Марина Хакимова Гацемајер: ЗАБРАЊИВАТИ РУСИЈУ, ТО ЗНАЧИ ЗАБРАЊИВАТИ НЕБО

Први пут сам чула реч „бојкот“ у основној школи. Тада је наша учитељица, љута на једног од ученика, захтевала од нас:

– Бојкотујте кривца!

– А шта то значи? – питала су деца.

– Живите као да га нема!

Он постоји, али се треба претварати да га нема. Трудили смо се да не комуницирамо са својим другом, борили се са нашим симпатијама према њему, са својом природном емпатијом, ломили смо се, постали немилосрдни и непомирљиви једни према другима. Нисмо се љутили на њега, већ на себе, који смо насилно лишени милосрђа. Покушавајући, по упутству учитељице, да елиминишемо другара из свог круга, сами смо се претворили у злобно крдо, осуђујући себе на деструктивни осећај лицемерја.

Сећате се филма „Страшило“ Романа Бикова? На први поглед, жртва је била главна јунакиња, коју су малтретирали њени другови из разреда. Али на крају се испоставило да је она јача од окрутне гомиле. На крају филма, не њу, већ гомилу обузима осећање очаја. Бојкот који је објављен детету постао је за разред лекција покајања – тријумф правде, а за бојкотоване – лекција истрајности и човекољубља.

И, како нам је овај филм показао, као што је лично мене поучила прича о бојкоту друга из разреда, „вођа“ који захтева прогон изгнаника обично је и сам мучен унутрашњим комплексима. На крају крајева, човек који живи у складу са собом и са онима око себе неће тражити непријатеља тамо где га нема, неће тежити да некога елиминише или сломи.

Ово се односи и на наше западњачке либерале. Осећајући се сувишним у великој породици, они су дуго покушавали да се свађају са свима, да људе међусобно нахушкају. Афирмисали су себе, ширећи на друге своје незадовољство и комплексе. Без ваљаних аргумената, без објашњења.

Мудар, јак, великодушан човек, посвећен мирном и конструктивном решавању сукоба, обично први пружи руку, а дешава се и да покуца на затворена врата. Русија је радила управо то дуги низ година, понекад само подстичући надменост и бахатост својих противника. Сви се сећамо односа према нашим спортистима, који су морали да наступају под неутралном заставом, према нашим патриотски настројеним уметницима, чије су турнеје отказане, према нашим амбасадорима и политичарима, који нису смели да присуствују важним догађајима, затварања ваздушног простора за шефа нашег Министарства спољних послова, одлука МКС-а у вези са нашим председником. Непријатељ је неспособан за преговоре, толико је морално слаб да му је главно оружје метода инфантилне, хировите, размажене, увређене, глупе учитељице која само понижавајући своје ученике осећа своју вредност и моћ.

Бојкот је знак повређеног поноса, болне рањивости, слабости и, истовремено, осећаја сопствене безначајности. Упечатљив пример за то је недавни бег америчког државног секретара Ентонија Блинкена и шефа европске дипломатије Жозепа Борела са састанка Савета министара спољних послова ОЕБС-а у Скопљу, кад је тамо стигао наш министар Сергеј Лавров. „Мислим да су кукавице, плаше се сваког искреног разговора са чињеницама у рукама, боје се“, објаснио је ситуацију Лавров. Бројне изјаве Зеленског да он категорички, званично одбија да преговара са Русијом су категорично и званично признање зависности од других, безначајности, кукавичлука. То је страх од аргумената, страх од истине, у којој је моћ.

Русији нису страни бојкоти са Запада. А безумно, помахнитало западњачко крдо, вриштећи о забрани свега руског, изолује се од света, лишава се људскости – сржи сваког снажног друштва. И, као што се сви сећамо из наше историје, упркос гвозденој завеси, совјетски људи су знали много више о западној уметности, науци, историји и менталитету него што су сами Европљани и Американци знали о себи. Никад их нисмо изоловали од себе. А они, ево, лишавају се и велике руске културе, и наше заједничке историје, и радозналости, и могућности, жеље да нас разумеју. Затвореност Запада према нашој земљи ограничава само њега.

Јер, планета је незамислива без руске цивилизације. Наша земља, наши људи, њихове вредности – то су феномени упоредиви са природним процесима, без којих нема живота на Земљи. Забранити Русију је као забранити океан, небо, годишње доба, ограничити оно што је само по себи бескрајно. Русија постоји, а претварати се да је нема значи самоуништење.

Још 2007. године у Минхену наш председник је говорио о таквом униполарном свету, који се дистанцира од јаке Русије: „То је свет једног господара, једног суверена. А то је у крајњој линији деструктивно не само за свакога ко је у том систему, већ и за самог суверена, јер га уништава изнутра“.

Као што смо видели из вишегодишњег реаговања на овај говор, нису сви, чак ни веома искусни страни политичари, могли да разумеју његове речи. Западни лидери нису гледали филм „Страшило“, нису учили у мојој казањској школи, и што више размишљам о њиховом погледу на свет, психологији, односу према себи, све више схватам да нису имали искуства са правим, једноставним односима. Водила се само борба за новац и за власт. Страшна судбина, али су је сами изабрали.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)