ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Неоосманске аспирације Турске

ИСКРА на Фејсбуку

Анкара (Фото: planet-turquie-guide.com)

Промјена у националним приоритетима и понашању на међународној сцени је очигледна када се сагледа дјеловање Турске у претходне двије декаде те упореди са циљевима Анкаре из деведесетих година претходнога вијека. Међу промјенама које се могу истаћи као најупечатљивије је постепено удаљавање Турске од НАТО савеза, истовремено праћено губитком интереса за учлањењем у Европску Унију. Несугласице које у овоме тренутку карактеришу односе Турске са одређеним бројем других чланица НАТО алијансе, посебно Сједињеним Државама, су дјелом изазване проширењем сарадње Анкаре са Русијом и Кином, посебно у области набавке наоружања.

Поред промјене става у области геополитичке сарадње, постоје јасни показатељи који истичу трансформацију саме турске државе и дјела друштва са нагласком на поновну исламизацију секуларног система чије темеље је поставио Кемал Ататурк, развој неоосманизма као државне политике на спољнополитичком плану, те све дубље учешће и интегрисаност у азијске трговинске мреже, инфраструктуре пројекте и регионалне организације.

У прилог овој тврдњи иде покретање инцијативе турског министарства спољних послова „Азија Изнова“ (Asia Anew) 5. августа 2019. године. Циљ ове инцијативе јесте давање веће тежине сарадњи са азијским државама, а сам пројекат је сачињен од четири кључна аспекта. Први елеменат иницијативе јесте поправљање међудржавних односа, њега прати проширење трговинских капацитета приватног сектора, у области образовања намјерава се ојачати академска сарадња, те се као четврти елеменат истиче развој међудруштвених интеракција.[1]

С друге стране, јасно се уочава разлика када се посматра однос Турске према Европи, посебно након почетка мигрантске кризе у 2015. Довољно је истаћи, најпростије речено, обичну уцјену коју је Анкара у неколико наврата искористила како би од Европске Уније изнудила значајне суме новца у замјену за останак неколико милиона миграната на турској територији.

Преглед трансатлантских трендова (Transatlantic Trends Survey)[2] из 2014. године је показао да заинтересованост турског грађанства за чланство у Унији слаби. За разлику од 73% Турака који су 2004. године подржавали улазак Турске у ЕУ, у 2014. заинтересованих је било мање од пола испитаника, односно 44%. Штавише, излазак Велике Британије и низ криза које потресају Европску Унију нису могли оставити позитиван утисак на грађане Турске.

Фрустрација Турака са веома спорим одвијањем процеса учлањења у ЕУ је разумљива,[3] те би искуство Турске могло послужити другим земљама које се надају чланству, каква је и Србија. На крају турског пута реформи које је ЕУ захтјевала за привилегију чланства испоставило се да мање кошта одустајање и проширење сарадничких веза са другим наднационалним тијелима и државама него ли даље учешће у преговорима.

Када говоримо о идеологији на којој почива Турска и, у складу с тим, њена вањска политика, неопходно је имати на уму да је дуги низ година циљ учлањења у Европску Унију заправо био одраз званичне државне идеологије Турске, а не само њених геополитичких и економских интереса, с обзиром на своју, махом, секуларну природу и окренутост западним вриједностима. Када узмемо у обзир да су се најкрупније промјене односиле на укидање султаната, усвајање латиничног писма те устројавање правнога система на основу европских, не само исламских принципа, можемо са одређеним степеном увјерености тврдити да су дате реформе биле, значајним дјелом, инсипирисане европским искуством.[4]

Са све мањом вјероватноћом уласка у ЕУ те све хладнијим односима између Уније и Турске, на шта је и сама Турска дјелом утицала, било је неопходно пронађи нови идеолошки оријентир који би потом био преточен у економске, геополитичке и дипломатске циљеве. С обзиром на своју империјалну прошлост те чињеницу да је класични османизам био водиља турске државе вјековима раније, повратак овој аутохтоној турској идеологији након разочарења у јалове напоре западних интеграција се чини разумљивим. Ипак, не треба сметнути с ума да значајан број аналитичара и стручњака који посматрају развој неоосманизма, са којим често повезују и појам панисламизма, успон ове идологије проучавају у тандему са доласком на власт Партије правде и развоја, предвођене Реџепом Тајипом Ердоганом који је у току владавине своје стране обављао улогу и премијера и предсједника Турске.

