Mилева Лела Алексић: ЗВУЦИ ЧАРОБНЕ ВИОЛИНЕ

Mилева Лела Алексић

Скрајнута од очију путника знатижељника, постиђена због своје скромности и оскудице, угнездила се на далекој периферији циганска махала. Ретки намерници су залазили у насеље, тамо негде крај потока, што никада не пресушује.Шарена насеобина је била сама себи довољна и у беди и у оскудним радостима.Нису то били номади чергари, већ становници града који се поносно простирао са обе стране реке загонетног имена.Додуше, није се знало колико их има, јер се нису сви уписивали у матичне књиге. Рађали су се и умирали у својој махали по древним номадским обичајима.Живели су у својим трошним кућерцима,покривеним лимом, шаторским крилом, сламом, грањем,шашом.Битисали су у непрестаном ишчекивању рађања и умирања, сретни ако би у тегобном дану свако добио по парче хлеба натопљеног знојем и тежачком муком. Оскудни у свему, осим у бројном потомству које је долазило на свет из дерта, чергарских разузданих фешти, сирове пожуде, неутољиве, неукротиве ватре крви.Младе Ромкиње су рађале у убогим избама- на пласту сена, снопу распросте сламе, у болном вриску утробе и душе, верујући да тако треба и да се тако мора живети. Њихову новорођенчад су прихватале старе Циганке, уз магијске ритуале, бајање и прорицања каква их судбина чека. На потоку који беше извориште живота, купале су тамнопуту децу, верујући да ће тако прекаљени, одрастати здрави и снажни. Њихове пелене беху од старих поцепаних сукњи и кошуља. Мајушно детешце је извиривало из тих шарених повоја као какав, тек процветали цветић у раскошној ливади.На црнпурастом лицу светлела су два тамна ока, загледана у неизвесну судбину, немаштину и борбу за свој топли кутак под Сунцем.

Ибро је био старешина махале.Беше то високи погурени старац са дугачким проседим брковима, са дугом косом слепљеном од зноја и прашине. И лети и зими носио је сламнати шешир искрзан на крајевима, са неколико рупа на ободу. Испод густих обрва севале су варнице из тамних очију, које су биле опомена разузданом народу да с њим нема шале и да им ни један закон не може помоћи, ако га разљуте. У средини махале налазила се импровизована ковачница у којој је Ибро распаљивао ватру помоћу старих мехова од козје коже. На расклиманом наковњу правио је ситне алатке, машице, ватраље, по коју мотику, шила, клепао је секире, српове… На далеко је био познат као поткивач коња. Из околних села долазили су му домаћини на доратима, вранцима, окићеним дугим црвеним кићанкама на улару. На тренутак је остављао посао, брисао гараве крупне шаке о црну поцепану крпу да би,колико толико уљуђен, дочекао муштерије. Брзим, пронициљивим погледом мерио је имовно стање придошле муштерије.Од те процене зависила је и цена његове услуге.

-Е, дедер куме да видимо копито у тог твог сокола. Ау, бре, бре, што га раније не доведе. А, ова потковица се на малечко држи. А, ти газда, бре. Што га мучиш, а?А, да ти продам овог мог змаја. Види га, мало да га подраниш, има да лети, земљу да не додирује. Није јешан, шака зоби, њему доста. Но, да ти поштено речем, куме. Навадио сам га на по коју коцку шећера. Воли да се заслади из руке, од малена тако. Иш, бре! Шта сте се скупили толики. А, зар сте сви одавле, леле, леле. Кад сте се толики накотили.- размахивао је рукама, тобож разгонећи босоногу децу.

