Марина Ахмедова: ПОГЛЕД ВЕЧНОСТИ

Марина Ахмедова (Wikipedia)

За пет дана је Васкрс. Две старије жене иду у храм. Једна од њих је баш старица. Храм – Саборна црква Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије у Тернопољу. Жене иду на службу коридором вриштеће омладине, корачајући простирком која је умазана симболичном крвљу. Расколници су покушали да заузму овај храм, али нису успели. А онда су ту довели младе људе. „Кофер, станица, Русија!” – вичу млади људи женама које поред њих пролазе.

Али ни у овим крицима, ни у самом разлогу доласка омладине пред храм, више нема политике. Умрла је на овој простирци. Не постоји никакво политичко оправдање да се неко овако понаша према старицама, нити уопште према људима. Нема ту политике. Постоји само незнабожачка омладина, лишена представе о томе шта је добро, а шта зло.

Гледала сам овај видео неколико пута. Ући ће у уџбенике историје човечанства. Видеће га много милиона очију. Погледајте како иду ове жене. Ако ова млађа и хоће нешто да каже (тихо, само погледом), да их прекори, да их постиди и да им страшни крст постави: „С вама је све јасно – и јасно заувек“, онда је поглед друге старице страшан.

Она их чак и не види. Она иде Богу – о томе је реч. А у њеном телу остало је још само снаге да стигне до Њега. Да продужи ових пет дана до Васкрса. Постоји само тај пут, више ништа јој не треба. Она, можда, и не мисли о политици, у њеном свету нема земаља које се међусобно сукобљавају. У својој погрбљеној слабости, преостало јој је само једно – најважније! – стићи до Бога.

Млади незнабошци упадају у њено видно поље и сусрећу се са погледом саме вечности – то је оно што је заиста страшно у овом видеу. Она је живела дуго, рођена у дубинама прошлог века, видела је много – можда и ово. Зар њу да изненадите? А сад је само пет корака удаљена од вечности. И тамо ће јој свакако бити урачунат овај корак по крвавој простирци. За велики дух који је њеној немоћи дао снагу да прође кроз такве околности.

Још је страшније ако се она буде молила за њих – за незнабошце, и Господ  им се због тог њеног пута смилује. Проћи ће 20–30 година, неко од њих, који данас вичу, пробудиће се, осетиће тежак крст на души и горко ће заплакати, и то ће бити прилика за спасење. Али код већине са снимка то се неће догодити. На крају крајева, људи лишени представе о добру и злу, лишени образовања које би им могло дати ту представу, једноставно су потрошни људски материјал. Они се рађају и живе у моралном незнању, никад се не испуњавају духом, скачу на туђинску мелодију и умиру за туђинске игре. И никад неће сазнати да су их негде на путу чекале извиждане Вера, Нада и Љубав.

(Телеграм канал М. Ахмедове; превео Ж. Никчевић)

?>