МАРИЈА СТАНИЋ: ШТА АКО ОНИ ПОБЕДЕ?

pecat.co.rs

Протеклих година повремено чујемо да је негде у Америци у некој школској библиотеци пронађена књига с отворено порнографским садржајем који је неприкладан за дечји узраст за који је намењен. У јулу ове године на друштвеним мрежама сазнало се да се у школама школског округа Форт Ворт у Тексасу налази једна таква књига, након чега је наложено да се све књиге у школским библиотекама прегледају и њихова прикладност оцени. У први мах уклоњене су три књиге, да би до краја августа тај број премашио стотину.
Према новом закону (HB 900) који је потписао гувернер Тексаса Грег Абот, такве књиге морају носити ознаку или да су „сексуално експлицитне“, што значи да ће бити уклоњене из школских библиотека, или да се у њима налази „сексуални садржај“, што значи да је ученику потребна родитељска сагласност пре позајмљивања.
Када је канал Фокс4 извештавао о овим књигама, рекли су да „нису у могућности да емитују поједине слике из тих књига јер су превише експлицитне,“ што значи да би телевизијска кућа добила казну због емитовања неприкладног садржаја. Родитељи се с правом питају зашто је материјал који није дозвољен да се јавно емитује на телевизији лако доступан деци у школским библиотекама.

КЊИГА ЗА ПРЕПОРУКУ? На Амазоновом веб-сајту књига Wait, What окарактерисана је као „најбоља од најбољих књига Државне библиотеке Чикага 2019. године“, један од „најбољих LGBTQ романа у стрипу 2019. године“ и „истакнута дечја књига“ према речима удружења библиотечких сервиса за децу, што је огранак Америчке библиотечке асоцијације. Иначе, Емили Драбински, која за себе каже да је марксистичка лезбијка, у јулу је постала председник ове асоцијације и као један од циљева своје управе навела је борбу против „рекордног броја покушаја забране књига широм земље“.
Књигу Wait, What написала је Хедер Корина, ауторка неколико књига о сексуалном образовању, добитница награда у вези са сексуалним образовањем, и жена која за себе користи заменице они/њихово, те тако у њеној биографији стоји да су то награде за „њихов допринос сексуалном образовању“ и да „они често одвоје три минута времена после посла да се баве цвећем, кувањем, да прошетају пса“ и слично.
Амазон наводи да овај роман у стрипу „покрива кључне теме за претпубертетлије и младе тинејџере о променама на телу и осећањима“. Књига је „инклузивна за различите врсте џендера, сексуалности и других идентитета“. Намењена је за узраст од 9 до 14 година.

ЏЕНДЕРИ НА БИРАЊЕ Књига је написана из угла петоро деце, од којих једно за себе користи заменице у трећем лицу множине, а друго дете је девојчица која мисли да је дечак. У књизи су приказани цртежи мушких и женских полних органа у различитим фазама полног узбуђења, а постоје и недовршени цртежи где деца треба да споје тачкице и доврше те приказе гениталија. Примера ради, књига охрабрује децу да мастурбирају, наводећи да је то „здраво“, користи новоговор у ком постоје „момци, девојке, особе с пенисима и особе с вагинама“, а на једној страни стоји следеће:
„Да ли си геј? Стрејт? Обоје? Ништа од тога?
Бљак! Људи говоре као да постоје само две опције и две врсте људи, геј и стрејт. Али има мноооого више од тих двеју врста људи и мнооого више избора о том делу личности, а не само те две! Често делује као да су људи или геј или стрејт, али то није тачно! Много људи налази се негде у средини, изван тога или се осећају потпуно другачије у вези с тим. Рећи да постоје само геј и стрејт особе исто је као и рећи да постоје само људи који воле мачке и псе.“
Додаћу и реченицу из једне рецензије с Амазоновог сајта: „Ова књига доследно ставља потребе читалаца на прво место, и марљиво ради на томе да истакне разноликост џендера, индивидуалност и сав хаос адолесценције… Делови тела су с намером безродни (боље рећи андрогини), сексуалне оријентације су приказане као флуидне и радосне, и непрекидно се истиче значај пријатељства и узајамне подршке.“
Видимо да се деци и младима овим графичким романом недвосмислено поручује да је људска полност флуидна, да смо сви ми квир-нешто у некој мери, а уместо подршке родитеља, истиче се значај пријатељства и вршњака.

