МИЛЕВА АЛЕКСИЋ: ЦРКВИЦА НА ВОДИ

Загледана у тамно зелену модрину укроћене реке, ослушкивала сам звуке из дубоких вирова, очекујући, само за мене, сачувано предање, потопљену легенду или завештање. На прамцу укотвљеног чамца, љуљушкала сам се на умиреној воденој површини, загледана у високе, камените хриди које су, се обрушавале на обалу као какви сури орлови устремљени на плен.На ободима језера, у својој усамљености, тиховале су дивље јабуке и дрењине заденуте између стена као какве укроћене виле, занемеле од тајновите приче потопљене у језеру. А, вода се разлила између обала као млеко у дугачкој карлици, коју је сачинила рука вештог пинтора-тамо негде иза каменитог брда. Мирну језерску воду је, на моменте, реметило праћакање риба које су ишчикавале знатижељнике и заљубљенике у неоскрнављене језерске дубине. Само понеки крик непознате птице, парао је тишину која се наткрилила над језерском водом као бело платно, управо скинуто са разбоја,изаткано спретним девојачким рукама.

Рана јесен се гордила раскошним пејзажом са друге стране језера. По који грм заоденут у пурпурни огртач, остављао је из даљине утисак каквог племића, спремног да махне послушном слуги да му донесе нову одежду, боје старог злата. Брезе су заводљиво играле заносни плес на ветру, не марећи за задивљене погледе очараних борова. Са околних брда чули су се тихани шумови ветра,симфонија коју само природа уме да компонује. Пред мојим очараним погледом настајао је акварел сликан капима језерске воде.На другој страни језера назирао се мозаик у који су уграђени патинирани каменчићи прохујалих векова, бурне прошлости и времена овдашњег које се без поговора уграђује у непролазно трајање. Поглед ми дуго остаје прикован за парче тиркизне воде, која ме на волшебан начин исцељује од неспокоја, ужурбане жустрости, страхова, дилема, запитаности.А, онда скрећем поглед на мост који повезује две обале које се стрмоглаво спуштају до тиркизно-зелене воде. Као да их нека невидљива рука пожурује да се загледају у тајновитост укроћене реке.

Можда не бих закорачила на полуиструлиле даске на мосту, на чијем почетку, додуше, стоји упозорење да није у функцији, да ме неки тихани гласови из дубина прошлости нису позвали да пређем на другу страну. А, шта ћу тамо открити…Е, то је прича која ме је чекала одавно. Зашто баш мене? Бог зна. Док вешто бирам здравију даску на коју ћу утиснути своја стопала, осврћем се час лево, час десно, да осмотрим предео који, заиста, вреди урамити у раму успомена. Негде на половини моста, помислих да неће издржати даске, изгрижене оштрим зубом времена, али нека разгорела ватра у срцу, водила ме је напред. Ишла сам без страха, као да ме води моћна, невидљива рука коју ми је Бог послао. Што сам се више приближавала другој страни обале, све јасније сам у води сагледавала обрисе великог крста, постављеног на високој хриди, која је као какво острвце штрчала из воде.Крст на води-сведочник да је творевина Божија неуништива. Шта може сурова људска рука Божјој вољи? Баш ништа. Једино да своју душу потопи у неповратно царство таме, дубље и суровије од језерске дубине над којом стражари велики метални крст,сведочник неугаслог пламена вере.Откуд крст на стени окруженој водом? Стоји као стражарник и знамење, усправан, усамљен у подножју окомите литице, обрасле ретким растињем. Помислих, само спретно стадо коза може балансирати својим хитрим корацима на падини обраслој оскудним жбуњем.Није одувек човек био саплетен у свој комформистички стил живота, неспретан и сапет урбаним навикама.Сетих се узречице која се покадкад спомињала у планинским крајевима.За спретног и сналаживог човека говорило се да је виспрен као видра.Иза окомитог брда је постојбина,корениште, тапије, родослов, кућиште, извориште наде у опстанак.И једна приповест о црквици брвнари којој су сеобе судбина.Сеобе су одвајкада биле усуд српскога племена, које је пред налетом освајачких хорди прикупљало нејач, по коју реликвију, икону крсне славе, молитвеник и помјаник упокојених да се родослов не загуби у бестрагији која у ковитлацу невоља и тегоба кидише на слабачко стабло народнога бића. Али, како је једна црквица кренула у сеобу преко беспућа и врлетних гора да сачува крст, олтар, путире и реликвије.Да сачува светост и светлост у народној души, да ободри, осоколи, причести, венчава и крштава, на вечни починак испраћа…

