МИЛКО ГРБОВИЋ: Та тиранка, зла Јевропа

Та тиранка, зла Јевропа

христијанству кичму слама

па Србима јаму копа

у коју ће пасти сама,

 

(у греховном муљу плива

и рошчиће вражје таре

титра смерна, снисходљива

ујка – Сему  преко баре.)

 

Та Јевропа, златна фина

то нам ради од давнина.

 

Какво год је зло нас тукло

каква год нас ватра пржи,

она ниско и подмукло

душманима страну држи.

 

Све унапред и на бланко

туђу каму она гланца,

– искијаћеш то тиранко

дође маца на вратанца!

 

Кад је против Агарјана

играла се наша драма

звонило је тога дана

звоно на врх Нотр Дама.

 

Да је псује и да мршка

то не знаде Србин ма’нит

јебала вас та подршка

немојте нас више „бранит“!

 

Царство нам се одроњава

османлије главе секу,

што, уместо тих звоњава

не посласте помоћ неку?

 

Кад с планине сиђу вуци

страх и трепет овчјег тора

домаћини сви на муци

помагати сад се мора.

 

А Јевропа, фрајла стара

помоћи ће вуку тада,

комшијски му тор отвара

нек тамани туђа стада.

Ужива у туђем клању,

нека други плаћа цену

неће вуци кренут на њу

захвални за помоћ њену.

 

Не зна глупа шта ће бити,

јер, упркос труду њеном

вуци крећу, чак и сити

у јагму за новим пленом.

Туђа мука – милозвучје

а властита – ноћна мора,

кад зенице блесну вучје

на вратнице њеног тора.

Питаће је Србин тада:

где бејасте док ја драмих?

Неће вуци ваша стада,

добри су вам, ето вам их!

 

Дође вода преко пода

падаће им на ум Срби,

чешаће се та господа

тамо где их и не сврби.