољних послова Шарпинг и Фишер: књига и филм су открили њихове лажи о постојању фамозне „Поткове” (српски: Потковице). Наиме, Фишер и Шарпинг су тврдили да постоји „детаљан план владе у Београду” о етничком чишћењу и протеривању Албанаца. Готово сви (важни) западни медији су – позивајући се на изјаве немачких министара – пласирали, без задршке, као ударну вест, причу о (непостојећој) „Поткови”.

Генерал Хајнц Локвај је и тада – знатно пре објављивања књиге и снимања филма – у полемици с министром одбране (то ће бити један, иако не и једини, разлог да га овај промптно пензионише) доводио у сумњу, и порицао, постојање плана о етничком чишћењу. Велику превару с „Потковом” открио је, и 10. јануара 2000. обелоданио утицајни немачки недељник Шпигл.

Испоставило се: причу да постоји (наводни) план о масовном протеривању Албанаца Немцима су, поверљиво, дотурили (и подметнули) Бугари – што је Софија, годинама касније, и признала. Новинари француског „Монда” – дневника који је издашно експлоатисао ову фамозну причу – констатовали су, такође са закашњењем: да се ради (и да се радило) о „архетипу лажних вести које емитују западне армије, а потом преузимају све главне европске новине”.

На дан почетка НАТО агресије, 24. марта 2001. међународна организација „Лекари за спречавање нуклеарног рата” (организација која је 1985. добила Нобелову награду за мир) доделила је генералу Локвају, аутору књиге о „косовском рату”, признање за храброст под звучним именом „Клара Имервар”. Реч је о првој жени доктору наука (хемичарки) у Немачкој Клари Имервар (1870–1915), ангажованом пацифисти, жестоком противнику да се наука (у овом случају хемија) користи као хемијско оружје. Била је, иначе, супруга Фрица Хобна, такође хемичара, нобеловца.

Ова лекарска организација је упутила члановима Одбора за спољну политику и Одбора за одбрану Бундестага захтев да се, подстакнута управо награђеном књигом и телевизијским филмом „Све је почело једном лажи”, формира комисија за „утврђивање истине о рату за Косово”. На дан уручивања признања генералу Локвају прочитан је заједнички одговор два одбора немачког парламента. У њему је, између осталог, констатовано како „нема потребе за формирањем комисије која би утврдила истину”. Филм који је порицао постојање хуманитарне катастрофе и етничког чишћења – као изговора за НАТО агресију – је оквалификован у овом одговору, као „дезинформациона кампања”.

Захваљујући на великом признању, Хајнц Локвај је упозорио како „здрав разум и историја” налажу да се буде подозрив према ратовима из „хуманитарних разлога и мотива”. Подсећајући да се сада, две године након агресије, „кад се магла ратне пропаганде и дезинформација мало разишла”, могу назрети „обриси стварности непосредно пред рат”, Локвај је споменуо неколико непобитних чињеница. Две седмице пре почетка рата, 11. марта, покрајински суд у Минстеру констатовао је – у процесу који се тицао права на азил: косовски Албанци у Југославији као целини и регионално нису изложени прогонима – ни сада, нити су то били у прошлости. Недељу дана пре почетка рата Савезни уред за избеглице дошао је до истоветног закључка!

Те процене, рекао је Локвај, заснивале су се на извештајима Министарства спољних послова о стању на Косову и Метохији. А стручњаци који су сачинили те извештаје, дипломате, „били су сигурно свесни одговорности коју су тиме преузели”. Само недељу дана пре почетка рата, 17. марта 1999, главни штаб мисије ОЕБС-а на Косову је, између осталог, констатовао: „За сада нема такозване хуманитарне катастрофе. Нити се она очекује. Под условом да се настави пружање помоћи…” Генерал је закључио: да би спречио фиктивну хуманитарну катастрофу – НАТО је започео рат. „Хуманитарна интервенција” бранитеља „западних вредности” изазвала је потом две реалне хуманитарне катастрофе – сурово протеривање косовских Албанаца за време рата и сурово протеривање већине Срба, Рома и других мањина после рата…

Упозорења Јоханеса Рауа

Говорећи о „поукама из рата за Косово”, тадашњи председник Немачке Јоханес Рау је, на заједничкој седници Горњег и Доњег дома, Бундесрата (веће покрајина) и Бундестага (парламент) упозоравао: Морамо покушати да превентивном политиком избегнемо погрешну алтернативу како не бисмо на себе навукли кривицу за употребу војне силе која погађа и невине.

„Објективно сводећи биланс рата за Косово, увиђамо да војна интервенција”, констатује Рау, „није остварила ниједан од постављених циљева. А Бундесвер се претворио (и претвара) у интервенционистичку војску…” Председник је, у наглашено критички интонираном говору, упозорио на „потребу будности” и опреза кад је у питању (макар суптилна) милитаризација која рат као политичко средство поново чини салонским и отвара врата ширењу интервенционистичког менталитета.

Још једно Рауово упозорење на будност: „Останимо будни кад у политици превлада стање свести у којем међународно право губи важност, чиме се подрива правно устројство (једне) државе. (…) Останимо будни пред дезинформацијама медија који не презају од тога да се претворе у преноснике ратне пропаганде из штабова зараћених страна! Још нисмо у Орвеловој 1984. Још немамо Министарство истине. Још не важи повик Великог брата: рат значи мир, слобода је ропство, незнање је моћ!”

Генерал Локвај се посебно бавио фамозним случајем Рачак. Теми о којој се минулих дана доста говорило. И о којој ће се, пред мартовску годишњицу НАТО агресије, још више говорити. За ову прилику споменућемо само једну, важну, Локвајеву констатацију: „Нема ниједног појединачног догађаја који је у толикој мери као ‘масакр’ (наводнице су генералове) у Рачку утицао на даљи развој сукоба на Косову и прокрчио пут за рат против СР Југославије. На том догађају се види колико људска патња може да буде инструментализована у политичке сврхе”.

И за крај овог текста, два детаља из целовитије оцене немачког генерала фамозног америчког дипломате Вокера. Шеф верификаторске мисије (Вилијам Вокер) понашао се, каже Локвај, крајње „непримерено, одступајући од правила које важе за особу с дипломатским статусом. И која је гост у некој земљи”. Вокер је (тешко) оптуживао (само) на основу спољних знакова и сведочења житеља села (Рачак) и давао погрешне податке о мртвима. „Такво понашање не би могла да дозволи ниједна држава која има минимум поштовања према себи.”

А управо је таква особа – преурањеним изјавама и пресудама – обележила и одредила понашање и оцене других организација и влада. Оне су, с нехајном лакоћом, без провере, преузимале Вокерове „констатације” и на тим (погрешним) основама градиле своју политику… На основу тога, генерал Локвај закључује: „кажњавање Савезне Републике Југославије бомбардовањем – које је уследило само на основу једне (иницијалне) сумње – могло би се назвати ‘међународном линч-правдом’”.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Sueddeutsche Zeitung Photo/Alamy Stock Photo

?>