МИЛАН ГАЈОВИЋ: МОНСТРУОЗНИ ЗЛОЧИНИ NАТО НЕ СМИЈУ БИТИ ОПРОШТЕНИ, НИТИ ОСТАТИ НЕКАЖЊЕНИ

„Не можемо добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух?!“                                                                     

  (Мајкл Шорт (Michael C. Short), амерички генерал, командант авијације НАТО-а; изјава дата у току агресије)

„Авијација је добила наређење да уништи живот у Србији!                     

(Жофре (Joffret), француски и NАТО ваздухопловни генерал)

„…ми (ћемо) уназадити вашу земљу и смрвићемо вас. Хоћете ли 1950. годину? Ми вас можемо уназадити до 1950.године. Хоћете ли 1389.годину? Ми вас можемо уназадити и до 1389.године.“                       

(Томас Фридман (Thomas L. Friedman), амерички политички коментатор и колумниста; „New York Times“, 23.април 1999.године)

„…NATO (је)… само сервисна организација САД…Бомбардовање (СРЈ)…се одиграло без сагласности Савјета безбједности УН, па у том смислу је било незаконито.“                                                                   

 (Милош Земан, 1944, бивши предсједник Чешке Републике,                    чланице Пакта)

„“Нови NАТО“, који се проширио након распада Совјетског Савеза                 

је у суштини интервентна снага САД…Званична мисија NАТО-а постала је…контрола цијелог свијета.”                                                                         

(Ноам Чомски, 1928, амерички лингвиста, филозоф и писац)

“Нестанак NАТО-а са свјетске позорнице је први корак ка свјетском оздрављењу.“ (Имануел Волерстин, 1930-2019, амерички социолог)

 

 

На данашњи дан, 30. априла 2023.године, навршава се 24 године, од када је НАТО авијација, без најаве, са 10-17 пројектила, бомбардовала мост на Лиму, у самом центру Мурина. Страдало је шест цивила: троје дјеце (Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар) и три одрасле особе (Вукић Вулетић, Манојло Коматина и Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а пет особа је лакше повријеђено.

У току НАТО агресије Ђукановићеве власти нијесу прогласиле ратно стање. У Мурину нијесу биле активиране сирене за општу опасност, нити су грађани били обавијештени и/или упозорени грађана на надолазећу опасност. У близини моста није било војних објеката, нити јединица ЈНА.

Држава Црна Гора је, уставно и законски, обвезник накнаде материјалне и нематеријалне штете породицама недужних жртава, јер су тадашњи државни органи могли и били дужни да спријече њихово страдање. Штета је узрокована извршењем тешког дјела против опште сигурности,.

Својим нечињењем, тадашња црногорска власт директно је прекршила члан 51 (Општа опасност) Устава Републике Црне Горе, из 1992.године – „Свако је обавезан да учествује у спречавању и отклањању опште опасности“.

Правном акробатиком, Врховни суд Црне Горе је заузео неутемељен, рестриктиван, политички и пронатовски  став да породице недужних муринских жртава немају право на накнаду материјалне и нематеријалне штете.  Да није овако поступио, Врховни суд би индиректно потврдио кривичну одговорност налогодаваца, организатора агресије на СРЈ и пилота НАТО пакта, те  тадашњег премијера Мила Ђукановића  и других припадника тадашње црногорске власти, као савезника агресора, за бомбардовање Мурина.

О овоме сам детаљније писао у, на порталима, објављеном тексту „Правда за породице недужних муринских жртава НАТО агресије директно је повезана са кривичном осудом Мила Ђукановића за савезништво са агресором“, од 22.маја 2022.године.

НАТО бомбардовањем Мурина, почињено је кривично дјело – Ратни злочин против цивилног становништва – прописано тада важећим Кривични законом СРЈ (члан 142 став 1):

„Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата…нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље…који је имао за последицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво…или ко изврши неко од наведених дјела, казниће се затвором најмање пет година или затвором од четрдесет година…“

Готово истовјетна одредба постоји у члану 428 садашњег Кривичног законика (КЗ) Црне Горе.

Кривично гоњење и извршење казне за овај међународни злочин не застаријевају, на основу Конвенције о непримјењивању законске застарелости за ратне злочине и злочине против човјечности, из 1968.године. Та конвенција је, непрекидно, саставни дио унутрашњег правног поретка Црне Горе и Србије, од 1970.године.

Незастаривост кривичних дјела геноцида и ратних злочина била је прописана Кривичном законом СРЈ (члан 100), а постоји и у важећем КЗ-у (члан 129).

