Михаило Меденица: Боже, колико нас је пало да би други живели… (писмо мртвога јунака са солунског поља)

Најдражи моји, праштајте, писао бих и раније али сам био жив, а знате како је живоме Србину- ни за шта времена осим за страдање, но не мари, шта би ова пустахија земаљска да није српскога страдања…

Погинух негде пред зору…још је топла и мирисна крв…тек оросила трава…пропео се месеца врх облака и вири ко оно дете мајци иза скута…

Не брините, смрт ништа не боли. Не осетиш кад те куршум распара. Наставиш да јуришаш, наредиш ногама да не стају док год могу мртво тело да носе и…

Море, шта па имаш да наређујеш, зна опанак да је по мртвој мери скројен, није сирома калупљен да табана ногу пред ногу и да почине…

Опанак је то, бре, неће како други хоће, није се још родио тај који је опанке Србинове потковао и ујармио.

Ево, ни под земљу неће- вире шиљкани из плитких гробова, упрели се у крстаче да нам се белег позна…

Само да видите како су родиле и ливаде и планине- свуд никли опанци… Годинама да их жању- пожњели не би!

Боже, колико нас је пало да би други живели, али ако, не мари, нек се, барем, њиове мајке порадују синовима…наше ће у поља да пожњу опанке…

Смрт не боли, рекох, трен је то.

Боли што не дође раније, што окасни толико па претрчиш браћу, оца, другове…

Не стигнеш очи да им склопиш, да очиташ Оченаш, имена да им споменеш на миру, но све у трку.

Журиш по свој куршум, ил бајонет, нема Србин времена да стане и предахне…

А, и ко би уместо нас? Савезници?!

Ено им ровови иза наших гробова.

Даље смо мртви стигли но они живи, ако је то уопште живо што за главу вазда страхује?

Ако је глава све што имаш- ништа немаш.

Но, нека, нека се некоме мајке порадују, можда се и наших сиротица сете међ откосима опанака…

Боже, колико нас је пало да би други живели…

Хвала ти Господе и на томе!

Лепше је на крсту друговати но на земљи самовати.

Вазда је код Србина најстарији онај најмлађи…

Помени су нам најживљи.

Три главе се не наносе једне шајкаче, ал нека…

Ево, и ово поље у којем лежимо нама је косовско, свако је…

Плитки гробови- оранице српског васкрсења.

Пред нама непријатељ- за нама пријатељ једнако ко непријатељ.

Чуче по рововима, чекају да утихнемо па да јурну преко наших костију…

Боже, свукуд су српске кости темељи и међаши, ал нека су…

Смрт ништа не боли кад знаш за шта си живео- боли живот ако га сричеш страшљив од смрти…

Идем сад, ваља Србину и мртвоме јуришати, одоше опанци већ…

Јавите по селима да ће синови писати, није досад било времена…

Нека се нечије мајке порадују, па се можда сете и ових наших сиротица…

Бог да ми вас чува и весели, најдражи моји.

Ни сузе за мном, заклињем вас, радујте ми се…

Ето ме о Божићима, Васкрсима, славама…

Ето ме кад пред зору чујете топот опанака небом…

Ето ме кад неке мајке буду жениле синове…

Ето ме кад буду славили слободу а нас прећуте…

Ето ме кад јаловим њивама подивља жито…

Ето ме кад год се буде славио живот- наше му је страдање колевка…

Ето ме кад буду заборавили на нас и кад својим буду звали само оно што виде…

Свукуд су поља косовска – Србиново је оно што се догледати не може…

Радујте ми се, ево ме на распећу крај витлејемског брата…

Ни сузе, рекох, заклињем вас!

Плаче се за изгубљеним треном, а ја сам Србин, над вечношћу се не нариче.

Љубим вас и нежно грлим све, сад морам поћ – Господ је позвао кости у строј: „У јуриш- за мном мртви Србине мој!“