Мусава дечурлија су се надала каквој заосталој бомбони у џеповима старога зубуна, прикрадала су се бисагама да што сману док је стари ковач уговарао посао са неопрезним посетиоцем. Наједном деца се сјурише на прашњави пут, сапињући једно друго, претичући се. Махали се гипким кораком приближавала стасита Ромкиња, носећи у бошчи на грудима детешце, које се умилно привијало на мајчине груди. О рамену је носила повећи завежљај у коме беху помешане стара дечја одећа, храна, разни реквизити за врачање, поцепани шпил карата. Ходала је некако достојанствено, усправно, као каква племкиња залутала у овај убоги крај. Густа црна коса се у слаповима спуштала низ плећа. Њено лице беше млечно бело, само су очи пламсале неком ватром својственом племену коме припада. Крајичком ока окрзну занемелег посетиоца и продужи праћена грајом разуздане дечурлије која се пропињаху да дохвате завежљај на рамену.

-А, бре куме, не зверај. Око не бацај на њу. Не могу те спасити. Убиће те к’о зеца њен чојек. Она је све што вреди у ову махалу. Е, да се родила тамо у бели свет…Е, леле, леле…

– Откуда долази?-промуца збуњено придошли гост, заборављајући на поломљене потковице на копитама свога дората.

-Не знам ја… А, и да знам, шта да ти причам.Није моје да причам. Такав је наш живот, грк и црн к’о ове моје руке. Но, дедер куме, да ми опослимо ради чега си дош’о.

Нове потковице бљеснуше на копитама, као златни зуб из осмеха старог поткивача.Есма развеза завежљај из кога сваком детету дарива по нешто:по коју бомбону, јабуку, лутку са поломљеном ногом, пробушену лопту, старе ципелице, изношене џемпериће… За себе задржа једну сликовницу са чијих се корица осмехиваше девојчица у дугој плавој хаљиници. Журно је сакри испод скута дугачког прслука. Е, то је за њену ћеркицу. Она је другачија. И биће другачија од остале дечурлије у махали.

У летње сутоне, у средишту махале пламсала је ватра око које се окупљало све што битише у овом нехајном простору у који урбанизација сврати тек понекад, журно се враћајући на умивене улице града у котлини. На жару би се пекли млади кукурузи, убрани успут из неке домаћинске њиве, на импровизовану синију износила се храна коју су тога дана испросиле старе Циганке по околним селима. Тако мало је било потребно за радост доживљеног тренутка. Стари Ибро је гасио ковачку ватру и прихватао се виолине. Клео се да је дукатима платио помало раштимани инструмент у једној антикварници у великом граду. Заиста, на патинираном комаду дрвета назирали су се иницијали познате италијанске куће за израду виолина.Есма је у крилу шарене цицане сукње љуљушкала своју ћеркицу, некако сетно утапајући ватру из својих зеница у пламсаје који су се пропињали у небо, да се подиче пред најсјајнијим звездама. Детешце је најпре умирено слушало прве акорде, а потом кад се махалом разлила песма која милује, распламсава крв у жилама, наводи на дерт, сузу, грех, уздах бола и заноса,искакало би из мајчиног крила и почињало да игра у свом неспретном ритму.А, када би танане ножице посустале од разиграних покрета, умилно би ускакала у крило старога музиканта, слушајући умирено звуке чаробне виолине.

У рано јутро, мајка је у завежљају на прсима односила своју ћеркицу у град, недалеко од градске куће распростирала је похабани комад ћебета на који је спуштала своје чедо. Испред њених подвијених ножица спуштала је картонску кутијицу, једини реквизит који је чекао испружене руке пролазника. А, онда би је мусаву и помало уплашену остављала на углу зграде у којој беше експозитура познате банке.Све чему је беше научила биле су вешто срочене речи којима је мамила милостињу ужурбане градске господе.Мајка би се угнездила преко пута ње, у хаустору, стално држећи на оку своје дете, док је проницљивим погледом одабирала пролазнице којима је нудила услуге прорицања судбине, гледајући им у длан.А, потом би из ткане торбе узимала којекакве басме скупо их продајући: за срећу у љубави, слогу у браку, за напредак у послу, за потомство. Чинила је то тако уверљиво, да је често успевала да намами и угледне даме у замку своје мистичне прозорљивости. Довољно је било да застану, да је погледају и већ су биле заробљене вештом,,видовитошћу“ младе пророчице. Уиграним методом их је наводила да отворе душу, а потом виспреном игром градила драму њиховог живота, застрашујућим виђењем њихове судбине, дубоким уздасима, пренемагањима, да би на крају нудила избављење из своје старе торбе.Само да користе испробане мађије и ето среће до краја живота. Смотуљак новчаница је спуштала у своја једра недра, решена да сакупи довољно новца којим ће променити свој живот, некад …