Зато је Специјално државно тужилаштво било, а и сада је, овлашћено и дужно да покрене кривични поступак против NАТО наредбодаваца и извршилаца бомбардовања Мурина, за ратни злочин против цивилног становништва (члан 142.  тада важећег Кривичног закона СРЈ односно члан 428 садашњег КЗ-а), као и против Мила Ђукановића, за исто кривично дјело извршено путем подстрекавања и помагања (члан 142., а вези чланова 23. и 24. Кривичног закона СРЈ, односно из члана 428, а у вези чланова 24 и 25 садашњег КЗ-а).

На овакво поступање обавезује и члан 12 став 2 Устава – „Црна Гора штити права и интересе црногорских држављана.“

Напријед описани кривични поступак против припадника NАТО пакта и Мила Ђукановића је овлашћено и дужно да покрене и Тужилаштво за ратне злочине (Србије), у складу са чланом 2 став 1 тачка 1 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, чланом 142. Кривичног закона СРЈ и чланом 372 Кривичног законика Србије.

Осуђујућа пресуда против припадника NАТО пакта и Ђукановића била би основ за накнаду штете породицама из Мурина, без обзира на дан (датум) подношења захтјева.

Нужно је подсјетити и како се власти и правосудни органи у Србији односе према агресорима, из 1999.године.

Окружни суд у Београду је, 21.септембра 2000.године, осудио 14 челника NАТО савеза, на по двадесет година затвора за више кривичних дјела, почињених у току агресије. Међутим, послије доласка на власт колаборантског и компрадорског тзв. ДОС-овог режима, Врховни суд Србије је, 19.јуна 2001.године, укинуо ову пресуду и предмет вратио Окружном суду на поновни поступак. Неколико година потом, предмет се „шетао“ од редовних до војних судова и натраг, да би од 2004.године, судски процес био практично „замрзнут“?!

Недопустиво је да се нико ни из садашње власти Србије јавно не бави овим питањем, иако су Тужилаштво за ратне злочине и Виши суд у Београду (Oдјељење за ратне злочине) надлежни и дужни да наставе судски поступак зато што се ради о кривичним дјелима, за које нема застарелости кривичног гоњења и извршења казне, по већ поменутој Конвенцији, из 1968.године.

Подсјетимо се:

Од 24.марта до 10 јуна 1999.године (78 дана и ноћи), злочиначки, терористички и окупаторски НАТО пакт је (без одобрења Савјета безбједности УН) извршио монструозну агресију на СРЈ (Црну Гору и Србију) (тзв. „Операција Племенити наковањ“ – енг. Operation Mobil Anvil). Последице су више од 3500 мртвих (од тога 79-торо дјеце) и око 12.000 рањених грађана (махом Срба), те материјална штета од преко 100 милијарди USA долара.

У агресији је учествовало око 1150 борбених авиона, а бачено је око 22.000 тона бомби и ракета! То је већа експлозивна маса од оне коју је ваздушна армада нацистичке Њемачке изручила на простор Краљевине Југославије, у току Другог свјетског рата?! NATO пакт је на СРЈ лансирао и око 1.300 крстарећих ракета и изручио око 37.000 касетних бомби!

У том злочиначком акту учествовало је 16 земаља чланица пакта (нијесу учествовале само Грчка, Исланд и Луксембург). Од тога су 9 држава биле истовремено и, најмоћније и најутицајније, чланице Европске уније (Њемачка, Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Белгија, Данска, Португалија, као и В. Британија (Уједињено Краљевство) којој је престало чланство у ЕУ, 2020.године). У току агресије извршен је још један геноцид над српским народом, те бројни ратни злочини, прије свега, против цивилног становништва, уз грубо кршење међународног права, Повеље УН и самог Сјеверноатлантског (Вашингтонског) уговора.

За агресију није упућена ниједна једина ријеч извињења, нити је изражена спремност да се надокнади немјерљива материјална и нематеријална штета.

Током агресије извршен је још један геноцид над српским народом, те бројни ратни злочини, прије свега, против цивилног становништва, а употријебљена су и недозвољена средства борбе (за масовно уништење).

NАТО пакт је терористичка војна организација која је својим „хуманитарним“ интервенцијама, без претходне сагласности Савјета безбједности УН (у СРЈ, Либији, Ираку, Авганистану и другдје широм планете) вршила чин агресије (највећи међународни злочин – злочин против мира) и масовне ратне злочине, прије свега, против цивилног становништва.