Негде средином шеснаестог века, запиштала је народна душа под османским зулумом,у селу под планином, с друге стране каменитог брда. Довијао се народ под обешћу и зулумом ага и спахија, провлачио се кроз процепе тегобног живота, уздизао поглед и вапај према небу иштући кап Божје милости. Склањао се са путева којима језде бесни ати и још бешњи јахачи са чалмама на глави и јатаганима за пасом. Ако би каквим злим случајем по неко од поробљене раје срео на друму обесног османлију, склањао се са пута и покорно, обореног погледа, стајао док пројезди обесни силник на бесном ату. Понекад би непокор севнуо из погледа, наткриљеног густим обрвама, тек да олакша терет напаћеној души.Понеке аге су бацале под ноге и султанове фермане и ускраћивале су поробљеној раји и оно мало сигурности за голи опстанак. Кад,,догори до ноката”, остављала се убога изба, прикупљала се стока и чељад и под окриљем ноћи кретала се нејач у неприступачне пределе где не залазе обесни зулумћари. Све своје драгоцености народ је носио са собом:наду, непокор, жилавост, корене, предања, завештања,слободарски дух и изнад свега своју свету веру. У једној тегобној години, кад је препукло трпљење, договорише се домаћини да понесу и своју црквицу брвнару у нову постојбину,да је сачувају од бакље душманске руке. Сеобе су вечити усуд племена које хода кроз векове, претварајући своју душу у свети сасуд из ког се причешћује надом за опстанак, трајање, наду у избављење.И све тако док нас буде под капом небеском. А, биће нас- поручују нам преци из небеске отаџбине, са крајпуташа и медаља, из читуља и молитвеника.

Турски освајачи су дозвољавали поробљеној раји градњу светиња, али под условом да их саграде у једном дану. Бог је градио свој дом својему стаду, руководио неимарску руку. Тако су припремљене дрвене облице и шиндра за кров, вешто обрађене, склапане спретним неимарским рукама. На исти начин, журно и спретно су и разграђиване и са верним народом су кретале у сеобе.

Не зна се поуздано којег љета Господњег кап прели чашу трпљења, потлаченог народа с друге стране планине. Кад се разграђује светиња, последњи су вапаји Богу за опстанак на крвљу и знојем освештаној земљи. Са дрвене црквице у побожној молитвености, спусти се крст на испружене руке верног народа. Пред иконама падоше на колена у молитви, пре него изнесоше светиње из скромног храма. Даску по даску, брвно по брвно,прихваташе верни народ у молитвеној скрушености. Заоденути тамном ноћном кабаницом натоварише на мушка плећа своју црквицу и запутише се уском стазом кроз беспуће до неприступачне луке која с радошћу очекиваше храм крај реке.На мушким плећима, савијеним од тежине посивелих облица, кретала се поворка као некада њихов Господ Исус Христос под теретом крста. Селили су своју светињу, своју наду, свој пркос и непокор у неприступачне пределе у које не залазе обесне спахије на гиздавим атима.Са по мало оскудног покућаства, заогрнута ноћном тмином, саплитала су се изнемогла стопала стараца, мајки са децом у наручју, девојака које беже од помамне агине руке која кидише на њихову чедност и девственост.Нека необична снага сливала се у мишице које носе своју црквицу, као да је Свети Јован Крститељ односио тежину и тескобу са погурених леђа. Верни народ одабра подножје испод планине на коме се распрстрла питома равница покрај реке необичног имена. Наткриљена планином, без уређених путева, заогрнута растињем, црквица пронађе своје уточиште. Нови Божји дом не беше као у првобитној постојбини сагрђен само од брвана. Нови храм беше саграђен од чатме и брвана, освешта се и испуни светим сасудима и иконама пренетим из прапостојбине. Анђели запеваше херувимску песму у новој црквици. Народ који сачува своју веру, сачувао је своје вечно трајање. Знали су то горштаци очврсли у своме непокору.
На домак реке која ослушкиваше тихи одјек црквених звона, удоми се духовност и непокор племена које хода остављајући своје трајање у вечности. Као планински бистри извори, сливаше се из околних села народ на литургијска сабрања, чувајући најсветији залог свога опстанка- своју свету светосавску веру.Нова црквица се удомила на питомој заравни поред реке, огледајући се у прозрачном речном огледалу. Заогрнута планином, осећала се спокојно. До њених двери стизале су само душе жедне вечнога живота. Обесне аге и њихови сурови аскери нису залазили у беспућа где је сваки храст хајдук и сваки камен стражарник над непокором. Свети Јован Крститељ је изабрао место за свој дом, ту крај чисте воде у којој се крштаваше ново покољење народа којему је вера темељ, огњиште и олтар постојања.

