М. К. БАДРАКУМАР: Зашто Америка сада нуди Русији стратешки дијалог?

Иако је прошло скоро четири недеље од како је Хамас напао Израел, Русија не жури да искористи збуњеност Бајденове администрације поводом колапса безбедности на Блиском истоку. Западни медији били су једногласни у оцени да Русија вреба да искористи прилику чим САД склоне поглед са Украјине. Међутим, то се није догодило.

Рат у Украјини је на ауто-пилоту. Компас је подешен, коцка је бачена, а рачуница поводом стратешких циљева постављених од стране председника Владимира Путина у фебруару прошле године се не мења. Русија види да је стекла предност у рату и да се то неће променити.

Контраофанзива Украјине је пропала, а борбе су тренутно ограничене на два сектора фронта, пошто руске снаге јачају безбедност Доњецке области и настоје да поврате контролу над северним пограничним територијама Донбаса и Харковске области, одакле су се тактички повукле прошлог септембра и октобра.

Међутим, Москва није започела своју велику офанзиву, како су многи предвиђали. Једно разумно објашњење јесте да посматра буру која бесни на Блиском истоку. Москва је нарочито осетљива поводом било каквог преливања кризе у Сирију.

Растући дисбаланс

Посматрајући озбиљно гомилање америчке морнарице у источном Медитерану, које укључује размештање две групе носача авиона, председник Владимир Путин изјавио је да руски авиони опремљени хиперсоничним ракетама „кинжал” крстаре небом изнад Црног мора – способни да погоде 1000 километара удаљене мете брзинама од девет маха, што ниједан постојећи ракетни штит не може да пресретне. Слободно се може рећи да рат у Украјини остаје рат исцрпљивања.

Интересантно, Русија је извела симулирану вежбу нуклеарног удара у среду, што је надгледао Путин, у сатима након што је руски парламент изгласао опозив ратификације споразума о глобалној забрани нуклеарних проба (CTBT). Ову вежбу треба посматрати у ширем контексту светске стратешке стабилности. У саопштењу из Кремља се наводи: „Сврха вежбе била је провера нивоа спремности војних командних тела, као и вештине руководства и оперативног персонала који управља трупама (снагама) под њиховом командом”. Све је, међутим, повезано у овим изузетним временима.

На свом најочигледнијем нивоу, палестинско-израелски сукоб је манифестација растућег дисбаланса у постојећем систему међународних односа. Нови ратови избијају, дуготрајни конфликти мутирају (нпр. Нагорно-Карабах). Прошле недеље, Пакистан је означио Палестину и Кашмир као незавршени посао УН у постколонијалној ери. Северна Кореја и Иран су жаришта без војних решења.

Нема сумње да ће Вашингтон, у месецима који долазе, наставити да пружа Израелу војну и дипломатску подршку, али проширена израелска операција у Гази, која би месецима трајала, значила би растезање америчких ресурса који су потенцијално неопходни на другим позорницама. Сукоб у Гази акцентује императив преиспитивања америчких идеја о глобалној хегемонији. Остаје чињеница да САД, упркос самопрокламованом статусу „незамењиве нације” (Медлин Олбрајт) и гаранта „поретка заснованог на правилима”, нису успеле да спрече најновију ерупцију сукоба на Блиском истоку.

Може се стога тврдити да је најновији амерички предлог (аутор даје линк до изјаве заменика руског шефа дипломатије Сергеја Рјабкова који је рекао да је Русија од САД добила неформални предлог за успостављање стратешке стабилности; прим. НС) за систематску обнову стратешког дијалога са Русијом симптом позитивног размишљања. Не чуди што је Москва показала промишљену индиферентност према америчком предлогу. Али то не треба тумачити као последњу реч.

Историјски посматрано, совјетско-амерички стратешки дијалог стављао је на сто сва велика питања и већину мањих питања од значаја за међународну безбедност. Зато је моменат у којем се амерички предлог појављује од великог значаја.

У контексту гомилајућих олујних облака на Блиском истоку, Бајденова администрација вероватно покушава да смири страсти предлажући преговоре са Русијом о глобалном стратешком балансу, пошто су заштитне ограде контроле наоружања срушене. То је један фактор.

У сваком случају, „неутралност” Русије у блискоисточном конфликту такође може имати улогу. Западни лидери подједнако схватају да је рат против Русије практично изгубљен – иако то неће јавно да признају – па је сарадња са Русијом потребна.

Модел две државе

Иако су САД пружиле Израелу значајну војну и дипломатску подршку, и настављају да на њега утичу тако да не ескалира сукоб, постоје варијабле у овој ситуацији. Било каква велика конфронтација на Блиском истоку захтеваће огромну концентрацију средстава и финансијских ресурса, који су ограничени чак и за једну суперсилу – пошто постоје и други нерешени проблеми у свету.

Слом поверења у руско-америчким односима штети интересима САД. Али мора се такође разумети да оно чему Москва тежи чак и данас – након готово 20 месеци борби против НАТО пакта и САД на пољима смрти по Украјини – јесте одржива сарадња са Вашингтоном и спремност на уважавање узајамних интереса.

Са своје стране, Русија се према кризи у Гази поставила као одговорна сила. Не постоји ни трунка доказа да Русија наступа као „кваритељ”. Напротив, Москва настоји да се прикаже као потенцијални миротворац који ужива добре односе са свим кључним актерима: Израелом, Хамасом, Ираном и другим регионалним државама.

У ствари, скорашњи коментари председника Бајдена о ситуацији у Гази доводе америчке позиције прилично близу руским. Бајден је прочитао следеће из припремљеног говора са заједничке конференције за медије са премијером Ентонијем Албанизом из Аустралије:

„Израел има право, а додао бих и одговорност, да реагује на покољ својих људи. И постараћемо се да Израел има оно што му је потребно како би себе могао да одбрани од ових терориста. То је загарантовано… Али то не умањује потребу да се Израел понаша у складу са правилима ратовања. Израел мора да учини све што је у његовој моћи – ма колико тешко то било – да заштити недужне цивиле.”

„Такође, желим на моменат да погледам у будућност којој тежимо. Израелци и Палестинци подједнако заслужују да живе раме уз раме у сигурности, достојанству и миру. И неће бити повратка на статус кво који је постојао шестог октобра. То значи да Хамас више неће моћи да терорише Израел и користи палестинске цивиле као живи штит. То такође значи и да једном када се ова криза заврши, мораће да постоји визија онога што долази потом. А наше мишљење је да то мора бити модел две државе.”

Путин ово не би другачије срочио. У Москви постоји очекивање да ће у новонасталим условима регионалне безбедности, САД и њихови савезници „преиспитати своје идеје о наношењу пораза Русији у Украјини по сваку цену” – како је то прошле недеље на државном каналу РТ написао један од аналитичара блиских руском естаблишменту.

Поверење недостаје, закључио је и додао: „Компромисе без пуног уважавања руских интереса” тешко је остварити, а „одлучујући моменат светског поретка одвија се пред нашим очима.”

Вучић: Тражићемо резолуцију о страдању Срба од Немаца у Другом светском рату и од усташа у Јасеновцу

Роберт Фицо, или: Путин, Си и Сребреница

Додик: Води се свеопшти рат против српског народа