У занатлијској породици стасавао је дечачић сненог погледа, који је бојила нека светлост необичног сјаја. Родитељи су понекад забринуто шапутали да њихово дете мења боју очију,па су му се загледали у зенице из којих је зрачила умилност од које су њихова срца пламтела љубављу, поносом и срећом. Тек три године беше напунио, када му купише виолину. Отац је своме сину рецитовао родољубиве песме, а мајка је умилним гласом тихано певушила арије старо-градских песама. Ослушкивали су таленте свога сина јединца. Сложише се да је музика прирасла срцу сненога дечака. Својим витким ручицама мали Владимир пригрли виолину.Тамне окице попримише боју зрелих трешања. Први звуци кренуше са струна до поносних родитеља. Осећали су да је њихов син изабрао пут чаробних звукова који ће га водити до високих узлета у свету уметности. У центру града беше музичка школа, заправо легат предратних професора, који свој дом завешташе граду у којем су проживели срећан живот, поштовани, угледни, ослоњени једно на друго, али Бог им не подари потомство. Мали виолиниста закорачи у храм чаробних звукова да се усавршава у умећу музичке уметности. Веома надарен, издвајао се по таленту од друге деце. На његовом рамену као да је срасла виолина, спретним покретима пребирао је гудалом по наштиманим струнама, док је кроз полуспуштене трепавице сањиво ослушкивао акорде извучене из своје душе. Збуњивао је својом даровитошћу и младу професорку музике, којој су предвиђали светску каријеру, али она се врати своме граду да из тананаих дечјих душа извлачи умилне акорде, да их води ка остварењу њихових снова.

Занатлијска породица је живела по устаљеним правилима градске, имућне господе. Имућни, али ненаметљиви, скромни, нису расипали своје богатство олако, непромишљено. Недељом, свечано одевени, одлазили су у цркву на службу. Беше то време кад је нова идеологија прогнала Бога из храма. Често би само предратни професор књижевности и занатлијска породица били једини истрајници на литургији. Једино тада Владимиров отац није штедео.Целивајући икону Светога Ђорђа, неприметно, остављао је повелики свежањ новца, благодаривши Богу за све дарове којима беше благословена његова породица. У занатлијској кући се знао сваки ред, сачуван од угледних родитеља. Домаћица беше ћерка предратног трговца, научена манирима и свакаквом умећу наслеђеном од своје мајке. Недеља је била посебан дан за све укућане. На раскошном столњаку од дамаста, беспрекорно уштирканом и испегланом, домаћица је постављала скупоцени сервис за ручавање од чешког порцелана. Мирис укусне хране испуњавао је простор трпезарије опремљене уникатним, изрезбареним намештајем од пуног дрвета. Из патинираних рамова гледале су проницљиве очи предака одевених у српску народну ношњу, отмено одело употпуњено широком краватом и шеширом, и на крају једна грациозна стасита женска фигура у дугој хаљини, лакованим ципелама, малом током на глави, са ниском бисера око врата. Из такве је лозе изникао Владимиров отац. Црпећи снагу из кореништа, чувао је образ својих предака, доследан часном имену које му беше најсветије завештање. Није се уклапао у ново доба. Није пркосио новој власти, али није им ни љубио скуте. Склањао се у сигурност свога дома.Само понекад би из старе шкриње износио на светлост дана медаље својих предака, дуго их посматрао са неком необичном ватром у погледу, па би их са побожном скрушеношћу враћао у време страдања, ратничке славе, али и страшне голготе. Испод везених столњака, пешкира и чаршафа, закриљена и скривена тиховала је застава на којој беше написано:,,За краља и отаџбину.“

Једнога летњег дана, Владимиров отац пође у престони град да набави којекакав материјал за радњу, да осмотри дућане својих колега у велеграду, надајући се да ће понети какву нову мустру у свој ушушкани град крај реке. Владимир беше већ дечачић стасао за полазак у школу. Шетајући најлепшом улицом, у којој се свила лепота раскошних здања, радњи са свакаквом примамљивом робом, галерија, књижара, јувелирница, крај фонтане што расипаше слапове воде као из каквог малог гејзира,пажњу пролазника су привлачили умилни звуци виолине.

