Михаило Меденица: Швајцарац је навро да му продам гусле

Забиџио ко јуне, што је баба знала да каже.

Пријатељ је мог комшије, дошао је неким послом, позвао сам их на ракију из Црне Горе и тако је почело све, тако је завршило све…

Гледао их је упадљиво и непристојно, ко кад се оно будала упиљи у лепу жену ко комадину меса, ловину, трофеј…

Зна шта су гусле, негде их је већ видео, негде се и наслушао прича о њима па помислио да те приче имају цену, да Србин о гуслама прича као о комадини дрвета којем би свака кућа могла бити дом, које би могле висити о сваки клин ко оне јефтине скоројевићске репродукције слика у перверзно одвратним рамовима…

Најпре сам се смејао на његове понуде и гримасе којима је сипраћао сваку чашицу лозоваче, потом сам се добрано изнервирао, не што је пјано и досадно, но што је и помислио да света јаворовина има цену!

Да Србин има цену!

Објашњавам му да би код њега тек висиле на зиду, а да код мене подупиру зидове…

„То је само стари, диви инструмент, а за овај новац можеш купити друге, и још доста да ти остане…“

Како је одмицала боца бивао је све издашнији и све сиромашнији. Просјак пунога новчаника…

У тим гуслама је век и по, најмање. Толико подорица памти, прађед је гуслао на њима, а колико су старије од њега не знам, али се старост гусала не мери откад су загуслале…

Та света јаворовина је певала и пре него што се неко, исповеђен и причешћен, прекрстио и секиром одсекао грану.

Јел ти шта јасније шта су то гусле? Ко их је начинио морао се исповедити и причестити најпре, прекртсити пре него што замахне секиром, и ни за шта друго се није користила та секира, до ако јој за живота поново западне да се подвижи…

Много пре гудала и струна је запевала, заплакала, закукала и наздравила та света јаворовина…

А, ти нудиш новаца…

За шта?! Да продам нешто што није моја имовина већ имање!

Ништа ти јасно није?!

Имање није оно где пободеш кочеве и утреш тарабу, оно што се тапијом добија, оно што папиром доказујеш да је твоје- ове гусле су имање што доказују да је моје, Србиново, све оно што се на струнама и гудалу нахватало…

Све што је било и што ће бити о те струне се свило ко дете о матер што се свије.

Нису гусле иструмент за оног што зна да гусла, но за оног што зна да чује…

Ти би да купиш шта?!

Гуслара кад прексти ноге па утка гусле ко у колевку; кад превуче гудалом па из душе потопе јуриши, збегови, страдања, слава, плач, расчеречено и распето, јаме и јасле, спаљене куће и несагориви домови, ране, кштења, кумства, Литургије, опела, старице што ноктима откопавају плитке гробове и сабирају кости у мараму, чобанчад за стадима, пале што васкрну да поново јуришају…

Која је цена гусала, онда?!

Ако је има, Србин је платио одавно!

Јавор није дрво што га посадиш зарад крошње и хлада- већ зарад славе и јада!

Јеси ли кад видео семе јавора?! Мошти Србинове су то семе…

Да ти продам гусле? Леп, стари иструмент, велиш..?

Гусле су кључ двери Дечанских, Острошких, Студеничких, Жичких, Манасијских, Љевишких, Морачких, Девичких…

На Мојковцу су прађеду биле и кандило и воштаница, и сва деца што што су остала за њим, и смрт што је јуришала, и васкрсење што је било брже од смрти, и сво имање што је јуришао да брани, и нафора, и бадњак, и једини очев гроб за који је знао, и дом што је клецао чекајући да га гусле подупру, и корен што је пошао за њим, и небо што се развило над њим…

Мислиш ли да заиста имаш новаца да купиш дрво које рађа довековање..?

Колико год да понудиш- Србин је одавно дао више!

Да су иструмент поклонио би ти их, динара ми не треба, али у чему да сачувам гласа да ме прађедови и праунучад познају кад их дозовем, кад ме дозову..?

Ти све можеш да купиш- ја немам шта да продам, разумеш ли?

Ти си богат- ја сам благословен, ти би да платиш оно што видиш, и мислиш да можеш све да имаш, а ја видим оно што се не купује- тамо не би имао довољно ни да подмитиш себе да познаш…

Не! Нису на продају и доста о томе!

Ти живиш да би желео оно што не можеш да имаш, а ја, Србин, да имам оно што се не може пожелети, оно чиме си још пре рођења благословен…

Ето, схваташ ли у чему је суштинска разлика између тебе и мене, вас и нас?

Ти новца колко хоћеш, а ни „најобичније“ гусле не можеш да купиш за њих…