„Хуманитарне“ интервенције (акти агресије) NАТО пакта нијесу у сагласности, како са чланом 2 став 1 тачка 1 (суверена једнакост држава чланица), тачка 3 (мирно решавање спорова) и тачка 7 (уздржавање од пријетње или употребе силе против територијалног интегритета и независности сваке државе), тако ни са главом VII Повеље УН (Акције у случају пријетње миру, повреде мира и аката агресије) у којој је прописано да само Савјет безбједности утврђује да ли је угрожен међународни мир, те одређује и примјењује мјере за успостављање и одржавање међународног мира и безбједности.

Својим актима агресије NАТО пакт је прекршио и сопствени Сјеверноатлантски (Вашингтонски) уговор и то:

Члан 1 – „Стране (чланице пакта) се обавезују… да ријеше сваки међународни спор…мирним средствима, на начин који не угрожава међународни мир, безбједност и правду, и да се…уздржавају од пријетње силом или употребе силе набило који начин неспојив са циљевима УН.“

Члан 5 – „Стране су сагласне да ће оружани напад на једну или више њих…сматрати нападом на све њих…помоћи страни или Странама које су нападнуте…укључујући (и) употребу оружане силе…Такве мјере ће престати када Савјет безбједности предузме мјере потребне за поновно успостављање и одржавање међународног мира и безбједности.“

Члан 7 – „Овај Уговор не утиче…на права и обавезе Страна…утврђене Повељом УН или примарну одговорност Савјета безбједности за одржавање међународног мира и безбједности.“

Српски новинар са вишедеценијским спољнополитичким искуством, Ђорђе Милошевић је, у дневном листу „политика“, од 25.октобра 2020.године, објавио:

„Крајем марта 1999.године, сазнали се да је…функционер НАТО изјавио немачком радију „Дојче веле“ да алијанса сада „преиспитује и преуређује право“:

-Стварамо ново међународно право…тражићемо сагласност Савета безбедности када је очигледно да ћемо га добити. Нећемо му се обраћати када није известан његов пристанак…Русија више није суперсила. Она је регионални играч. Деловаћемо према својим проценама и својим потребама, не обазирући се ни на кога.“?!

Да се подсјетимо изјава геноцидног карактера западних државника и политичара које су биле у функцији подстицаја и припреме агресије на СРЈ:

1)“Срби су народ без закона и вјере. То је народ разбојника и терориста.“ (Жак Ширак, француски предсједник,1995).

2) „Срби су злочиначки дупеглавци,“ (Ричард Холбрук, специјални амерички изасланик за Балкан,1995).

3) „Што се Срба тиче…то је данас један болестан народ.“ (Жак Кот, француски генерал, бивши командант UNPROFOR-а у БиХ,1997).

4) „Нека се Срби подаве у сопственом смраду.“ (Хелмут Кол, бивши њемачки канцелар,1998)

5) „Све Србе треба смјестити у наци-концентрационе логоре! САД морају да предводе Запад у одлучујућем одговору на српску агресију, почињући са ваздушним нападима по српској артиљерији. Срби су неписмени дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори!“ (Џозеф Бајден, потпредсједник САД,1999).

6) „Немојмо се заваравати, то ће бити рат за преживљавање NАТО-а и тај рат, ако треба, мора бити тоталан!“ (Збигњев Бжежински, пољско-амерички геополитичар,1999).

Геноцидна намјера (mens rea) наредбодаваца и извршилаца сатанистичког ваздушног напада на СРЈ садржана је у следећим изјавама и порукама, датим и послатим у току саме агресије:

1)“Рат против Срба…То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ (Тони Блер, британски премијер)

2) „Срби спроводе терор и силују дјецу.“ (Бил Клинтон, предсједник САД, на прослави 50-годишњице NАТО-а, у Вашингтону)

3) „NATO DESERBIZATOR“ (NАТО СРБОИСТРЕБЉИВАЧ) – Оглас на француској ТБ „Canal +“.

4) „Разнеси некога на комаде!“ – Порука на пројектилима које су бацили NАТО пилоти.

Да је геноцидни циљ бомбардовања СРЈ било трајно уништење српског народа, доказује следеће:

1)Противно међународним конвенцијама о хуманитарном и ратном праву, бомбардовани су цивилни објекти у градовима и насељима настањеним готово искључиво српским становништвом и то: школе, болнице, породилишта, рафинерије нафте, гасоводи, инсталације за електро и водоснабдијевање, хемијска постројења, инфраструктурни објекти, медијске куће, манастири, цркве…уз, на дуги рок, загађивање воде, ваздуха и земље.