-Оче, пусти ме да слушам… И ја бих умео овако. Знам ову арију. То је Вивалди-,,Четири годишња доба“.

Пролазници су застајали на трен, очарани звуцима који су се као свилене нити извлачили са струна, спуштајући у футролу од инструмента по коју новчаницу. Такав је ред. Из џепа нових панталоница, Владимир прикупи свој џепарац и отрже се од очеве руке. Док спушташе своје даривање, његове успламтеле окице, ухватише смешак и наклон младог музиканта. Радост преплави дечаково срце.Његово танано биће затрепери устрепталом радошћу. Осећао је да ће и он досегнути до неслућених висина што се држе закачене за најсјајније звезде.

…У циганској махали млада мајка прикупи сву своју снагу, замахну у гарациозном ходу својом дугом шареном сукњом и пође у сусрет највећем изазову свога живота;спремна да се за гушу ухвати са хијерархијом која јој везује живот као букагије на глежњевима. Из импровизоване ковачнице севале су варнице са наковња. Пркос у њеним очима беше силовитији од ватре са комада челика од којег стари ковач искиваше позамашну секиру.

-Што је бре, снајке? Што маниташ, збори!К’о да су те неке мађије спопале будибогснама. Распомамили сте се млого,па и ти. Одкако ти чојек оде у печалбу, дигла си главу к’о каква краљица. Ехеј, да ниси рођена у ову чергу… Но, збори!-рече некако сажаљиво стари Ибро, убацивши комад гвожђа у ледену воду да се прекали.

-Бабо, ја…Ти знаш да сам ја увек била покорна твојој вољи. Ни мога чојека нисам осрамотила. А, каква се господа сапињала о моју расу. Џаба… Нисам ‘тела. И ми Цигани имамо душу, али и образ…- одлажући судбоносну одлуку Есма прикупљаше снагу, вешто сламајући ауторитет старешине племена.

-Мора да су мађије. Стара Анида да ти скине чини. Сва си у грозници, јадна ‘ћери.Е, греото и муко, што се роди у овој сиротињи. Збори, старом Ибру. Шта те мучи, бре, бре. Морам да искујем још по који ексер. За мој сандук да спремим. Време је да мислим о крају. Беше и прође све моје.- некако сетно изливаше јад свога живота.

Есмино срце се у трену сломи. Схвати, овај стари Циган је разуме. Брзим покретом клече пред његова испуцала стопала.Својим лепо извајаним шакама зграби његову окорелу руку.Целиваше је, умивајући је укроћеним сузама, које је гушила целог свог мучног живота.

-Бабо, моја ћерка ће ићи у школу. Живот мој узми, али њу не остави без очињег вида. Ми живимо, ишчекујући смрт. Не дам њу да остане слепа код очију, не дам. ‘Оћу да је водим у школу. Ти је бабо, поведи. Ти, ти, молим ти се…

На старчевом лицу боре се згрчише у чвор нове судбине. На тренутак оклеваше док сузе умиваху његове руке. По која кап падаше на његова пенџетирана стопала. Есма подиже молећиви поглед ка његовом лицу.У њеним умивеним очима, провири сунчани зрачак наде.

-Биће по жељи твога срца, ‘ћери моја. Доведи је’амо.И понеси ми из мог буџака виолину-довикну старац за Есминим лахорастим корацима.

У подераној бошчи тиховаше сликовница коју је Есма испросила из руку неке отмене госпође. Није знала шта пише на страницама са којих су се смешила раскошно одевена деца окружена цвећем, птицама, зверчицама што вире иза дрвећа. Знала је- једнога дана ће јој ћерка прочитати прву књигу.