Сам предсједник Ердоган, као политичка фигура, већ је у раној каријери показао наклоност за партије са исламистичком идеологијом, као што су Партија националног спаса те Партија благостања у којима је Ердоган био члан и заузимао значајне функције. С обзиром на личне склоности тренутног предсједника Турске, није ван граница могућега да је он сам утицао значајним дјелом на прихватање неоосманизма као нове идеолошке путање како би даље ојачао исламистичке струје унутар турскога друштва те обликовао то исто друштво у складу са сопственом визијом шта би Турска требала да буде. Обриси неоосманизма се могу уочити и у Ердогановим изјавама које се крећу од довођења у питање Лозанског споразума[5][6] који је утврдио границе савремене Турске па све до, локалној јавности познатих, изјава неофеудалне природе о БиХ коју је Алија Изетбеговић „оставио у аманет“ Ердогану.[7] У изјави за лондонски Тајмс из 2018. године, Ердоган је истакао како је „Турска наслиједник Османске империје“[8][9] чиме се директно супротставио дотадашњој визији Турске.

У новембру 2015. године британски БиБиСи објављује чланак везан уз годишњи извјештај Европске Комисије посвећен стању у Турској те напретку ове земље на путу ка пуноправном чланству. Овај извјештај се осврнуо на претходне двије године истичући невољност турских власти да узму у обзир растуће проблеме у областима људских права, демократије, новинарских слобода те судства, чије независно дјеловање је доведено у питање.[10] Када се сагледа сажетак извјештаја јасно се уочава стандардна бриселска реторика, заувијек забринута вјечним питањима демократије и људских права, но само понашање Турске под Ердогановим вођством даје повода за озбиљније узимање у обзир приговора Европске Комисије.

Без обзира шта појединачни аналитичари препознали као разлог појави неоосманске идеологије у оквирима Турске, постојање неоосманизма је стварно и уочљиво. Није на одмет истаћи да у тренутној фази, неоосманизам није у стању потпуно се репродуковати као свој претходник с обзиром да не постоје одређени кључни предуслови као што је војна доминација, царска структура како у политичком тако и идеолошком смислу те неупитна привилегованост ислама у друштвеном животу.

У складу са тренутним могућностима Турске, неоосманизам своје темељне претпоставке покушава да оствари кроз скуп алата прилагођених тренутним условима и времену. У период од 2008. до 2011. тадашњи министар турских спољашњих послова, Ахмет Давутоглу, иако и сам неоосманиста, инсистирао је на политици „нула проблема са сусједима“[11] но агресивне тенденције унутар неоосманистичке идеологује су несумњиве и са протоком времена све уочљивије.

Едвард Вестниџ, у своме раду посвећеном неоосманизму истиче да је од „тренутка доласка на власт Партије правде и развоја (АКП), вањска и све више унутрашња политика турске владе била окарактерисана као „неоотоманска“, термин који су и критичари и заговорници користили на различите начине“.[12]Према дефиницији коју пружа Вестниџ, неоосманизам представља „империјалистичку турску политичку идеологију која, у најширем смислу, промовише већи политички активизам Републике Турске на простору регија које су се раније налазиле у оквирима Османске империје“.[13]

С обзиром да је један од елемената неоосманизма сам ислам, не треба да изненађује сарадња турске политичке елите са Муслиманским братством, организацијом која је након свргавања египатског предсједника Мухамеда Морсија, морала да потражи уточиште управо у Турској. Прихватање представника и чланова Муслиманског братства од стране Анкаре је узроковало опадање односа између Египта и Турске које су додатно погоршали турски спољнополитички потези, посебно на територији Либије. Анкара је узела активнога учешћа у пружању подршке раду Муслиманског братства те јачању његових институција и присуства како у Турској тако и даље. Турска држава је у почетку преузела на себе финансирање догађаја чији циљ је био представити нову египатску власт као изданак страног утицаја без легитимног основа.[14]

Као што смо већ истакли, значајан утицај на зближавање Муслиманског братства и Партије правде и развоја имали су њихови заједнички исламистички коријени те политичка визија турске елите у оквиру које је Турска виђена као предводник исламског свијета, што је само по себи упитно ако се узму у обзир улоге и капацитети Египта, Саудијске Арабије, па чак и Ирана. Подршка Турске збаченом египатском предсједнику Морсију је била очигледна, као и интезиван развој односа између двије државе након што је Морси дошао на власт.[15]