АНУС ЈЕ ЗА ПЕНЕТРАЦИЈУ? Поменућу и књигу Let’s Talk About It, коју је такође неколико јавних и школских библиотека или уклонило или преместило из дечјег одељка у део за одрасле, због експлицитног садржаја. На Амазоновом веб-сајту назначено је да је намењена за узраст 14–17 година, међутим аутори Ерика Моен и Метју Нолан посвећују књигу „Свакоме коме је потребна, без обзира на узраст“.
Графички роман обилује упутствима о сексу и мастурбацији, праћеним детаљним илустрацијама, говори о „телесној позитивности“, што је још један продукт савременог дискурса тзв. социјалне правде, говори о поштовању личних заменица других особа и о томе како да будете безбедни и да не ступите на погрешну страну закона док имате секс или гледате порнографију. Примера ради, у роману пише:
– да је анус „примарна зона за додиривање и пенетрацију“ јер има доста нервних завршетака;
– да еротске везе могу бити моногамне, полиаморне, отворене, „кежуал“ и слично, што је праћено илустрацијом на којој девојка и два момка једу сладолед док у облачићу пише „Романтичне везе могу бити различитих укуса. Не постоји погрешан избор. Можеш да их истражујеш више или мање, колико год желиш“, чиме је бирање партнера и његовог пола практично изједначено с бирањем укуса сладоледа;
– да је родна бинарност „застарело становиште засновано на недостатку разумевања о томе колико разноликости и нијанси постоји међу људима“;
– да су полно преносиве болести „ултрачесте“, али се већина лако лечи и „ако се рано открију, све је лаганица“;
– да је у реду конзумирати порнографију свакојаке врсте докле год је легално и докле год нам то не ремети свакодневни живот;
– да је слање сексуално експлицитних фотографија путем телефона у реду докле год се онај ко шаље и онај ко прима држе свих закона, имају договорена правила и не деле фотографије с другима, као и да сакрију лице и уклоне друге личне информације и карактеристике;
– да „тела која имају доста тестостерона“ имају широка рамена, маље на лицу, јачу мишићну конструкцију, али не морају увек имати и пенис;
– да „тела која имају доста естрогена“ имају шире кукове, дојке, више масног ткива, али не морају увек имати и вагину;
– да „много људи медицински измени тело како би имали карактеристике које су праве за њих“.

ШТА ЗНАЧИ ПРИСТАНАК? Они који бране овај роман и тврде да је информативан, да младима даје одговоре на важна питања безбедности, да је „отвореног ума“ и слично као да су потпуно слепи за чињенице о зрелости, тј. незрелости омладине, о типичном непажљивом и немарном понашању адолесцената које је последица недовољне зрелости чеоног режња који достиже пуну зрелост тек у трећој деценији живота, те наивно мисле да је довољно да младима напишеш да су безбедност и пристанак важни, убациш неколико стрип-илустрација и они ће то применити у животу.
Довољно је да им кажеш да није у реду проследити другима нечије сексуалне фотографије и они то засигурно неће урадити, зар не? Морам да се запитам како се нико досад није сетио да једноставно каже младима како треба, а како не треба да се понашају. Ево две револуционарне реченице: „Пристанак подразумева комуникацију и поштовање граница. То значи доћи на место где ти и особе с којима намераваш да се зезаш желите исто, осећате се информисано, сагласни сте и спремни за оно што ће се десити.“
Роман младима говори да џендер „дефинише друштво и култура у којој живиш“ – иако сва друштва и све културе познају два пола, а не стотину џендера. Порнографија је представљена као „слатко задовољство“. „Када се правилно конзумира“, каже овај роман, „порнографија ти може помоћи да откријеш нове аспекте своје сексуалности и помоћи ти да безбедно истражујеш кинк и фантазије.“