-Ајдемо, ханумице моја, ајдемо до баба Ибра. Понеси му и ову књигу – изнесе на светлост надања сликовницу.

Две танане ножице дојездише до старца који бреме својих година спусти на расклимани наковањ.Са струна раштимане виолине расплакаше се звуци ромске песме ,, Ђелем ђелем“. Као у младости, сву вештину музичког умећа, извуче Циган из уморне душе. Заћуташе и птице и шумор ветра у крошњама топола. И поток као да застаде у своме жуборењу. Низ лице мајке хајдучице потекоше бисери. Очарано детешце седи на коленима старог виолинисте. На моменте својом ручицом помилује чворновате прсте дотрајалих руку.

…Беше септембар шездестих година прошлога века, почетак школске године. Лепо одевена дечица чврсто стискаху родитељске руке, ишчекујући учитељицу која ће их позвати у учионицу. Владимир беше као какав принц у лепо скројеном оделу. Неки пролетери испод ока гледаху на елегантног дечака, презриво шапућући у своју браду:,,Кулачки син.Неће се овај мој синак с њим дружити. Јемчим главом.“ На маргини шарене дружине стајаше Есма са својом ћеркицом. Понеки зачуђен поглед падао је на машнице вижљасте девојчице.Мајка је, на моменте, само чвршће стискала ручицу свога детета.

-Показаће она свима вама, кунем вам се мојим и вашим Богом.Хоће, хоће…-заветоваше се у души њена мати. Једно по једно дете испушташе руку својих родитеља и помало уплашено, срамежљиво корачаше у нови живот, у своју нову кућу. Есма стискаше ручицу своје кћери. Осећала је убрзне откуцаје њеног срца.

-Не бој се надо и снаго моја. Види, лепша си од свих. И твоја хаљиница је раскошнија, цветнија, отменија. Испросила мајка- говораше устрептало ишчекујући да чује име своје кћери.

-Јасмина…-помало изненађено прозва своју ученицу средовечна учитељица.

Тамнопута ручица се одвоји од сигурног стиска мајчине руке. На тренутак оклеваше, срце је повуче да се врати у мајчин загрљај. Сузним оком потражи лице своје мајке.

-Хаирли сунце моје, хаирли ти било све- проговори поносна мати, испраћајући своје чедо у неки другачији, бољи живот.

У учионици настаде жамор и негодовање. Поред кога ће седети ромско чедо које донесе пламен и тугу у очима. Збуњена беше и учитељица. Владимир седе у трећи ред, поред прозора. Мирно и достојанствено ишчекиваше школског другара. Поглед у коме се огледаше чисто срце, ухвати трептај светлости из Јасмининог ока. Као уплашено лане ишчекивала је своје место у клупи. Из дечакове душе проговори светитељ из храма Светог Ђорђа. Први пут снага вере преплави његово танано биће.

-Учитељице, Јасмина је моја другарица. Желим да седи у мојој клупи.Моји родитељи познају њену породицу. Они су добри људи-проговори анђеоски глас из његове душе.

Устаде хитро, нека невидљива, анђеоска рука, водила га је до уплашене девојчице. Њене очи попримише светлост излазећег сунца.И не сачекавши учитељичин одговор, узе руку своје другарице и поведе је стазом, дугом као вечност, у живот који им показа молитвена љубав Светог Ђорђа, оног ратника којега у малим годиницама целиваше дечак укорењен у вери својих предака.

-Не бој се. Ја ћу те штитити. Имаш ли школски прибор, оловку, свеску…

-Имам само једну књигу.-рече постиђено и на школску скамију постави своју сликовницу.

Јасмина пригрли школу, од првог школског часа. Бистрим окицама је помно пратила наставу. Владимир је узимао њену неспретну ручицу, у којој стискаше оловку, и исписивао линије, кружиће, полумесеце. На одмору је отварао уредно упакован пакетић са ужином. У тим тренуцима Јасмина се склањала иза школе да поједе по коју суву шљиву, сасушени медењек, понекад ништа није имала.А,њен анђео чувар је грицнуо тек по који залогајчић од своје ужине.Кроз гомилу разигране деце тражио је своју другарицу.