2) NАТО је користио и бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, које су забрањене Даблинском конвенцијом, из 2008.године. Циљ агресије је био да се, тиме, повећа број цивилних људских жртава (прије свега, трудница, дјеце и омладине) и радијацијом тешко наруши здравље, не само, припадника садашње него и будућих генерација. Трајно радиолошко загађење животне средине узрокује велики пораст смртности становништва од малигних болести. NАТО летилице су у ваздух испуштале и огромне количине отровних гасова и нано честица.

Муниција са осиромашеним уранијумом је „сијана“ и по полуострву Луштица и на другим локацијама у Црној Гори.

И главнокомандујући у агресији на СРЈ, амерички генерал Весли Кларк, у својој књизи „Модерно ратовање“, навео је да се „NАТО војнички обрукао, али се осветио на цивилима“! (Часопис „Печат“,8.март 2019.)

И поред почињених, горе описаних, монструозних злочина и на територији Црне Горе, Скупштина је, 2017.године, у ретроградном историјском ходу и противно вољи већинског државотворног становништва Црне Горе (Срба и Црногораца који говоре српским језиком), донијела неуставну одлуку о приступању Црне Горе NАТО-у?!

Мило Ђукановић је био савезник НАТО-а у агресији на сопствену земљу. И Вилијам Монтгомери, амбасадор САД у СРЈ и Државној заједници Србија и Црна Гора, од 2001.до 2004.године, у интервјуу Загребачком „Вечерњем листу“, од 18. српња (јула) 2021.године, потврдио је да је Мило Ђукановић био марионета америчке администрације и Запада. Амбасадор Монтгомери је казао, између осталог, да је Ђукановић „…када је видио да (Слободан) Милошевић неће побиједити, окренуо је поглед на Запад и затражио подршку. У тој улози је био и током кампање бомбардовања СРЈ…“

У заједничкој изјави за „Њујорк тајмс“, од 8.маја 1999.године (New York Times, Opinion After The War In Serbia Is Over Milo Djukanovic And Zoran Djindjic, may 8,1999) они су позвали НАТО да настави бомбардовање СРЈ све док Слободан Милошевић не падне с власти?! У тој изјави се, између осталог, каже:

„…If the war ends with a signature on a peace agreement and the same leadership in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will contunue…“

Или у преводу:

„…Ако се рат заврши потписивањем мировног споразума и са истом влашћу, са Слободаном Милошевићем за кормилом, трагедија и насиље ће се наставити…“?!

Портал ИН4С је, 5.септембра 2018.године, објавио да је „Актуелни црногорски предсједник Мило Ђукановић тражио да НАТО бомбардује поједине објекте у Црној Гори. То се наводи у документима на сајту Предсједничке библиотеке и Музеја бившег америчког предсједника Била Клинтона…по свједочењу Клинтона и (француског предсједника – М.Г.) Жака Ширака, датом BBC-у, Ђукановић (је) сам тражио бомбардовање циљева у Црној Гори „промилошевићеваца“, међу којима је и Мурина. У филму BBC-а „Пад Милошевића“, Клинтон је казао да је бомбардовање локација у Црној Гори, међу којима је и Мурина, тражио директно Ђукановић…у 1999.години. Владу ЦГ (САД су) помогле са 55 милиона долара.“

„(Ричард) Холбрук (специјални амерички изасланик за Балкан – М.Г.)  је у ауторском тексту, који је објављен у „Њујорк тајмсу“, још 10.априла 2001.године…изнео шокантну чињеницу у вези са Ђукановићевим ангажовањем током НАТО агресије…Према његовим речима, црногорски лидер се „храбро супротставио Слободану Милошевићу и помогао НАТО-у…у огромној мери током рата на Косову“…(President Milo Djukanovic of Montenegro bravely stood up to president Milosevic during the Kosovo war, helping NATO enormously)… (Дневни лист „Информер“, 5.март 2020.године).

„Стручњаци верују да је Ђукановић агресорима достављао обавештајне податке и да је саботирао одбрамбене акције тадашње СР Југославије.“ (Исто)

Опростити горе објашњене монструозне злочине и допустити њихову некажњивост богохулно је и велики је гријех према нашем страдалничком народу! И трагично историјско искуство нас учи да се, опраштањем и заборавом, злочинци само охрабрују да злодјела понове!

Милан Гајовић