МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Србин се одавно доказао и небу и земљи да је оно што је – Божији и васкрсан!

Ситнимо ноћ нас четворица, ко родом а ко пореклом из Црне Горе.

Нас двојица релативно млади, њих двојица помало стари, таман толико да им никад нисам упадао у реч знајући да имају шта паметније и смиреније од мене да кажу.

Тако је вазда и било док се Радомир (презиме му помињати нећу, њега ради) није почео преметати у заговорника некакве идеје “тврдог црногорства”, што ми је вазда личило на ходу по жици- без жице, без за заштите и без памети, понајвише.

Вели, тако, препорођени Радомир да смо се “мало отели контроли и претерали, те да би нам ваљало спустити лопту на земљу ако не желимо да падне крв”!

Није ово слово поруге њему већ том злу које, очигледно, чучи у многима који би у бој док се не запуца, а онда на команду: “За мном” угану зглоб или их потера стомак па уграбе трком на другу страну.

Е, па Радомире мој, и сви “Радомири”, баш као што ти рекох и те раскусуране ноћи, ево да поновим: нико разуман, ама баш нико, нити жели нити се радује крви, понајмање је призива, али ако је цена “мира” да вазда српска крв растаче ко сурутка- богами више неће!

Да смо је кад жалили данас би нас било десетак пута више него што нас јесте, а заправо нас не би било ни за памћење, јер то не би били Срби већ јефтине курве белосветске фукаре!

Не радујем се нашим страдањима, никако, али с поносом носим све гробове своје ко знамење јер где је Србин крварио ту су слобода, част, образ, крст и небо зацелили!

Гробови рода мог су гроб мој и постидели ме се- нећу у земљу но у рупу над којом о задушницама никог бити неће!

Зашто би кад ни у њој никога нема..?

Нисмо се ми, Радомире и “Радомири” дохватили лопте да се играмо са српством и светом вером, па да је “спуштамо на земљу”, већ смо подигли распећа, одменили претке да их понесемо за потомке, и то нико никада више спустити неће!

Не из ината, већ што распећа носе нас, заиста носе, ленгери су то небесни па се дохвате облака и путју…

Векове уназад па векове будуће, а човек ко барчица крта али несаломна само путују вечношћу српства и свете Српске православне цркве.

Плови и ужива.

Нигде туђин, нигде гост, нигде да залута…где не отпоздрави прађедовима отпоздрве му праунучад.

Некад си то одлично разумео, добри мој, но…

Замераш ми да је свака прича о српству- збор о страдању и патњи.

Јесу, али не жалопојне и нарикачке, јер где се страдало за корен, име и слободу- ту се о страдањима пева.

Србин јесте песма сва у славу Господа, а ко се Христовим ранама залечио- тај је живео.

Једино је тај заиста живео, а не тек постојао од удаха до издаха.

Ништа Србин у Црној Гори, Србији, Републици Српској, Републици Српској Крајини не чини да се разгоре ватре, но да ватре не надвисе и сагоре пламење воштаница.
Коме је пламен воштанице ил каднила пошаст- њему је и огњиште вечни казамат!

Нису, Радомире и “Радомири” Срби устали да буду над другима, већ да никоме више не падне на ум да Србину спрема самртну постељу.

Нека се други труде да докажу како су оно што нису- Србин се одавно доказао и небу и земљи да је оно што је- Божији и васкрсан!

Зато стати нећемо, јер не марширамо већ ходочастимо.

Траговима минулим а неуминулим…

Марширају звери па нек они спуштају лопте, ми смо подигли крстове, грудобране и за нас и за њих.

Они су огњем пошли на светиње, а ми их воштаницама чувамо да познају пут кад се одазову ђедовима…

Они себе покушавају да измисле, а ми литургије чувамо кад се заморе од лудила и сете да су већ постојали…