У међувремену се чини да је ипак геополитичка и економска стварност натјерала Турску на одређене промјене у реторици и понашању на рачун идеолошке споне између турског вођства и Муслиманског братства. У прилог овој тврдњи иде недавна наредба телевизијским каналима у власништву Муслиманског братства да престану са отвореним и провокативним критикама Египта. Они који се оглуше о наредбу биће кажњени.[16] Ипак, тренутна Турска и Муслиманско братство остају природни савезници те је нереално очекивати да се одустати од сарадње, но неминовно је да ће форма у којој ће Турска извозити своју идеологију морати бити прилагођена међународним околностима, посебно у случају када Русија, један од изузетно битних партнера за Турску, Муслиманско братство види као терористичку организацију. С обзиром да су и Саудијска Арабија и Египат прогласили ову организацију терористичком, питање узајамних односа и њихова нормализација неминовно почивају на претпоставци повишене контроле над братством од стране саме Анкаре.

Неоосманизам по самој својој природи није идологија намјењена искључиво унутардржавној употреби, већ се мора испољавати и у области спољне политике како би остала усклађена са логиком својих основних претпоставки. Напори Турске, како у својој најближој околини тако и широм свијета, могу послужити као илустрација неоосманских намјера. Када говоримо о геополитичкој околини Турске није могуће прећи преко уплетености Анкаре у неколико локалних сукоба, као што су недавни рат између Јерменије и Азербејџана, те ратови у Либији и Сирији, са посебним освртом на константне провокације Грчке, нарушавање њенога ваздушног простора и сукоб око налазишта енергената у источном Медитерану.

У погледу ванрегионалног дјеловања Турска је остварила значајан напредак у остваривању сарадње са одређеним афричким и латиноамеричким земљама, као и са земљама које би се могле сматрати сроднима Турској на основу заједничког туркијског поријекла.

У периоду од 2013. до 2017. Турска је повећала број својих амбасада у Африци на 41 са претходних 12. Највећа прекоморска турска војна база се налази у главном граду Сомалије, Могадишу, и служи за заједничку обуку турских и сомалијских војника. У 2017. државна авио компанија Туркиш Ерлајнс је одржавала 52 лета за 33 различите африче државе, значајно повећање у односу на 2011. када су турски авиони дочекивани у само четрнаест земаља Африке. Билатерална трговина са земљама афричког континента се у период од петнаест година повећала за пет пута те је у 2018. износила 20 милијарди долара.[17] Наравно, економска улагања и хуманитарна помоћ су истовремено вид подршке муслиманским заједницама у Африци те облик меке моћи. Подршка коју Турска пружа земљама у Африци није неусловна и значајним дјелом зависи од вољности дотичних држава да подрже напоре Анкаре у борби против глобалне мреже школа органозованих од стране невладине организације Фетулаха Гулена, кога турске власти сматрају главним организатором покушаја државног удара из 2016. године.

Сам предсједник Ердоган је истакао да ће затворене школе бити замјењене школама које организује турска државна Мариф фондација (Mаarif Foundation). С обзиром да Турска користи питање Фетулаха Гулена како би извршила притисак на афричке земље не изненађује да је велики број њих, укључујући Сенегал, Етиопију, Анголу, Руанду, Мали, Танзанију, Бенин, Нигер, Мадагаскар, Замбију и Гану, већ затворио све образовне институције повезане са Гуленом.

У погледу турске сарадње са земљама Јужне Америке, четири државе се тренутно истичу као главни партнери Анкаре. Поред Кубе, у ову четворку се убрајају Панама, Колумбија и Мексико. На основу до сада потписаних споразума, између Турске и латиноамеричких земаља се до 2023. предвиђа трговинска размјена од 20 милијарди долара, што је више него дупло од тренутног износа која износи 8 милијарди долара.[18]

Када се говори о сарадњи Турске и других земаља које су јој етнички сличне првобитна намјера Анкаре је била да кроз идеологију пан-турцизма оствари утицај међу језички и етнички сличним земљама на Кавказу и Централној Азији. Ипак, као што ћемо видјети у даљем тексту, по питању идеолошких оријентира вањскополитичко понашање Турске је јасно дало предност неоосманизму у односу на пан-турцизам.[19]

Једна од познатијих аналитичара политичке ситуације у централноазијским државама, Гулшат Абдулајева истиче да је неоосманизам „представљао тренд у турској политици који је укључивао оживљавање османских културних традиција и који је стекао популарност услијед све уочљивије реисламизације политике унутар саме Турске. Као доктрина, одиграо је улогу темеља за прелазак са парламентарног ка предсједничком систему водећи тако успостављању снажне централизоване власти каква је постојала и у Османској империји. Пресједнички систем и ислам чине неоосманизам много привлачнијим од пан-турцизма многим вођама туркијских република у Централној Азији и Кавказу“.[20]

