Марина Хакимова-Гацемајер: „ЗАБРАЊЕНО“ – ОМИЉЕНА НЕМАЧКА РЕЧ

Marina Hakimova-Gacemajer (pecat.co.rs)

„Verboten!“ – „забрањено!“ – то је главна и најчешће коришћена реч коју сам слушала читавог живота проведеног у Немачкој, а покушавајући да се прилагодим локалном менталитету, често сам је и сама користила. После живота у Русији, где је готово све било дозвољено, а слобода изражавања се сматра чак и похвалном, новајлији у Немачкој у почетку није лако. Забрањено је расправљати о законима, сумњати у исправност власти, забрањено је постављати многа питања. На пример, у близини нашег града била је огромна празна америчка војна база. Десетине напуштених зграда. Кад је навалила гомила избеглица и бесплатни станови за саме Немце постали глобални дефицит, питала сам:

– Зашто не користите празне бараке за избеглице?

– Да се ниси усудила да то поменеш! Ово је америчка војна база! – озбиљно су ми одговарали. – Захваљујући њима, Немачка постоји! Да није било заштите и помоћи Сједињених Држава, Стаљин би нас после рата уништио!

Америчка имена, америчка култура, чак и америчка храна су најпопуларнији, најомиљенији међу Немцима. Фразе „национална идеја“ и „национална самосвест“ изазивају страх, сматрају се провокацијом. Пре само пар година, Немцима је било дозвољено да користе своје транспаренте током фудбалских утакмица. Раније је било забрањено свако испољавање елементарног здравог патриотизма. Нико се није усудио да окуси ово горко забрањено воће.

Тотална неслобода. Бирократија, о којој у Русији нису ни сањали. „Бићете кажњени!“, „То је кажњиво по закону!“, „Ово потпада под административни члан!“ – чуло се на сваком кораку. Месецима сам носила килограме докумената у одељење пензионог осигурања, сатима разговарала о својим и мужевљевим порезима са нашим породичним пореским консултантом, плашећи се казни. Израчунавала сам своје радно време, пажљиво прикупљала чекове, јер се и они користе у обрачуну свих врста плаћања. Полагала сам испите, стајала у редовима због неког глупог папира, одлазила у разне органе власти. „Без адвоката у Немачкој не иду ни у болницу!“ – ова пословица је веома популарна међу Немцима. „Наша влада се мења сваке четири године, и она сматра својом дужношћу да уведе неколико нових забрана одједном. Али и старе забране остају! Сад у Немачкој постоји толико много правила, толико закона, пореско законодавство је најобимније на свету! Особа која се запосли, добије возачку дозволу, ступи у брак или се разведе, већ је у опасности да нешто наруши. Ускоро, само одлазећи у куповину, помислићемо – да ли кршимо неки нови параграф или његов додатак“ – говорили су ми немачки пријатељи.

Наши бивши сународници, васпитани у СССР-у, који су се деведесетих одселили у Немачку, најслободнији су људи. Само су они, по старим руским традицијама, упркос забранама, дозволили себи да беру печурке у националним парковима, праве роштиљ на обалама река, пикнике у својим двориштима. Све ово је у Немачкој забрањено. Да бисте ишли на пецање, морате да научите да будете риболовац, да положите испите, добијете дозволе за риболов које треба ажурирати сваке године – ово је можда најупечатљивији, али не и најтежи пример немачке дисциплине. Чак и дете у Немачкој је војник који живи у јасним границама, по строгим правилима. Сећам се како су ми 2020. чак и деца говорила: „Коронавирус! Фрау Гацемајер, ставите маску! Нисте дезинфиковали руке кад сте ушли у кућу! О, Боже!“

– Забрањено је ходати по трави, одмах сиђите! – рекла ми је девојчица од 7 година, ћерка познаника. – Да се нисте усудили да храните патке! Житарице су за њих опасне! А осим тога, загађујете рибњак!

