М. К. Бадракумар: Може ли Нетанјаху увући Трампа у рат са Ираном?

Израелске одбрамбене снаге су 13. јуна извеле ваздушни напад на Иран, са силом око 200 авиона и назвале ту акцију „превентивним ударом“. Ипак, међународно право не дозвољава напад на земљу удаљену преко 1000 километара под нејасним изговором „самоодбране“ или „непосредне оперативне нужности“.

Истина, Повеља Уједињених нација дозвољава самоодбрану, али ништа што је Иран учинио у скоријем периоду – барем након што се председник Доналд Трамп вратио у Белу кућу – не може се протумачити као претња Израелу. Са друге стране, Израелци тврде да су значајно ослабили способност Ирана да угрози њихову земљу.

Дакле, кад се све сагледа ова акција Израела се може назвати отвореном агресијом. Амерички државни секретар Марко Рубио покушао је да дистанцира САД од израелских потеза, наглашавајући да је „Израел предузео једнострану акцију“ и да је накнадно обавестио Вашингтон да „верује како је та акција била неопходна ради самоодбране“.

Трамп је раније говорио израелском премијеру Нетанјахуу да би овакви напади само поткопали текуће нуклеарне преговоре са Ираном. Иначе, шеста рунда преговора између САД и Ирана била је заказана за 15. јун у Мускату.

Рубио је у својој изјави нагласио као САД нису умешане у нападе на Иран и да је њихов највећи приоритет заштита америчких снага у регији. Рубио, дакле, није ни покушао да изрази подршку Израелу у одбрани од евентуалних иранских противудара, што је прилично необично за једног званичника из Вашингтона.

Чистка у Вашингтону

Питање које се овде нужно поставља јесте: Шта је натерало Нетанјахуа да повуче овај потез – осим очигледног разлога да скрене пажњу са све дубље унутрашње политичке кризе? Један од разлога је тај што његови лични односи са Трампом постају све лошији, посебно након смене Мајка Волца са функције саветника за националну безбедност – што је положај који има велики значај у формирању политике Беле куће.

Премештај Волца на место амбасадора при Уједињеним нацијама уследио је након инцидента „Сигналгејт“, али се чини да је на Трампову одлуку утицала и Волцова наклоњеност агресивним војним акцијама против „заклетог непријатеља“ – Ирана. Чим је Волц изгубио своју функцију, започела је чистка кључних позиција у Белој кући везаних за спољну политику и националну безбедност. Познати „јастребови“ по питању Ирана, које је Волц лично бирао за сараднике, постепено су уклоњени, док су у успону реалисти из табора Америке на првом месту.

Међу смењенима је и Ерик Трагер, који је водио одсек за Блиски исток и Северну Африку у Савету за националну безбедност, а сматра се „јастребом“ по питању Ирана. Волц га је довео на ту функцију из произраелског Вашингтонског института за блискоисточну политику. Такође, Морган Ортејгус, коју сматрају једном од „најгласнијих присталица Израела у администрацији“, склоњена је са функције изасланице за Либан, коју је обављала под Трамповим специјалним изаслаником Стивом Виткофом.

Према наводима YNet News-а, смена Ортејгусове са функције „је шокирала званичнике у Јерусалиму, где је она виђена као блиски савезник Израела.“ Такође, Мерав Серан (бивша званичница из Министарства одбране Израела) уклоњена је са позиције задужене за Иран и Израел у Савету за националну безбедност САД.

Дакле, „кртице“ унутар америчке администрације, које су уместо дипломатије заговарале рат са Ираном, добиле су отказе. И то у тренутку када сам председник Трамп води преговоре са Ираном о обуздавању њиховог нуклеарног програма. (Погледајте детаљнији извештај о сменама у Белој кући у текстовима на сајту Responsible Statecraft института Квинси — овде, овде и овде.)

Нетанјахуови лични односи са Трампом постају све лошији, посебно након смене Мајка Волца са функције саветника за националну безбедност

Израелци тврде да је постојала „потпуна и свеобухватна координација“ са Американцима уочи напада у петак, али тај став није у сагласју са изјавом Марка Рубија. Истина, Рубио јесте упутио упозорење Ирану казујући следеће: „Да будем јасан – Иран не би требао да гађа циљеве од америчког интереса или наше особље.“ Али то више делује као својеврсна црвена линија, него као подршка Израелу.