-Узми, Јасмина! Моја мати ми послала много хране. Грехота је бацати Божје дарове.

Њене ручице су прихватале мекане путер кифле, штрудле, први пут частећи своја усташца тако укусним залогајима.Јела је полако, отмено, брзо учећи од друге деце манире понете из господских кућа.

Негде при крају школске године, Јасмина данима не долазаше у школу. У души њеног другара појави се чудан немир, некако болан, никада раније није осећао такав неспокој. Прође неколико дана у ишчекивању.Празно место у клупи бојило је тугом његове очи. Родитељи су забринуто пратили понашање свога сина јединца. Скоро да није јео ништа са богате трпезе. После недељне службе одважи се да се обрати својим родитељима.

-Мајчице, оцо, нас Бог воли ако помажемо беспомоћне и болесне, је ли тако? Наш попа каже да све што добро чинимо, себи чинимо. Данас је то говорио док је беседио.

-Истину збори попа, чедо мило. Но, казуј шта те мучи, снаго наша.

-Моја другарица не долази у школу. Она је, како се то каже…Она живи у черги.Али, оцо, мајчице, она је моја најбоља другарица. Ако она не иде у школу, нећу ни ја!-одлучно иступи пред своје родитеље.

-Учинићемо што можемо, сине- забринуто прозбори отац.

Код својих муштерија распитиваше се где је циганска махала, још увек не знајући што им је чинити.Са забринутошћу посматраше бледо лице свога сина. Нешто се преломи у његовој души.

-Хајде, брзо се спремите. Идемо у циганску махалу. Жено, понеси шта имаш од хране.Понеси шта мислиш да треба да понесеш.Бог ће нам показати пут, зар не, сине мој.

Радост се врати у дечакове очи. Снажно загрли свога оца.

-Тебе ће Бог наградити, оче. Хоће, хоће!-узвикну радосно.

Склупчана у крилу старога Ибра, Јамина је слушала плач раштимане виолине.Њено крхко тело се тресло у болном грчу. Дуга црна коса замршена и натопљена сузама. Једина хаљиница коју је имала обавијала је њено танано тело. У ручицама је стискала сликовницу са које јој се осмехиваше девојчица у плавој хаљини-,,Хајди“.Беше то све што јој је остало од мајке.Из черге се огласи слабачки плач детета.Испрекидани јаук личио је више на какво рањено маче.

-Брат ме зове, бабо- прозбори тихо. Звуци виолине зајечаше болније, јаче. Из усахлих очију, откиде се тешка суза. Инстиктом номада Ибро осети ненадане госте.Замреше звуци сетне арије. Старац с муком подиже своје крхке кости.У ову уклету сиротињу нису залазали тако отмени људи.Још увек размишљаше брзо и бистро.,,Нећу их дати“-одлучи у трену. Још сам жив. Имају мене.На клепалу стајаше давно искована секира. Очи засветлеше давно запретеним пламеном.У његову махалу одавно не свраћају муштерије. Шта ли су наумили ови људи?

– Не дам га! Он припада овде! Нама је мрети исто што и живети. Знам што сте дошли. Не дам! Ни макац даље од моје куће-узвикну што јаче може и дохвати са клепала секиру.

Из убоге избе, држећи у ручицама свога брата, појави се Јасмина. Чврсто стискаше у наручју све што јој остаде као амајлија. Њене очи сусретоше занемело Владимирово лице. Детешце се огласи цвилећим плачом. У трену настаде мукла тишина.

-Владимирееее- зајеча болно.Спусти бабо, ту секиру. Дошли су нам пријатељи. Дошли су да нас спасу…Спасите мога брата. Немојте менеее.