НЕ ТРЕБА ТИ РОДИТЕЉ НЕГО ПОРНО-ГЛУМЦИ Онда следи упозорење, уз цртеж два тела у аналном односу: „Али у зависности од твог узраста и места где си је нашао, гледање порнографије може да буде и неетички или нелегално. Зато добро истражи!“, кажу аутори забринути да омладина не прекрши закон. Уместо упућивања на родитеље и особе од поверења, каже се: „Потражи интервјуе с омиљеним порнографским извођачима, иди на сајтове које препоручују и плати порнографију коју гледаш.“ И уз сву наводну причу о томе да роман учи младе о безбедности, нигде се не помиње да треба бити опрезан због онлајн предатора, нити да је нелегално да одрасле особе сексуализују децу и наводе их на недозвољене радње, нити, на пример, шта да раде ако наиђу на материјал у ком су малолетна лица и слично.
За оне који можда нису упућени у ове савремене трендове, нарочито родитеље, додаћу и да појам кинк означава неконвенционалне сексуалне праксе, концепте и фантазије. Понекад се повезује са садомазохизмом, везивањем (бондиџ) и фетишима, и заједно с њима сврстава се под кровни појам парафилија, тј. означава настраности у сексуалном понашању. То што се младим читаоцима ове и сличних књига препоручују такви садржаји, а да то истовремено великом броју родитеља, руководилаца у школама и библиотекама и доносилаца политике не смета – докле год је младима дато револуционарно упозорење о границама и безбедности – показује на ком нивоу опште декаденције се западни свет данас налази и како изгледа тај „нормални свет“ чији део наши локални левичари тако жарко желе да буду.

АУТОВАЊЕ ЗА ПОЧЕТНИКЕ Поменућу још само књигу Gender Queer ауторке Маје Коубејб која за себе користи непреводиве и непостојеће заменице „e/em/eir“. То је мемоар у стрипу за старије од 18 година – иако се налазила у више основних и средњошколских библиотека у округу Форт Ворт – у ком ауторка описује како се „аутовала“ породици и пријатељима. У роману се говори о повезивању груди, мастурбацији, сексуалним помагалима (тзв. играчкама), геј сексу, оралном сексу и слично, док на Амазоновом сајту стоји да је то „одличан приручник за оне који се идентификују као небинарни и асексуални“. Документујући свој живот и процес „аутовања“, ауторка између осталог описује и како се зближавала с пријатељима око заједничког интересовања, а то су еротски геј романи.
Занимљиво је прочитати рецензије читалаца који подржавају оваква дела. Један читалац написао је да књига није порнографска, али одмах у следећој реченици каже „Намера графичких сцена јесте да изазову сексуално узбуђење (мада су мени биле чудне и одбојне, искрено да кажем)“. Ова особа је пример послушника данашњег тоталитарног система – он или она признаје да су му такве илустрације одбојне, али истовремено брани књигу од напада тзв. екстремиста и конзервативаца. Такви млаки људи једнако су опасни колико и сами идеолози тоталитарних система. Они имају неку црвену линију, али је често померају и обично своје неделовање или подршку новим трендовима објашњавају тиме да се то њих лично не дотиче, и да људе треба пустити да живе како желе и да воле кога желе – чему данас додајемо и нове ставке, као што су да се облаче како желе, да се презентују у ком год џендеру желе, да користе које год заменице желе – не схватајући да се држава не брани када је непријатељ увелико на вратима.