Стиче се утисак, када се ствари посматрају из перспективе Анкаре, да је тренутна политичка путања значајно утицала на побољшање статуса саме Турске, у смислу њеног положаја као регионалне силе, те да је Анкару јасно позиционирала као један од главних геополитичких центара на ширем подручију Балкана, Кавказа, Блиског Истока те Сјеверне Африке. Иако у дотичном виђењу, без сумње, постоји степен истине, само понашање Турске у неоосманском маниру довело је до настанка организованијег и одлучнијег отпора турским интересима.

У овоме тренутку није никакава тајна да је Турска играла анти-сиријску и про-исламистичку улогу у сиријском сукобу. Од почетка непријатељстава још 2011. године, Анкара је пружала подршку опозиционим и терористичким снагама које су се бориле против јединица регуларне сиријске војске. Са ескалирањем сукоба ескалирала је и улога Турске која је из логистичке базе[21] и коридора за продају нафте од стране терористичких група[22] постала директно упетљана у борбене операције слањем сопствених трупа у дубину сиријске територије. Штавише, Слободна сиријска армија, састављена од дезертера из редова регуларне сиријске војске, обучена је и опремљена на територији Турске и слови као војно крило алтернативне Сиријске прелазне владе, која се може посматрати као политички пројекат Анкаре.[23]

Турска се не може, узевши у обзир све напоре који су уложени, похвалити значајаним резултатима. Исламске терористичке групе које је Анкара подржавала су већином поражене. Једина преостала упоришта Турске и групација под њеном контролом су територије око Идлиба и Африна, на самом сјеверозападу земље. Сјеверна Сирија је већим дјелом, захваљујући споразуму између Курда и сиријских власти, отворена јединицама регуларне војске.[24] Штавише, узрок неочекиваног савеза између курдских јединица и званичног Дамаска била је агресија Турске чији циљ су управо биле територије под контролом Курда.

Поред територијалних губитака, званични број турских војника који су погинули у Сирији се креће између 260 до 320[25] што је далеко од занемарљиве цифре. Значајан број турских жртава проузрокован је дјеловањем сиријске војске уз опсежну подршку руске авијације. Природа овога руско-турског сукоба остаје сложена с обзиром да дотичне двије државе имају развијену сарадњу у неколико поља, са посебним нагласком на трговину оружјем, но чињеница остаје да је Турска Русију претворила у супарника на сиријском ратишту управо путем одлуке да се дјелује у складу са неоосманским геополитичким импулсима.

На простору Источнога Медитерана, споразум Анкаре и исламистичке владе у Триполију[26][27] путем о сарадњи и трговини довео је до заоштравања односа између Турске, са једне стране, те Грчке, Кипра, Египта и Израела, који такође уживају подршку Париза, са друге стране.

Грчки министар вањских послова, Никос Дендијас је истакао да споразум о заједничком ексклузивној економској зони између владе у Триполију и Анкаре „граничи са глупошћу с обзиром да занемарује нешто нешто сасвим очигледно, односно острво Крит“.[28]

Према подацима из 2017. домаћа производња енергената у Турској је била довољна за покриће 25%[29] потреба што јасно указује да Турска у доброј мјери зависи од увоза енергије из других земаља, чиме се дјелимично могу објаснити потези Анкаре у источном дјелу Средоземља, но у овоме случају јасно је да се неоосманска идеологија и енергетске потребе земље појављују као двије категорије комплементарне једна другој.

Као и у случају Сирије, понашање Турске је довело до стварање шире коалиције земаља из региона чији заједнички интерес се огледа у пружању отпора агресивним потезима Анкаре. Неспоразуми између Атине и Каира по питању истраживања лежишта нафте и гаса на истоку Средоземља је превазиђен[30][31] те су двије државе у процесу разматрања области које би објема странама биле од интереса у погледу сарадње.[32] Позитивни помаци у сарадњи између Египта и Грчке догодили су се у току 2021. но већ почетком претходне се могла уочити осовина Грчка-Кипар-Израел приликом потписивања споразума о сарадњи ове три државе на изградњи подводног гасовода дугог 1.900 километара којим би се гас из источномедитеранских налазишта транспортовао на тржиште Европе.[33]

Турски потези на истоку Средоземног мора нису привукли искључиву пажњу само четири раније споменуте земље чији интереси су највише погођени турско-триполијским договором. Француска, која је својом колонијалном историјом везама уз ово подручије такође је реаговала на турске иступе, првенствено путем сопственим медија и изјава дужносника, укључујући и предсједника Макрона, а потом и путем слања француских војних бродова у воде Источног Медитерана.[34]

Сарадња између земаља које су се сплетом околности пронашле супротстављене Турској се током посљедњних неколико година повећала, чак и у областима као што је сигурност, те је за очекивати њену даљу узлазну путању посебно када се узме у обзир да Анкара, судећи према тренутном стању ствари, нема стварну намјеру промјенити сопствене вањскополитичке циљеве.