…Загледана у хрид, на којој се уздиже крст, слушам причу о црквици на води која ме подсећа на Нојеву барку, на причу из древних библијских времена. Затреперише дамари мога родољубног бића. Схватих. Морам сачувати причу о црквици на води. Народно памћење понешто изгуби, понешто дода, али прича о храму на реци плови кроз усмено предање од предака до потомака. Допловила је, кроз надахнуто казивање и до моје душе.Шездесетих година двадесетог века, одлучише локални партијски моћници, да укроте реку, да је преграде браном од које ће настати вештачко језеро за потребе хидроцентрале. Беше то време када је комунистичка идеологија била изнад сваке религије, изнад сваке моћи.Што се одлучи на партијском састанку, спроводи се у дело без поговора. И нико не пита народ како трпи јаук у светоотачкој души. Одлука је донета. Црквица и околна равница биће потопљени, зарад напретка прилично економски неразвијеног краја. Оно мало народа, који не прими нову идеологију, сакупи последње пламсаје снаге, зажеже молитве Богу, као некад далеки преци што донесоше црквицу преко планине. Са зидова поскидаше иконе, кандила, свете сасуде из олтара, свештеничке одежде, кадионице, богослужбене књиге. Дом који беше познат по својој оданости цркви, прими свете реликвије са богобојажљивом заклетошћу да их сачува до васкрснућа новога храма.

Док слушам казивања о цркви на води, нека ми се тегобност склупчала у души као промрзла птица. Гледам у метални крст на хриди који као какав древни апостол подиже руке према небу у молитвеној скрушености. Дуго ћутим загледана у тиркизно- зелену воду која покрива потопљене векове у дубини језера.

-Причај ми брате Зоране, о црквици. Јесу ли је разградили као њену преткињу, изместили од потопа. Зашто је остао овај крст сведочник на стени у води?-проговорих после дужег ћутања.Из дубоке језерске воде као да се зачу појање псалама, онако тихано да не чује ко не треба да чује. Као да се света литургија узноси из потопљеног храма до моје душе. У једном тренутку помислих да анђели над овом освештаном водом певају:,,Господе, помилуј.”

-Слушао сам казивања наших предака. Има у народу још сведочника тог времена када црквицу понесе вода у своја раширена њедра. Како сам слушао, тако и твојој души зборим. Када је пуштана вода преко бране, напунило се језеро. А, црквица је остала да плива на води. Крстио се народ кријући се од безбожничких погледа, гледао у свој сироти храм како пркосно стоји на води.Одвојен од темеља, стоји на језеру као на царском престолу.Пркоси… Сведочи да је Богу све могуће. Стари људи су говорили да је храм као каква баркица запловио до бране да се загледа у очи које руше Божји дом. Да постиди силнике.Па се истим током вратио на своје старо место да сачека своје последње тренутке пре него ће га невидљива рука повући у неповрат.Недалеко од старих темеља, које је расточила набујала вода , заустави се пловећа црква, приви се уз обалу да јој верни народ може још једном целивати двери. Неколико снажних руку, дохвати крст са цркве која тоне.Горштаци су свикнити на сваку муку, тврди као кремен камен, свему што дође, томе су и наредни, и рађање и смрт прихватају као Божју вољу.Руке су им као храстова кора, разгрћу посне комаде земље која их храни, коју бране урођеном заклетошћу.А, душа им је мелемна, као лековито биље што мирише расуто по планини.Око чисто, светло, бистро.Мудри. Не говоре много. Промишљено бирају речи. Обећање им је као заклетва. Држе до части породичног имена. Поглед обарају само у цркви, пред Богом. Душа им је уграђена у темељу вере. На том камену узрастају, трају, разгоревају праотачко огњиште да се не угаси. Па, како ћеш таквом Божјем чељадету ишчупати веру из душе?Није то зарђали ексер на доксату, није врљика коју ће сломити мало јачи вјетар, није слана која ће спржити зелене пашњаке. Горштак је добар к’о хлеб док му не бациш камен на олтар и на кућни праг. А, онда…И тако, тог злехудог дана, загледани у храм који лагано тоне, поскидаше са главе шајкаче,као пред олтаром, прекрстише се у тихој молитвености. Над тим крстом се заветоваше да ће подићи нови храм. Ето, на том месту где је она висока стена, на којој доминира крст, била је скромна црква, једноставна, а снажна, одржала је веру у народној, напаћеној души.Долазио народ, по навици,својој црквици. Стајао над водом као над светим Јорданом. Црква беше посвећена Светом Јовану Крститељу. Мора да је то неко знамење-размишам ослушкујући поруке из језерских дубина.