САТАНИЗАМ КАО ЗАБАВА ЗА МАСЕ То су они којима не смета, на пример, нова песма певачице Доџа Кет названа „Демони“ у којој је она дословно маскирана у црног демона с роговима и црвеним очима. Портал Стириогам каже да се с новим албумом Доџа „игра са сатанистичким представама, што је забавно“. То су они којима је забавна и песма небинарног певача Сема Смита названа „Несвето“, коју изводи заједно с трансродним Кимом Петрасом који мисли да је жена, и која је на додели Гремија у фебруару ове године изведена уз сатанистичку сценографију која приказује призоре из пакла. То су такође они којима не смета ни песма геј репера уметничког имена Lil Nas X МОНТЕРО (Зови ме својим именом), у ком репер глуми Адама у Едемском врту кога ђаво заведе и касније одведе у пакао где он плеше Сатани у крилу, затим га убија, узима му круну и ставља је себи на главу. Један од наших локалних ЛГБТ активиста похвалио је својевремено овај „веома квир спот“ како сам каже, и прокоментарисао да је то „велики успех и још један доказ да квир уметност и те како може да буде комерцијална и део мејнстрима“.
Да ме погрешно не разумеју наши неистомишљеници, разуме се да они имају право да користе сатанистичке приказе у својим делима. Нас то не изненађује јер знамо шта стоји иза свега тога, што они оваквим понашањем и потврђују. Проблем настаје када се такве представе и вредности релативизују као безазлене и сервирају редом деци, укључујући и оне које родитељи гаје у складу с другачијим вредносним системом, на шта и имају право.

ИМАТЕ СВОЈА ПРАВА? ИМАМО ИХ И МИ! На крају бих само појаснила да родитељи и активисти који се буне против ових и сличних наслова у библиотекама нипошто се не могу изједначити с нацистима, као што се то покушава приказати у медијима и на мрежама, јер не заговарају „забрану књига“ већ само да се, у складу са законом, одређени материјали правилно означе ако се у њима налази садржај непримерен за малолетнике и самим тим да не буду доступни деци и малолетницима, или да се такве књиге позајмљују уз сагласност родитеља. Свако је слободан да свом детету купи било коју од ових књига, ако жели.
За разлику од тога, управо су данашњи левичари и прогресивци ти који се залажу за истинску забрану књига које им се не допадају, те су тако 2022. године покушали да забране издавање аутобиографије Ејми Кони Барет, судије Врховног суда САД, због њеног става о абортусу. У покушају да оправдају захтев за забраном објављивања ове књиге, левичарска организација Хјуман рајтс воч позвала се на Универзалну декларацију УН о људским правима која, наводно, приступ абортусу проглашава људским правом. Наравно, ко год је прочитао Декларацију могао је видети да такво право у њој не постоји, нити се ту помиње ишта везано за абортус, па чак ни трудноћу и репродуктивно здравље.

ШТА НАС ЧЕКА АКО ИЗГУБИМО Такође, већ поменута Америчка библиотечка асоцијација ове године дала је смернице о томе како појединцима ускратити могућност окупљања у јавним библиотекама ако религиозни издавачи желе да организују догађаје. Тако је издавачу Brave Books забрањено да одржи књишке догађаје с родитељима и децом чији је циљ био да се деца уче о „вери, нади и љубави“, као и да се „моле, певају и читају књиге тог издавача и друге књиге о врлинама.“ Америчка библиотечка асоцијација тврди да овај издавач „цензурише LGBTQIA материјале и понижава или ућуткује кориснике библиотеке који су LGBTQIA, и користе отворену природу библиотеке да промовишу своју агенду“ – јер очигледно је да та иста асоцијација то нипошто не ради да би промовисала своју агенду коју је нова председница јавно и најавила.
Надам се да сам овим увидом у делић дешавања у Америци успела да илуструјем шта и нас чека ако не зауставимо промовисање лево-либералне агенде. Ако је мој рачун тачан, у овом излагању сам 22 пута употребила реч „секс“ у неком облику, а с обзиром и на све друге појединости које сам поменула, мислим да је сасвим јасно на шта мислимо кад кажемо да живимо у хиперсексуализованом друштву и да данашња (не)култура безочно сексуализује децу уместо да им осигура безбедно окружење за одрастање у ком могу да развију таленте и остваре свој лични и професионални потенцијал.

(Излагање са округлог стола на тему „Рат против породице у култури“, с поднасловом „Мрежа невладиних организација у српском образовању“, у организацији Породичог сабора.)

pecat.co.rs
?>