М. К. Бадракумар: Хоће ли Израел увући Трампа у рат са Ираном?

М. К. Бадракумар

Нетанјаху већ дуго сања о превентивном нападу како би зауставио успон Ирана. Али тај сан је недостижан без учешћа Сједињених Држава. Да ли ће Трамп одобрити такво учешће?

Моја једнонедељна посета Техерану у јуну прошле године у циљу посматрања председничких избора била је право откровење. Осетио сам да је, без икакве сумње, Иран био на прагу дубоких промена. Земља, коју професионално познајем деценијама, још од Исламске револуције 1979. године, била је испуњена великим очекивањима радикалне промене курса.

Најсигурнији знак за то било је прећутно охрабрење врховног лидера ајатолаха Хамнеја за кандидатуру реформисте Масуда Пезешкијана. Један од колосалних неуспеха западне политике према Ирану одувек је било њихово стереотипно поимање те земље, што је најочигледније у невољности да се правилно цени улога Али Хамнеја.

Хамнеј схвата да земља просто вапи за променама. Суштина је у томе да је Иран, с једне стране, скоро у рангу великих сила када је реч о развијености домаће војне технологије (што показују његови домети у технологији, истраживању, иновацијама и способности масовне производње), али, са друге стране, економија је у очајном стању. Обични људи суочавају са сталним падом куповне моћи и квалитета живота.
Потребне реформе

Врховни вођа је, даље, закључио да је дошло време за мирну и дисциплиновану транзицију унутар исламског система, која захтева национално јединство. У Пезешкијану је Хамнеј видео политичара са беспрекорном репутацијом у јавном животу и снажним убеђењима. Пореклом из азеро-курдске породице, Пезешкијан врло добро разуме „алхемију“ која је неопходна у управљању „јединством различитости“, што је нужно у једном плуралистичком друштву попут Ирана.

Пре свега, он је дубоко религиозан човек, учитељ Курана и зналац „Нахџ ал-балаге“, кључног текста за шиитске муслимане, који је посвећен исламском систему „Велајат-е факих“, заснованом на принципу старатељства исламских правника. Хамнеј је у њему видео ретког политичара који може премостити политичке поделе између реформистичких и конзервативних фракција и, самим тим, најбољу наду за оживљавање исламског система и обнову његове подршке у народу.

Касновечерње ”ток-шоу” телевизијске емисије су изузетно популарне у Ирану, посебно током жустрих изборних кампања, јер износе на површину разноликост политичких мишљења. И ја сам био позван да у њима учествујем готово сваког дана. Главне идеје које су чиниле изборну платформу водећег кандидата Пезешкијана могу се резимирати на следећи начин:

1.Највиши приоритет је побољшање економије, што се најбоље може постићи укидањем западних санкција.
2.Предуслов за такав правац је решавање нуклеарног питања кроз преговоре са САД, што је сада изводљиво с обзиром на то да је Иран „на прагу статуса нуклеарне силе“ са импозантним ракетним капацитетима који већ делују као средство одбвраћања за потенцијалне агресоре.
3.Из тога произилази да Иран треба да ступи у дијалог са Западом, прилагођавајући спољнополитичке правце и националну стратегију како би повећао узајамно поверење.
4.Председништво Доналда Трампа биће „икс“ фактор. Али, ипак, његови приоритети овог пута могу бити различити и, у сваком случају, Иран треба да буде отворен за преговоре са Вашингтоном.
5.Народ захтева социјалне реформе, а контроверзе као што је обавезно ношење хиџаба најбоље је избећи да не би створиле тензије и поделе у друштву које могу отворити врата за страну интервенцију. Све то уз толеранцију, стрпљење и неопходни проток времена, док је уплитање државне власти ради наметања социјалних норми неоправдано.
6.Економски опоравак захтева прелазак на тржишну економију, а за подстицање трговине и привлачење страних инвестиција потребно је свеобухватно отварање у областима као што су интернет, визни систем и слично.
7.Бивши председник Ебрахим Раиси стављао је акценат на земље Персијског залива као „први круг“ сарадника Техерана у спољној политици, што је била стратешки исправна одлука чије спровођење би требало наставити. Посебно је важно наставити подстицање напретка у односима након помирења са Саудијском Арабијом, што се поклапа са историјским променама у саудијским регионалним стратегијама, које су обухваћене „Визијом 2030“. Ова визија је усмерена на развој економије, напуштање коришћења екстремистичких џихадистичких група као геополитичког алата на Блиском истоку и имплементацију социјалних реформи ради модернизације Саудијске Арабије.