Илустративан случај који потврђује ранију тврдњу јесу дешавања у Либији гдје се турска неоосманска визија поново нашла у сукобу са руским те египатским интересима. Стање у Либији је од изузетнога значаја за власти у Каиру, посебно када се узме у обзир политичка ситуација у самоме Египту те чињеница да су Либија и Египат земље које дјеле границу и дугу историју односа.

Након слома власти Муамера Гадафија, првенствено захваљујући западној агресији, Либија је прошла кроз период унутрашње кризе током које су се искристалисале двије супротстављене фракције, једна смјештена у Триполију, која се позива на признање од стране УН-а, но која се карактерише исламистичким карактером и везама са Муслиманским братством,[35] те фракција у Тобруку чији најпрепознатљивији представник је генерал Калифа Хафтар.

Као што је истакнуто у ранијем тексту, турске власти рачунају управо на владу у Триполију за остварење својих политичких амбиција на простору источног Средоземља. Како би оснажила положај својих савезника Анкара је била спремна да пошаље војне јединице, опрему и инструкторе с циљем заустављања напретка снага генерала Хафтара које су непосредно прије интервенције[36] Турске допрле до преграђа саме престонице.

Након што је уплитање Турске промјенило однос снага у корист триполијске фракције, дипломатски наступ Русије и отворено упозорење од стране Египта[37] ставили су јасно до знања Анкари да промјена ратне среће неће имати значајнијег одраза на подршку Хафтару. Египатски предсједник Сиси је недвосмислено, путем медијског обрађања, ставио до знања Триполију и Турској да би даље напредовање триполијских и турских јединица ка Сирти, граду од значаја на обали Средоземља, довело до директног уплитања египатске војске у либијски сукоб.

У току либијског грађанског рата, који је и званично окончан у току 2020. године, на супрот Турске пронашао се већи број земаља које су пружиле отворену или тајну подршку режиму генерала Хафтара. Поред Русије и Египта, Хафтару су подршку пружиле и Француска, Уједињени Арапски Емирати, Сирија, Судан, Саудијска Арабија, Иран, Чад, Јордан, Белорусија, Грчка, и ако је судити по неким изворима, чак и Израел.[38]

Упркос чињеници да је интервенција Анкаре повратила влади у Триполију контролу на скоро читавим западним дијелом Либије, одустајање од даљих напада те останак највећег броја извора нафте и постројења за њену прераду под контролом Тобрука јасно илуструје досег турских капацитета. Нема сумње да су војни планови триполијских и турских стратега обухватали простор читаве државе и борбу против Хафтара до његовога коначног пораза, но агресиван наступ Египта уз подршку читавог низа других држава несумњиво су ставили до знања како Триполију тако и Анкари да су досегли црвену линију.

Као и у случају Либије, уплитање Турске у сукоб на Кавказу између Јерменије и Азербејџана може се посматрати у оквиру неоосманске идеологије с обзиром да су у једној историјском периоду обје територије биле под контролом Истанбула, но кавкаски рат је поново довео до усложњавања односа између Турске и Русије, како због напора Анкаре да повећа сопствено присуство на простору који Москва види као своју зону утицаја тако и због, сада већ стандардне, праксе турских власти да за потребе сопствених интереса као војне јединице користе исламисте и терористе који су практично искуство стекли у току сиријског грађанског рата.

Великодушна помоћ Турске Азербејџану јесте неупитна чињеница. Анкара је азербејџанским војним снагама осигурала савремене дронове типа Барјактар, друге  облике наоружања, напредну обуке путем турских војних инструктора те подршку на терену кроз кориштење већ споменутих исламиста. Без ове изузетно значајне и, највјероватније, пресудне помоћи Турске позитиван исход сукоба у Арцаху по Баку био би далеко од неупитног.