Сећам се приче о десетогодишњем дечаку који је избачен из гимназије јер се мало потукао са другарицом из разреда. Дечак је пребачен у школу нижег нивоа, у којој готово да нема немачке деце, избеглица или деце из других земаља. Град је потресао скандал кад се још пар дечака попело на дрво. Забрањено. Кажњиво. Зашто Немци тако лако подносе брутални локални режим? Зашто га подржавају? Зашто се не усуде ни да га критикују приватно, у пријатељским разговорима? Ова питања сам себи постављала током свих дугих година свог живота у Немачкој. Не играју ту улогу само хваљена немачка послушност и дисциплина, већ пре свега страх. Никаквих олакшица за дрзнике. Никаквих оправдања.

Пример за то је маса случајева током пандемије. Кад је вакцинација још увек била мањкава и вакцинисане су само старије особе, један од хамбуршких лекара тајно је вакцинисао своју жену болесну од рака. Скандал је избио широм Немачке. Немци су тражили затвор за старог доктора. Сви празници су били забрањени. Али на главну дечју славу – дан светог Мартина – две девојчице у нашем граду прошетале су улицом са фењерима. Због тога су оне и њихови родитељи били подвргнути таквом прогону да је породица једне од њих била приморана да промени место становања. А тројица стараца који су сваке суботе током целог свог пунолетног живота играли скат (картање) кажњени су са неколико хиљада евра. Окупило се њих троје, упркос забрани, а неки угледни комшија који поштује закон их је оцинкарио. Таквих случајева има на хиљаде.
Ако баците папирни омот од слаткиша у пластичну посуду, неки брижни грађанин ће то одмах пријавити надлежним органима, и бићете кажњени. Кап моторног уља уништи 700 литара воде за пиће – ово сам сазнала кад је комшиница приметила сићушну црну тачку испод мог аутомобила. А друга је обећала да ће ме пријавити полицији кад је ноћу видела упаљено светло на мом прозору: „Ноћ је време за спавање. Радите дању, па штедите струју“.

Потпуна даноноћна контрола, тотални надзор.

И шта хоћете сад, кад је неколико људи одједном покушало да мало прекорачи границе? Говорити о неслободи у Немачкој, размишљати о политици коју воде њене власти, супротстављати се катастрофалном расту трошкова живота? Отворена дрскост.

„Болесници са самоубилачким склоностима“, „Једноставно им недостаје инстинкт самоодржања“, „Немачка је најпросперитетнија земља у Европи! Безумно је супротстављати се нашој политици!“, „Жртве Путинове пропаганде!“, „Руски агенти!“ – тако говоре грађани о бојажљивим немачким демонстрантима.

Познавајући живот у Немачкој, никад нећу веровати да је тамо могућ јавни протест. Пре неки дан, 3.000 командоса је херојски ухапсило 25 пензионера, предвођених 71-годишњим принцом Ројсом, присталицом препотопног Другог рајха и опозиционе Алтернативе за Немачку. „Завера аристократа је задављена у корену“, са хумором је написао један немачки рускоговорећи блогер. „Претреси и хапшења у циљу сузбијања активности крајње десних екстремиста [МГ1]“, пише немачка штампа. Присетила сам се да су западни медији берлинске тинејџере који су летос изашли са плакатом „Не немачком оружју у Украјини!“ и који су се овог пролећа изјашњавали против русофобије руских Немаца, и руску новинарку Дарју Дугину називали „ултрадесничарским екстремистима“ и „терористима“.

Демонстративни претреси, хапшења, новчане казне – то је традиција Немачке. Да би заплашили народ, да би му још чвршће зачепили уста, да би се у корену сасекао сваки покушај другачијег мишљења.

Савремени просечан Немац је смрзнути присталица ЛГБТ-а, окорели русофоб, заплашен агресивном пропагандом. „Verboten!“ је његова омиљена реч. „Оно што још није забрањено већ није дозвољено!“ – сасвим озбиљно ми је недавно написала једна моја немачка пријатељица. И за сваки случај блокирала мој број телефона.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

 

 

?>