Последња тачка је изузетно важна у тренутном контексту, с обзиром на то да је Техеран посвећен помирењу са Саудијском Арабијом, које је својим услугама посредовања омогућила Кина. Ово помирење не само да је смањило билатералне тензије и сукобе интереса (најновији примери су сагласност Техерана са променама у структури моћи у Сирији и Либану, где је приметан сунитски успон), већ је подстакло Саудијце да „диверзификују“ своју спољну политику и изађу из орбите Сједињених Држава.

Стратешки гледано, Иран добија на значају јер се фокус саудијске регионалне политике променио, а вишедеценијска америчко-израелска стратегија изолације Техерана више не функционише. Државе Персијског залива настоје да увере Иран у своју неутралност у било каквом потенцијалном сукобу са Израелом. Такође, нормализација односа Ирана са Египтом сведочи о његовој све већој прихватљивости код великих сунитских држава.
Превентивни рат

Регионална хармонија у Персијском заливу и све већа немогућност окупљања сунитских арапских држава против Ирана несумњиво су узнемириле администрације Бајдена и Нетанјахуа. Најбољи пример је вест коју је другог јануара објавио Axios, откривши сензационалну причу да је одлазећи саветник за националну безбедност Беле куће, Џејк Саливан, недавно на тајном састанку представио председнику Џоу Бајдену опције за могуће америчке нападе на иранска нуклеарна постројења пре инаугурације Доналда Трампа.

Axios је цитирао изворе који признају да „састанак није био изазван новим обавештајним подацима“ и да Бајден још увек није донео „коначну одлуку“. Извор Axios-а назвао је састанак делом „промишљеног планирања будућег сценарија“.

Другим речима, није било обавештајних података или било какве хитне ситуације која би оправдала напад на Иран, а Бајден је превентивно „тестирао терен“ – као што је често чинио у случајевима одлука од великог значаја, попут одобрења за испоруку Украјини борбених авиона Ф-16, ракета ATACMS или пристанка на ударе по руској територији.

У овом случају, не постоји разлика у ставовима између Бајдена и његовог тима, који је препун тврдокорних неоконзервативаца – од Џејка Саливана до државног секретара Ентонија Блинкена, двојице „суперјастребова“ одговорних за безрезервну америчку подршку премијеру Бенјамину Нетанјахуу у спровођењу његовог ужасног рата на Блиском истоку, који се протеже од Газе, Либана и Сирије па све до Јемена.

Нетанјаху већ дуго сања о превентивном нападу како би зауставио успон Ирана као регионалне силе. Али, тај сан остаје недостижан без директног учешћа Сједињених Држава. Сасвим је могуће да је Саливан, који готово слепо следи Нетанјахуове жеље, деловао по његовом директном налогу, а вероватно је и сам Бајден био свестан тога.

У сваком случају, у још једном извештају од шестог јануара, Axios се осврнуо на исту тему, настојећи да подигне тензије тврдњом да је војна опција против Ирана постала „реална могућност.“

Занимљиво је да је у извештају наведено како је, након састанка са Трампом у новембру, израелски министар за стратешка питања Рон Дермер, блиски повереник Нетанјахуа, стекао утисак да постоји „велика вероватноћа да би Трамп или подржао израелски војни удар на иранска нуклеарна постројења – што Израелци озбиљно разматрају – или чак наредио амерички напад“.

Израелци су вешти манипулатори, и такво приписивање ратних намера Трампу било је фактички неосновано, с обзиром на његову познату аверзију према вођењу ратова. Једноставно речено, то је била бела лаж и груба „психолошка операција“ усмерена на стварање погрешних перцепција.

Треба рећи да је Axios је у свом извештају понудио „коректив“, наводећи да постоји и „друга страна где они блиски Трампу очекују да ће он настојати да постигне договор пре него што уопште размотри напад“ (на Иран, прим. аут.).

Нови Стандард
?>