Још један осетљив фактор који утиче на ситуацију јесте растући притисак на Трампа од стране неких утицајних личности из покрета Make America Great Again (MAGA), као што је Стив Бенон, бивши главни стратег Беле куће и значајна фигура унутар тог табора. Они упозоравају Трампа да избегава „јастребовску“ спољну политику, нарочито подршку војним интервенцијама у иностранству, јер би то могло довести до цепања MAGA покрета – што би у политичком смислу могло бити веома штетно.

Геополитички приступ

На крају, ту је и шира слика геополитичког прегруписавања. Протеклих неколико недеља биле су веома важне. Смели украјински напад на руску нуклеарну тријаду првог јуна подстакао је Доналда Трампа да у року од четрдесет осам сати позове руског председника Владимира Путина.

Исход њиховог разговора, чини се, могао би се сажети у три закључка. Прво, конструктивно дипломатско ангажовање између САД и Русије мора се наставити. Друго, дипломатија ће наставити да ради свој посао по питању Украјине, чак и ако нове чињенице на терену буду утицале на ток преговора. Треће, Сједињене Државе се постепено удаљавају од својих европских савезника гледе прокси рата у Украјини.

Врло занимљив део тог телефонског разговора је то што је Трамп затражио Путиново посредовање у питању иранског нуклеарног програма. Путин је пристао да помогне. Само недељу дана касније, портпаролка иранске владе, Фатеме Мохаџерани, изјавила је за руску државну агенцију РИА Новости: „Путиново путовање у Техеран је тренутно у припреми.“

Врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хамнеи, такође веома цени Владимира Путина. Кад се све ово сабере, најгора ноћна мора Израела се остварује – преговори између САД и Ирана добијају државничку тежину уз учешће још једног светског лидера. Несумњиво је да Путин схвата како ово потенцијално може бити прекретница у односима Русије и САД, јер је решавање иранског питања кључно за стабилизацију Блиског истока. Осим тога, овај успех би могао отворити простор за решавање других криза у региону, укључујући и питање Палестине.

Време је, дакле, радило против Израела и Нетанјаху је одлучио да делује одмах, без обзира да ли се Трампу то свиђа или не. Са иранске стране, предност је у наставку преговора са Американцима у Мускату. Сваки напад на америчке базе у региону може се избећи, па нека се Израел кува у својој агресији. Односно, идеја Ирана је: „Ударити тамо где највише боли у предстојећем рату“.

Би-Би-Си је известио да су „сатима пре напада амерички званичници саопштавали да неће бити америчке подршке у случају израелске акције, чак су ишли дотле да кажу да неће помоћи ни у допуњавању горива у ваздуху. Та порука је била упућена и Техерану.“ Прва реакција Трампа на израелске ударе имала је карактер позива на преговоре и компромис:

„Дао сам Ирану прилику за приликом да прихвате договор. Врло одлучно сам им говорио да то ураде, али без обзира колико су се трудили и без обзира колико су били близу, једноставно нису успели. Рекао сам им да ће по њих бити много горе него икада раније, да Сједињене Државе праве најбољу и најсмртоноснију војну опрему на свету и да Израел поседује велики део те опреме, уз још много тога што долази – и да, притом, знају како да је користе. Неки ирански тврдолинијаши су храбро говорили, али нису знали шта их очекује. Сви су сада мртви, а биће само горе! Већ је било великог страдања и разарања, али још увек има времена да се ова кланица, са већ планираним наредним и још бруталнијим нападима, приведе крају. Иран мора да постигне договор пре него што све буде збрисано, и да спаси оно што је некада било познато као Иранско царство. Нема више смрти, нема више разарања, само урадите то пре него буде касно. Бог вас све благословио!“

Европљани уз Израел

У позадини рата између Израела и Ирана остало је непримећено да су три хришћанске земље у Европи – Велика Британија, Француска и Немачка – с великим жаром ступиле у сукоб на страни Израела.