Упркос свим облицима подршке Азербејџану, када је сукоб завршио, споразум који је успоставио ново стање ствари на Кавказу укључивао је само Русију, Јерменију и Баку без икаквог освртања на Турску. Истини за вољу, турска војна лица ће заједно са колегама из Русије учествовати у раду центра за надзор ситуације, но то је далеко од планова које је Анкара имала у погледу јачања сопственог утицаја на простору Јерменије и Азербејџана. Штавише, постигнути споразум не само да је ојачао утицај Русије путем повећавања њенога војног присуства у области, већ је додатно гурну Јерменију у руску сферу утицаја, истовремено увлачећи и Азербејџан који тренутно са својом ексклавом на југозападу може комуницирати једино путем копнене везе коју контролишу руске мировне трупе.

У истој ситуацији се налази и Јереван с обзиром да једини правац комуникација између територије саме Јерменије и Арцаха пролази кроз Лачански коридор, област која сада и de facto и de jure припада Азербејџану, но коју такође осигуравају руске трупе. Аутор је већ у ранијем чланку детаљније обрадио питање рата у Нагорно-Карабаху[39] тако да је овде довољно истаћи немогућност одржања новоуспостављеног поретка ствар у случају повлачења руских трупа.

Иако сложена, ситуација на простору Кавказа по завршетку рата потврдила је суштинску важност Русије, не Турске, у одржавању стабилности и мира. Нема сумње да ће Анкара у сарадњи са Азербејџаном наставити да шири сопствени економски утицај, но сви остали актери у том региону нису само празни обриси већ активне државе са сопственим интересима, ресурсима и плановима.

Као што се могло уочити, неоосманске аспирације Турске су довеле до настанка једне аутономније но истовремено и опасније вањске политике, како по друге политичке актере тако и по саму Анкару. Продубљавање сарадње између већег броја држава, посебно оних око источног Средоземља, како би се органичила способност Турске за агресивније наступање долази као директан резултат досадашњих турских потеза, односно дјеловања у складу са неоосманском идеологијом. Овакав развој оставља Турску, до одређене мјере, изолованом те може довести до стварања озбиљних савеза против Анкаре. У сваком од раније наведених случајева Турска је остварила само дио зацртаних циљева истовремено провоцирајући реакције бројних земаља те нарушавајући тако дипломатске и друге односе.

Поред сложене ситуације по питању вањскополитичких односа, стање унутар саме Турске указује на постојање кризе која се најбоље може уочити посматрањем турских финансија. Наиме, још од 2018. године финансијски сектор у Турској се суочава са кризом која је окарактерисана потресним падовима вриједности лире те неповјерењем страних инвеститора у економску политику државе. С обзиром да су узроци нестабилности дуготрајан дефицит текућег рачуна државе, велики удио приватних дуговања у страним валутама те експериментне економске политике самога предсједника Ердогана, повлачење страних инвестиција има значајан утицај на стабилност турских финансија.[40][41]

Предсједник Ердоган је у период од 2018. до 2021. смјенио чак три директора[42] Централне банке Турске због разлике у плановима вођења економије државе. Након што је Катар у почетку кризе одлучио упумпати 15 милијарди долара у турски банкарски сектор дошло је до стабилизације турске валуте,[43] но смјеном Начија Агбала, турска лира је изгубила 7.5% вриједности само у току једнога дана. Иако турска економија и даље функционише, узроци кризе остају присутни и самим својим постојањем стварају несигурност унутар економскога система. Лоши економски показатељи су се прелили у политичку арену те су на локалним изборима 2019. године коштали Ердоганову партију позиција у Истанбулу и Анкари.[44]

Поред кризе финансијског система, Турска се суочава и са зачецима демографских проблема већ присутних у европским државама. Када се погледа укупна стопа фертилитета Турске у период од 1950. промјена је неупитна. Стопа фертилитета је у посљедњих седамдесет година пала на 1.8 дјеце по жени у односу на седмеро дјеце из педесетих година двадесетог вијека.[45] Поред опадања стопе фертилитета, присутан је процес и старења популације.[46]

Турска се ће суочити са истим проблемима као и друге земље захваћене демографском кризом, но у случају Анкаре то би могло да има још драматичније посљедице по унутрашњу стабилност земље. Популација Турске тренутно износи приближно 84 милиона становника. Оно што се може лако превидити у посматрању популације Турске чисто кроз нумеричку представу јесте чињеница да између 15 до 20 милиона становника Турске чине Курди. Поред тога што сачињавају приближно 20% становништва, стопа фертилитета међу курдском популацијом је, према одређеним изворима, 3.41, што је замало дупло више од фертилитета самих Турака.[47] И сам Ердоган је у неколико наврата истицао да „муслиманске жене морају рађати више беба с обзиром да терористи имају 10 до 15.“[48]