…Есмин муж је ретко долазио кући. У далеком граду је печалбарио за по који динар и кору хлеба. У једном од својих долазака остави у утроби своје лепе жене сина. Никада лепша не беше Есма. У летња предвечерја седела је испред черге слушајући своју ћерку док по ко зна који пут чита своју сликовницу. Пркосила је својим јетрвама пакосницама. Поносила се својим чедом. Само је старом Ибру побожно љубила руку. Знала је док је он жив, не смеју ништа писнути против ње. Кад дође дан порођаја, прикупи неколико пеленица, струку, повој и још по нешто за новорођенче. Давале јој добре градске жене пелене од њихове деце. Снажно пригрли своју ћерку и повуче се у кућерак иза избе да дочека нови живот. Гризла је своје румене усне да не јауче, да не уплаши своју ћерку. Из тих угриза капале су капље крви на њене набрекле груди. Грчила се у боловима који растачу карлицу, муте разум, магле вид пред очима. Узалуд је стара Ромкиња чинила басме за разрешење порођајних мука. Два дана се мученца растављала са животом, радујући се новом животу. Последњу снагу прикупи уз болни крик. Плач новорођенчета одјекну махалом.Стара Ромкиња опсова као кочијаш. Подиже крупног дечака да га види мајка. Испред њених очију лебделе су час цветне ливаде, час високе расцветале крошње неког непознатог воћа. Однекуд су се чули звуци анђеоске песме. Нису то били звуци виолине. Анђели су пружали руке да је додирну, понесу. Још једном отвори очи најлепша ромска кћи.

-Јасмина, чедо моје теби га у аманет остављам- осмехнувши се предаде своју душу анђелима који је понеше високо, високо…

-Еј, животе, мучитељу-прозбори стари Ибро обарајући поглед да га не сломе сузе.

-И куд ћу ја са једном ногом у гробу? Куд ћу са мојом сиротињом?-прогрца из усахлог грла.

Владимир беше у некој чудној грозници. Док његови родитељи скамењени слушаху старог ковача, његов бистри ум грозничаво размишљаше. Осећао је да је баш њега Бог одредио да учини велику милост.

-Оче, мајко,ви имате само мене. Само…Јасмина је мени као сестра. Нека буде моја сестра. И то дете… Спасиииии их, оцо, молим ти се.

-Сине наш, нису деца јабуке са гране, па да их тек тако уберемо и понесемо. Ми ћемо им помоћи, ми хвала Богу имамо свега. Одвојићемо од наше куће…Не може то тако, сине.Они имају оца.Ми морамо чути шта он има да нам каже-покуша да објасни сину тешку страну живота ове убоге породице.

-Ја сам још увек старешина ове махале. Моја реч је још увек последња-прикупи последњу одлучност стари Ибро.

…Док се опрашташе од свога баба, Јасмина га дуго, дуго грљаше својим мршавим ручицама. У рукама њене помајке угнездило се изнемогло детешце. Умирено, осећало је нежност мајке. Стари ковач одвуче своја босонога стопала до своје избе. Дрхтавим рукама узе своју виолину. Само једним покретом пређе преко раштиманих струна. Беше то опроштај од успомена, дерта, туговања и ретких радовања.

-Ово је све што имам да ти дарујем, вило моја. Сад могу мирно да умрем.А, опет… Како Бог ‘оће. Нека тако буде. И један ти аманет остављам, Јасмина. Не заборави свога баба кад на истину Богу одем. Понекад засвирај ону нашу песму на моме гробу.

,,Ђелем, ђелем…“- запева стари Циган откидајући од свога срца два своја чеда.

Јасмина и Владимир беху одиста брат и сестра, поносни једни на друго, ослоњени једно на друго.Одрастали су у дому у коме Бог благосиљаше њихове животе.Њихови родитељи их послаше на престижни конзерваторијум. Јасмина је испунила аманет свога баба. Над његовом хумком јечали су звуци ромске химне:Ђелем, ђелем…“Кроз полуспуштене трепавице, видела је лице своје мајке.Срцем је осећала да јој се радује у рајском насељу у коме нема туге, патњи и уздисаја. На моменте са наштиманих струна , као да је одјекивао звук Иброве виолине.