Москва и Кијев се надмећу како би придобили наклоност нове америчке администрације. Баш када се чинило да је руска дипломатија престигла украјинску, ствари су се драматично промениле потписивањем такозваног уговора о минералима између САД и Украјине у Вашингтону, 30. априла.

Недеље напорних преговора претходиле су закључењу споразума. У једном тренутку је и америчка помоћ Кијеву привремено обустављена. Али, Украјина је показала храброст, истрајност и тактичност да издржи и, на крају, издејствује од Трампове администрације оно што је председник Владимир Зеленски назвао „равноправним“ споразумом. Ово је свакако један од најзначајнијих тренутака за украјински национализам, који показује да та земља ни издалека није збрисана са геополитичке шаховске табле.

Свакако, председник Зеленски се у овој ситуацији показао као државник, учврстивши свој положај у националистичком блоку, што би могло окончати све спекулације о промени режима у Кијеву. Чак и Москва осећа ту узнемирујућу стварност која ће имати дубоке последице по мировно решење у Украјини, имајући у виду развој њихове нетрпељивости према Русији, а што је најважније — интеграцију Украјине у западни свет.

Такође, очигледна је симболика у позиву који је Ватикан упутио Зеленском за сахрану папе Фрање и претварање Сикстинске капеле у место одржавања кључног састанка између њега и Трампа. Јасно је да се Велика шизма из 1054. године, на неки начин, мења.

Ако се тај тренд додатно учврсти, то ће олакшати посао Великој Британији, Француској и Немачкој, као упориштима англиканске цркве, католицизма и протестантизма — да наставе са обликовањем будућег идентитета Украјине као преторијанске гарде европске безбедности, са убедљиво најмоћнијом (и у борбама очврслом) војском на континенту.

Ветар у леђа

Са правом се може рећи да споразум о минералима даје нову снагу систему западног савезништва. Његов утицај ће се осетити на три кључна поља: у природи и садржају америчког присуства у Украјини, самом току рата и руској геостратегији.

Остаје отворено питање да ли је Трамп „отворио карте“ о томе да ли је инвестициони споразум оваквих размера изводљив тик уз руску границу без неке врсте војне подршке. Иако би Трамп лично више волео да следи кинеску стратегију у Африци, његови наследници у Овалном кабинету могли би имати сасвим другачије ставове.

То подразумева да Руси не иду у даљу ескалацију – у супротном, Трамп (или његови наследници) можда неће оклевати да пошаље војску на украјинску територију. Нема сумње, споразум о минералима спада у први круг Трамповог „МАГА“ политичког досијеа.

Споразум о минералима значајно ће померити тежиште украјинског рата. Постojи распрострањен мит да Русија контролише већину украјинског минералног богатства, док је стварност таква да се украјински минерални ресурси само делимично налазе у региону Донбаса, који је Русија припојила.

Графикон у добро документованом чланку под насловом Ресурси Украјине: Критичне сировине, који је објавио НАТО Центар за енергетску безбедност, показује широку распрострањеност украјинских минералних богатстава – при чему се велики део налази западно од реке Дњепар.

Главно питање односи се на будуће намере Русије. Другим речима, да ли је Русија задовољна са четири анектиране области Новорусије и Кримом? Чињеница је да постоји довољно основа за спекулације да би, уколико се дугорочно западно – укључујући и америчко – присуство у Украјини учврсти, Москва могла одлучити да обезбеди обалу Црног мора и створи тампон-зону у источној Украјини.

Области као што су Одеса, Николајев, Суми и Харков могле би бити увучене у сукоб. Наравно, високи руски званичници су у јавности износили чак и реваншистичке ставове, који могу имати одјека у њиховој огромној земљи од 11 временских зона.

Чак би се и Кијев могао наћи на руском нишану у одређеном развоју околности, као што је рецимо пропаст стратегије „денацификације“ и „демилитаризације“ Украјине. Русија очекује да ће САД (и европски савезници) наставити да подржавају војне капацитете украјинског режима без показивања било какве уздржаности према идеолошкој блискости кијевског режима са нацистичком идеологијом. Може се рећи да споразум о минералима руши руски сан о неутралној Украјини.

Другим речима, Русија ће можда морати да се навикне на живот са непријатељским режимом у Украјини, који је под заштитом Запада. Ту се поставља питање да ли ће Москва прихватити такав исход рата, који у суштини представља огроман неуспех у остваривању било ког од главних циљева специјалне војне операције?

Подједнако, шансе да западне санкције буду укинуте у догледно време практично су непостојеће. Чак и ако Трамп буде желео да их укине, Конгрес САД му то можда неће дозволити – као ни европски савезници Америке. А и уколико је Путину дао неко тајно обећање да ће САД блокирати чланство Украјине у НАТО-у, то је и даље само „линија у песку“.

Трампов мамац

Суштина је да, иако је споразум о минералима од огромног значаја за Европу и Украјину, будући развој сукоба у великој мери зависи од Русије и Сједињених Држава. Добра вест је што и Русија и САД желе да се рат оконча и ниједна страна не жели директан сукоб.

Ипак, ту постоји један озбиљан проблем: Трамп ће бити у великој журби да замрзне сукоб што је пре могуће, како би се припајање украјинске територије од стране Русије ограничило на постојеће линије фронта. Такође, мир у Украјини му треба и због убирања „дивиденди мира“, које би Волстрит могао да оствари у току његовог мандата, без обзира што би то потенцијално значило пораз Украјине у рату.

Постоји велика могућност да Трампов „медени месец“ са лидером Кремља полако долази крају

Највећи мамац који Трамп (вербално) нуди јесте његова спремност да призна Крим као део Русије. Али то би значило да се Русија одрекне својих циљева у погледу контроле територија Донбаса и Новорусије у оквирима њихових првобитних граница – циљева које је Путин изложио у говору од 14. јуна прошле године у Министарству спољних послова Русије, када је као предуслов за преговоре са Кијевом захтевао једнострано повлачење украјинских снага.

У међувремену, Зеленски, који је у последње време почео отворено да преузима одговорност за атентате на руске генерале у Москви, кључа од реваншистичких идеја. Све ово представља горку пилулу за руску страну.

Суoчени са све израженијим страхом да би овај скупи рат могао довести само до неубедљивог и суштински крхког мира, у Кремљу би могли одлучити да убрзају војне операције како би постигли потпуну војну победу у Украјини и тако једнострано наметнули мировне услове.

Постоји велика могућност да Трампов „медени месец“ са лидером Кремља полако долази крају. Заиста, Трампов приступ украјинском питању има историју која се може пратити још из његовог првог мандата, што је, нажалост, ретко истраживано и остаје загонетка обавијена мистеријом унутар енигме.

Такође, треба узети у обзир да руски спољнополитички циљеви историјски нису били усмерени на територијална освајања или славу – већ на постизање конкретних циљева. Као што је Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба (повезаног с Кремљем), написао ове недеље за РТ:

Постизање ових циљева често подразумева исцрпљивање противника, а не њихово потпуно уништавање (…) Овај начин размишљања објашњава руску спремност за преговоре у сваком тренутку. Политика је увек важнија од војних питања. Спољна и унутрашња политика су неспојиве, а свака спољна акција такође представља покушај јачања унутрашње кохезије, као што су средњовековни московски принчеви користили спољне претње да уједине руске земље…

Класична геополитика учи да главни фокус мора остати тамо где лежи примарна претња. Западна Европа можда више није центар глобалне политике, али она остаје кључна граница, линија поделе између Русије и америчке моћи.