Прилично је чудно да ове европске земље, иако имају добро успостављен дијалог са Ираном, стају уз Израел у овом ратном походу. Није ли то нека врста крсташког рата?  Ове три „крсташке нације“ деле опсесију Израела да спречи успон једне муслиманске државе као нове силе на Блиском истоку, која би могла радикално да промени геополитичке односе у тој регији. Једноставно речено, стварни циљ израелског рата – као и наведених европских држава које га подржавају – јесте уништење исламског режима у Ирану.

Према неким извештајима, израелски борбени авиони су током напада на Иран користили британску ваздушну базу на Кипру. Такође, британски авиони за допуну горива распоређени су у сиријском и ирачком ваздушном простору за потребе израелских борбених авиона. Француски председник Емануел Макрон, као заштитник римокатолицизма, отворено обећава да ће деловати како би спречио пораз Израела. Немачка, колевка протестантизма, такође се на сличан начин позиционирала уз Тел Авив.

Међутим, са друге стране, из једносатног телефонског разговора између Трампа и руског председника Владимира Путина произилази да ће они заједнички радити на унапређењу дијалога са Ираном, без обзира на тренутну конфликтну ситуацију. У саопштењу Кремља се истиче да је Путин снажно осудио израелску агресију.

Оваква поставка главних актера указује да је најбоља стратегија Израела у прекиду рата као стратешке грешке и стварању „нове нормалности“. Али, да ли ће Техеран дозволити Нетанјахуу да прође некажњено? То је питање од милион долара. Путин ће морати да искористи сву своју моћ убеђивања током планиране посете Ирану – ако ње уопште буде.

Израелско поимање ствари, које стоји иза атентата на руководство и војне команданте Револуционарне гарде произашло је из погрешне процене да Техеран нема политичку вољу да се супротстави агресији. Израелски циљ је, с једне стране, да створи услове за смену режима у Ирану, а с друге стране да саботира сваки облик конструктивног ангажмана између САД и Ирана.

Стварни циљ израелског рата јесте уништење исламског режима у Ирану

Терор је одувек био метод Израела и западних сила за поткопавање и слабљење Ирана. Међутим, дошло се до тачке где више није могуће ограничити Иран. Логично, суседи Ирана у муслиманском свету требало је да се уједине у његову подршку, али то је превише за очекивати, с обзиром на њихову ограничену сувереност и могућност самосталног деловања.

Какогод, Иран неће капитулирати. Осећај националног поноса и части ове државе-цивилизације натераће га да се консолидује и води продужени рат до победе. Још од раних дана револуције, Исламска република, која је основана на принципима правде и отпора, заснованим на национализму и независности, привукла се Маовој концепцији „продуженог народног рата“ како би одржала предаторске нације на одстојању. Та стратегија се исплатила током Иранско-ирачког рата (1980-1988).

Отпор остаје

Садам Хусеин је (слично Нетанјахуу) погрешно проценио да је Иран безнадежно ослабљена држава у условима грађанског рата, са економијом пред колапсом, војском у нереду, државном структуром која још није потпуно оформљена и без савезника у региону који би му пружили помоћ. Међутим, како се показало, Иран је осам година пркосно водио рат све до пат-позиције, не обазирући се на подршку коју је Садаму пружао Запад и његови регионални савезници.

Сједињене Државе су чак опремиле Садамову војску хемијским оружјем како би зауставиле тактику „људских таласа“ коју су користили ирански бораци. Али ни то није донело успех. Нажалост, процењено је да је око четврт милиона Иранаца изгубило животе. Ускоро ће и Израел доживети Садамову судбину, јер је погрешно оценио иранску одлучност. Нетанјаху је такође мислио да је Иран много слабија земља у односу на прошлу годину због губитака које је претрела „Осовина отпора“. Таква наивност потцењује снагу отпора која је у самом језгру шиитског ислама.

У протеклим недељама су се снаге из „Осовине отпора“, које су наводно биле потпуно уништене, поново организовале и почеле да лансирају ракете на Израел – из Сирије и других места, Осим тога, Хути су четвртог маја испалили балистичку ракету ка Тел Авиву, погодивши периметар главног терминала аеродрома Бен Гурион! Одређени извештаји сугеришу да је Хезболах обновио своје снабдевачке линије из Ирана.