Нема превише потребе објашњавати на кога Ердоган мисли када користи израз терористи. Најозбиљније операције турске војске на сјеверу Сирије могу се махом окарактерисати као напади на курдске територије и јединице, но у једноме важнијем погледу, и као напади на аутономни курдски политички ентитет настао као одговор на ратна дешавања у Сирији. Постоје објективне основе бојазни да би курдска популација у Турској, подстакнута примјером сународњака преко границе, заузела одлучнији и евентуално драстичнији став по питању сопственога статуса унутар Турске.

Прихватање неоосманске идеологије повлачи са собом, иако се то не уочава одмах, питање идентитета и може довести до отварања више проблема сличних курдскоме. Наиме, ако узмемо у обзир раније наведену дефиницију неоосманизма као идеологије која тежи да кроз културне, историјске, економске, образовне, религијске и цивилизацијске споне и сличности омогући значајнији утицај Анкаре у бившим територијама Османске империје, морамо истовремено прихватити да то доводи до одступања од Турске Кемала Ататурка која је заснована као демократска и прозападна земља, те која је истовремено заснована и као национална држава, чији државотворни народ, и самим тиме најважнији, су Турци.

Неоосманистичка идентитеска реторика се могла уочити у више наврата приликом различитих говора предсједника Ердогана у којима он емотивним и блиским терминима ословљава како туркијске народе у средњој Азији[49] и на Кавказу,[50] тако и муслимане у Босни и Херцеговини[51] те Албанији.[52] Нереално је очекивати да би земље претходно истакнуте пристале на замјену сопственог идентитеског обрасца турским те би напори у том смјеру засигурно имали негативне посљедице по сам углед неоосманизма као идеологије. Насупрот наметању турског, развој неоосманског идентитета би окупио све ове различите партикуларне идентитете, но то подразумјева слабљење турскога идентитета или пак његово свођење на само још један идентитет под окриљем неоосманског.

Овакав процес изгледа неминован с обзиром да је кључни фактор у првом ширењу османлијских територија, а самим тиме и османског идентитета, употреба грубе силе, савременој Турској недоступан. Вољно или невољно, Анкара мора прихватити да различити облици меке моћи представљају најисплативији и најприступачнији начин ширења утицаја у складу са поставкама неоосманизма. Ипак, када говоримо о мекој моћи, неопходно је прихватити да то никада није искључиво једносмјерно дјеловање те да она друштва која Анкара жели додати својој сферу утицаја истовремено могу да врше, у мањој мјери, утицај на само турско друштво.

У самоме савременом Истанбулу постоје градски квартови који носе имена Белградкапи (Београдска капија),[53] Белград Ормани (Београдска шума) те Јанибосна (Нова Босна). Сама етимологија ових квартова истиче, а историја то потврђује, да су њихови становници били Словени из српских земаља те да као такви нису имали, у почетку, додирних тачака са самим Турцима. Незваничне процјене, када се говори о овој популацији, у најмању руку говоре о неколико милиона особа са словенским или српским поријеклом. С друге стране, међу византолозима већ дуго времена постоји консензус да је Малу Азију, у тренутку упада турских номадских племена крајем једанаестог вијека, насељавало приближно десет милиона Грка. У зависности од бројности самих Турака након насељавања у Анадолији, није немогуће да је првобитна турска племена задесио бугарски сценарио у оквиру којега су се исконски Турци постепено утопили у масивној, за тај период, грчкој популацији предавши јој своје име, религију и културне обичаје.

Инцидент од прије пар година, када је градоначелник провинције Караманмара Хајретин Гунгор снимљен како жени из провинције Требзон говори „ми смо вас направили Турцима“ говори у прилог раније тезе, те да чак и у оквиру саме турске нације постоји вид историјског сјећања и схватања по питању коријена и поријекла. Наиме, од свих територија бившега Византијског царства, Требзон је посљедњи пао под власт Османлија те чак и данас постоји неколико хиљада становника тога подручија који се самоидентификују као муслимани но који говоре понтијским дијалектом Грчког језика.[54]

Затечена између унутрашњих криза и рискантних спољашњих потеза, Турска вођена неоосманском идеологијом има капацитет само за даље продубљавање тензија како унутар себе тако и са државама око себе. У интересу Анкаре јесте напор да тренутна политичка идеологија буде замјењена концептом вањскополитичког дјеловања који би Турску на конструктиван и симбиотски начин уклопио у инфраструктурне, економске и политичке пројекте на евроазијском простору, осигуравајући јој тако унутрашњу стабилност те уравнотежен приступ у међународним односима.