…Са обе стране језера су високе хриди, прошаране по којим пркосним стаблом које симболизује снагу народног трајања. До Увачког језера се може доћи просеченим макадамским путем на ком су видљиве посетокине од бујичних киша. Планина није размажена госпођа одевена у раскошне свилене хаљине. Планина је горштакиња која рађа на њиви, на пласту сена, у осами, стиснутих зуба. Планина је мајка која носи у бошчи новорођенче на грудима, а на леђима буцу са водом или нарамак грања. Планина је невеста која испраћа свога човека у рат као на косидбу. Осетих се поносном што ме је у свом наручју одњихала планина. Пожелех да се вратим до села вилинског имена, тежим путем. Између камења назире се стазица којом одавно не проходе горштачка стопала. Провлачим се испод грана ниских жбунова који ми се уплићу у косу, ишчикавају ми снагу.Стопала бриде од пешачења. Између стена пропланчић, оаизица која ме угошћује са добродошлицом. Седим на сасушеној трави, загледана у језеро које се са такве дистанце уоквирује у свом пуном обличју. Поглед ми је прикован за стену на којој светли крст обасјан зрацима сунца. Помислих-то светли храм из водених дубина. Обасјава народну душу. Само треба разумети поруке, тумачити знамења. Или тако види моја душа у којој се склупчао мој родуљубни понос, праотачко упориште и уточиште.Овај предео је сличан моме завичају. Можда због тога тако снажно осећам импулсе из природе који у складном ритму пулсирају са мојим крвотоком. А, можда и зато што ми је Бог подарио брата стасалог на овом комаду благословене земље. Проходећи стазицом зараслом у шибље, клеку, трње, освртах се да напојим душу још по којом капи молитава са језера. Узак пут се утопи у широку стазу. Иза мојих корака остаде језеро на коме светли крст, високо подигнут према небу, невидљивом руком Светог Јована Крститеља.Са обе стране пута тајновите четинарске шуме,на које се наслањају пашњаци прекривени златним ћилимима, окићеним по којим плавим звончићима. Испод пута се чује жубор воде. Покушах да стигнем до извора, али ми се оштре гране купине уплетоше у кораке. Планина има своја правила.Своје благо открива само онима који је искрено поштују. Зато и опстаје у својој чудесној узвишености пркосна кроз времена давна и ово време садашње у којем је све мање изворне чистоте.
-Брате Зоране, причај ми о васкрслом храму у Виловима. Црква селица је коначно нашла спокојно прибежиште на чворишту путева, на најлепшем комаду благословене земље.

-Посетићемо храм. Неке одговоре, сигуран сам, добићеш у порти, испред иконостаса, пред иконама…

На средишњем делу села, мистичног имена, скућила се бела црква. Као да је свакога дана умивају невидљиви анђели водом из језера у котлини. У својим сасудима доносе бистру воду ноћу, док Вилови спавају на пропланцима, ближи небу и звездама, ближи дворима Ггосподњим. Па, свакога јутра бљесне белина храма чију порту красе танковите брезе које се облаче у раскошне хаљине-од зеленог баршуна, или златом извезених дугих скута. Затрепере пред задивљеним погледом путника добронамерника. Вилови су запосели најлепше пропланке, густе четинарске шуме које скриају бројне легенде и тајне, брезје на ободима пашњака. Цркву је немогуће заобићи погледом. Ма где нас одведу кораци, белина храма напаја вид и душу.Двадестак година је народ чувао реликвије из потопљеог храма, прикупљајући средства за градњу храма. Осамдесетих година двадесетог века, одјекнула су звона са високог звоника. Свети Јован Крститељ се удомио у свом дому у Виловима.

Кључ у брави се огласи шкрипавим звуком. Мирис тамјана, босиљка, борове смоле испуни простор. Као да зачух појање анђела из потопљене цркве. Благодатна радост испуни душу. Ни шапатом не реметим благословени мир. Пажњу ми привлаче две старе иконе са леве стране иконостаса. У старим искрзалим рамовима, засветлеше ликови светитеља. На тим светим иконома су отисци неке благословене душе која је кроз беспуће донела светиње из цркве брвнаре, бежећи од турске похаре. На тим иконама су сузе из потопљене цркве на језеру. Кроз патину и вековну копрену засија пламен неугасле вере. Поглед ми застаде на старој икони Светога Јована Крститеља. Душа се испуни благодатним миром. Да ли то беше благослов да источим ова слова из извора душе у славу наше свете вере. Бог зна…
-Брате Зорне, писаћу повест о црквици…Онако, како ми казује срце. Заповедају ми гласови из темеља и онај светли крст на води. Опомињу ме неимари и верни народ што пренесе црквицу из постојбине у луку крај реке. Заповедају ми освештани темељи потопљеног храма из језера. Нека моја писана реч буде моја лепта у славу Бога и нашега рода.
-Амин! Ако буде воља Божија, биће тако-смирено одговори мој духовни брат.

Свети Јоване Крститељу, не заборави свој народ пред престолом Творца. Слава Богу за све!