Марко МИЛОВАНОВИЋ: Милош Ковић – савјест српског идентитетског бића

Ријеч интелектуалац се код нас скоро поистовјећује са високим степеном образовања. Суштински, ради се о много ширем појму. Интелектуалац осим што посједује завидан спектар специфичних знања са претпоставком о примјени истих за друштвену заједницу, систематично, аналитички и критички разобличава аномалије друштва и са пуним професионалним и етичким интегритетом намеће рјешења за отклањање проблема.

Један од најистакнутијих интелектуалаца у правом смислу те ријечи засигурно је српски историчар и универзитетски професор Милош Ковић. Као проф. опште историје новог вијека на Филозофском факултету у Београду и Источном Сарајеву, најистакнутији је у пољу националног ангажовања за неотуђиво Косово и Метохију, суштинска права Срба у Црној Гори, поништавање историјских и националних фалсификата на тлу БиХ. Уз одсуство научних, академских и педагошких критеријума, а на бази аутошовинизма, кршења академских и критичких слобода, Милош Ковић је на нашој најстаријој катедри за историју постао мета групи професора који су довели у питање његов избор у звање редовног професора, а при томе су покренули и кривични поступак против њега.

На једној страни је подвижник, аскета и колективна личност српског рода, без одсуства свијести да од историјске науке зависи разумијевање нације и однос према сопственом идентитету, а на другој страни другосрбијанска академска елита која је већ разграничила Србију од КиМ, која недвосмислено одбија да се мијеша у тзв. „унутрашње ствари“ Црне Горе и БиХ, са једном ногом у ЕУ и НАТО-у. Невјероватно звучи да је најугледније чедо мајке Србије, Београдски универзитет, дошао до тог стадијума безнађа. Неко је већ рекао да живимо у добу постистине, што говори да су сви они који служе прије свега истини, части и слободи илузионисти.

Но, нису ово једина искушења на просвјетном путу уваженог проф. Ковића. Недавно су му власти БиХ забраниле улазак у њене границе са образложењем да „угрожава безбједност“ те земље. У времену највећих слобода због јавно изнијетих ставова да се садашње прилике у свијету морају посматрати као наставак давно започетих временских процеса, Сарајево са позадинским еуфоровим маскираним војницима користи прилику да реагује србофобично, а као што је својевремено рекао историчар Милорад Екечић „србофобија је само рукавац мора русофобије“.

Као стручњак за међународне односе 18. и 19. вијека, Ковић свједочи о дугорочним интересима Западне Европе да маршира према Истоку. Почевши од 11. вијека, када су под велом крсташких ратова походи на муслимански свијет прерастали у походе на православне народе. Затим када су угарски краљеви започели крсташке ратове против тзв. босанских јеретика у 13. вијеку, а то су били заправо етнички Срби. Јавно је говорио проф. о ситуацији у и око Русије, тврдећи да сукоби вуку генезу из 1812. када је Наполеон напао Русију, а такође је нападнута и 1914. год. и 1941. год. Не либи се Ковић истаћи да терор који руско становништво доживљава већ 8 година у републикама Дењецку и Лугањском најбоље се може поредити са терором који су Срби доживљавали у Крајини, Босни и на Косову и Метохији.

Осим отвореног става према рату у Украјини, професор се јавно успротивио недавној резолуцији Европског парламента у којој је Православна црква означена као узрочник тензија у Србији, Црној Гори и БиХ. А добро знамо да је наша црква увијек прва страдала кроз историјске сукобе. Тако је било када је БиХ окупирана 1878. год. од стране Аустроугарске, када је требало поунијатити српско становништво, затим 1914. године, када је уз прогон српског народа услиједило и укидање ћирилице, док је велико погубљење свештенства организовано од стране НДХ од 1941. год.

Криза идентитета је колективна дијагноза муслимана у Босни и Херцеговини. Ничим основано становиште да су на нашим просторима вијековима живјели Бошњани, као једини народ, најбоље говори у прилог томе. Професор Ковић је на несавјесне и неутемељене тврдње политичког Сарајева вјеродостојним историјским изворима јавности предочио да је од раног средњег вијека, па до доласка Турака, у Босни живио само српски народ. Опште је познато да је Херцеговина вијековима била у саставу државе Немањића, заједно са дијелом Далмације. А ријеч, Бошњани, српски средњовијековни владари су користили за своје поданике, јасно циљајући на регионални идентитет. Бошњанин којим се највише диче муслимани је краљ Твртко Котроманић, који је недвосмислено уврстио ријеч „српски“ у своју титулу, и који је крунисан вијенцем Немањића у манастиру Милешеви. Својим изјавама у јавности, Милош Ковић је доказао да је радикална исламизација дијелова Босне, над српским народом у вријеме Аустроугарске и Брозове Југославије, била механизам за стварање вјештачког босанског идентитета. Колико исламизација није постигла жељени ефекат, најбоље говоре истакнути муслимански интелектуалци који се нису одрекли свог етничког српског идентитета: Меша Селимовић, Хасан Кикић, Скендер Куленовић, Ћамил Сијарић, Емир Кустурица и многи други.

Ситуација у БиХ је идентична стању које је у својој забиљешци под насловом „Бошњаклук“ из 1912. год.о књизи о Мехмед-бегу Капетановићу, Петар Кочић описао ријечима:
„Из његове цјелокупне личности одудара онај себични и уски бошњаклук са својом националном безбојношћу и безданом, феудалном пожудом за сабирањем материјалних добара, разних положаја, части и титула. Потпуно одсуство сваке интимније и узвишеније љубави према цјелокупној отаџбини, основно је обиљежје феудалне душе босанске. Служили су босански феудалци и Дубровчанима и мађарским краљевима и Турцима и свакоме ко би им зајамчио и проширио њихове посједе. Примивши ислам, примио је са невјероватном лакоћом у се нешто туђе, тако далеко, тако азијско и несвојствено словенској души. Створио је феудални бошњаклук иза окупације познату циничну мудрост: Ако шта буде – крст на се, а прасе преда се!“

По снажној свијести о идентитетским и националним питањима Милош Ковић је достојан сљедбеник Милорада Екмечића, некада сарајевског универзитетског професора на катедри за историју, који је такође доживљавао непријатности пред сами одбрамбено-отаџбински рат. Након што је брутално претучен пред породицом, без налога је приведен под сумњом да продрива српска национална буђења. Остало је запамћено да је професор у седмој деценији живота након изречених увреда смогао снаге да устане и шамаром обори сарајевског инспектора. Тиме је удостојио Екмечиће настрадале у Пребиловцима, и правим чудом преживио страшне батине. Благи осмијех уваженог професора Ковића на граничном прелазу Вардиште приликом покушаја да обавља свој професорски посао на Универзитету Источно Сарајево, засигурно је благодат Светосавског пута којим је ходио и у литијама, раме уз раме са упокојеним Митрополитом Амфилохијем.

Непријатељ када напада увијек циља на одредишта која вас најближе одређују. Кроз вријеме то су биле црква, ћирилица и историја. Напад на човјека је страх од сопственог одраза у његовим очима. Проф. др Милош Ковић је персонализована савјест српског идентитетског бића, а сви ми, ако Срби јесмо, уједно смо и безусловно Ковићевци.

Часопис за културу, књижевност и умјетност „Сребрни вијенац“
(СПКД „Просвјета“ ОО Сребреница, број IV, 2022)

РТРС