Оно што Израел не схвата јесте да покрети отпора не умиру јер разлог њиховог постојања остаје. Израел је, реално, у дубокој кризи, јер води борбу на више фронтова у условима све дубље домаће политичке кризе и економије која захтева сталну финансијску подршку из Вашингтона.

Како се способност САД да утичу на догађаје на Блиском истоку смањује, неодрживост Израела као државе која опстаје захваљујући подршци јеврејског лобија у вашингтонским круговима, постаје све уочљивија. Већ сада је јасно да има много незадовољства унутар саме Америке због финансирања Израела и вођења његових ратова.

Насупрот томе, успон Ирана је неминован – са становништвом десет пута већим од израелског, огромним минералним ресурсима, самодовољним пољопривредним сектором и широко заснованом индустријом, иновативним технолошким напретком, великим домаћим тржиштем, изузетним стратешким положајем и обученом радном снагом.

Издржљивост Ирана је као код тркача на дуге стазе, што је показао Иранско-ирачки рат, док је сила Израела као код спринтера на стази од 100 метара. Ваљда је јасно да Израел, као мала држава са осам милиона становника, не може победити у продуженом рату исцрпљивања. У тренутној ситуацији, Израелу никако не иде наруку то што председник Трамп не дозвољава да америчке снаге да воде рат за Израел, упркос не тако успешним преговорима са Ираном.

Нетанјахуова судбина

Трамп има евангелистичку базу у америчкој политици и пријатељске односе са богатим јеврејским донаторима, али нема ништа заједничко са крсташким нацијама „Старог света“ – било да је реч о Украјини или Ирану. У оба случаја, он уствари посматра ситуацију кроз призму Америке на првом месту, где види огроман потенцијал за стварање богатства путем пословних веза са Русијом или Ираном.

Поред тога, Трамп је превише паметан политичар да ризикује будућност свог МАГА покрета чији је основни принцип потпуно одбијање интервенционизма и „вечних ратова“. Трамп врло добро зна да је америчка јавност тотално против ратова на Блиском истоку. Поменута смена Мајка Волца са позиције саветника за националну безбедност и каснија чистка целог „јастребовског“ тима за Иран, показује да је Трамп опрезан према Нетанјахуовим плановима да преко тајних канала саботира његове преговоре са Техераном.

Током телефонског разговора са Путином у суботу, он се сложио да се да приоритет „преговорима о иранском нуклеарном програму. Трамп је, такође, истакао да је тим америчких преговарача спреман да настави рад са иранским представницима.“ Очигледно је да војни сукоб са Ираном није део Трампове рачунице.

Ако је то заиста тако, без обзира на бомбастичну реторику Нетанјахуа, највећи интерес Израела је да што пре оконча овај бесмислени рат. Вероватно је то жеља и Израелских одбрамбених снага. Продужени рат сам по себи, уз подршку групе крсташких нација као навијача, није нешто што може спасити Израел од пропасти.

Занимљиво је да је Трамп у својој последњој објави на Truth Social у недељу, након разговора са Путином, саветовао Израелу да „постигне споразум“ са Ираном! Да ли се то уклапа у ратничку политику Нетанјахуа? Трамп је тиме још више оснажио свој имиџ председника миротворца! Трамп је закључио предвиђањем да ће се „ускоро успоставити мир између Израела и Ирана!“ Јасно је да Трамп уопште нема намеру да ризикује америчке животе ратујући у Нетанјахуовим ратовима.

Што скорији мир је, очигледно, жеља и Русије и Ирана, јер би се могли наставити озбиљни преговори и постићи споразум који би најавио нормализацију односа између САД и Ирана и укидање америчких санкција. Али, да ли то одговара Нетанјахуу?

Парадокс је, опет, у томе што Израел нема будућност у продуженом рату са Ираном, али неодлучан крај овог рата носи велики ризик за Нетанјахуа и вероватно лавину захтева за промену режима у Израелу. Губитак власти значи и губитак имунитета од гоњења који је Нетанјаху до сада уживао у вези са оптужбама за корупцију, а без кога би могао завршити и у затвору.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: indianpunchline.com

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: John Wessels/AFP