 

 

[1] https://www.mei.edu/publications/turkeys-asia-anew-initiative-assessment-and-shortcomings

[2] https://www.icpsr.umich.edu/web/ICPSR/studies/36138/datadocumentation#

[3] https://www.dw.com/en/turkey-losing-faith-in-the-european-dream/a-17547346

[4] https://www.mei.edu/publications/turkeys-dangerous-new-exports-pan-islamist-neo-ottoman-visions-and-regional

[5] https://greekreporter.com/2016/09/29/erdogan-criticizes-lausanne-treaty-we-gave-away-the-greek-islands/

[6] https://www.trtworld.com/magazine/turkey-still-debates-whether-treaty-of-lausanne-was-a-fair-peace-deal-14632

[7] https://www.klix.ba/vijesti/bih/erdogan-nikada-necemo-ostaviti-bih-koju-mi-je-alija-dao-u-amanet/171021079

[8] https://anca.org/erdogan-admits-that-turkey-is-the-continuation-of-the-ottoman-empire/

[9] https://www.thetimes.co.uk/article/turkey-brings-ottoman-heirs-in-from-the-cold-n0ddzqsh2

[10] https://www.bbc.com/news/world-europe-34774624

[11] https://link.springer.com/chapter/10.1057/9781137503978_10

[12] https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/19436149.2018.1549232?journalCode=ccri20

[13] https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/19436149.2018.1549232?journalCode=ccri20

[14] https://english.alarabiya.net/features/2013/10/14/Turkey-s-relationship-with-the-Muslim-Brotherhood

[15] https://carnegieendowment.org/2014/07/24/seesaw-friendship-between-turkey-s-akp-and-egypt-s-muslim-brotherhood-pub-56243

[16] https://www.arabnews.com/node/1828181/media

[17] https://www.csis.org/neo-ottomanism-turkeys-foreign-policy-approach-africa

[18] https://www.conexioconsulting.com/4-steps-that-connects-turkey-and-south-america/

[19] https://jamestown.org/program/neo-ottomanism-edging-out-pan-turkism-in-central-asia/

[20] http://strati.az/news/2411.html

[21] https://www.nytimes.com/2016/06/30/world/middleeast/turkey-a-conduit-for-fighters-joining-isis-begins-to-feel-its-wrath.html

[22] https://www.reuters.com/article/uk-mideast-crisis-idUKKBN0TQ2A520151207

[23] https://en.wikipedia.org/wiki/Syrian_Interim_Government

[24] https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/68/Syrian_Civil_War_map.svg/1239px-Syrian_Civil_War_map.svg.png

[25] https://en.wikipedia.org/wiki/Turkish_Armed_Forces_casualties_in_Syria

[26] https://thearabweekly.com/tunisia-questions-legitimacy-tripolis-gna-sparks-islamists-ire

[27] https://www.wilsoncenter.org/article/libyas-islamists-who-they-are-and-what-they-want

[28] https://www.tv7israelnews.com/turkey-inflames-mediterranean-geopolitics/

[29] https://www.worldometers.info/energy/turkey-energy/#:~:text=Energy%20Consumption%20in%20Turkey,its%20annual%20energy%20consumption%20needs.

[30] https://www.inss.org.il/publication/egypt-greece-agreement/

[31] https://www.arabnews.com/node/1822296/middle-east

[32] https://www.arabnews.com/node/1820086/middle-east

[33] https://www.reuters.com/article/us-greece-cyprus-israel-pipeline-idUSKBN1Z10R5

[34] https://www.middleeastmonitor.com/20200130-france-sends-warships-to-mediterranean-to-deter-turkey/

[35] https://www.counterextremism.com/content/muslim-brotherhood-libya

[36] https://www.bbc.com/news/world-africa-51003034

[37] https://www.ft.com/content/e6aa87b0-5e0b-477f-9b89-693f31c63919

[38] https://www.middleeasteye.net/opinion/haftar-israeli-secret-aid-libyas-strongman-reveals-new-friend-africa

[39] https://www.princip.news/vijesti/svijet/ruski-mir-u-nagorno-karabahu

[40] https://www.caixinglobal.com/2018-08-19/turkeys-lessons-for-emerging-economies-101316583.html

[41] https://foreignpolicy.com/2018/05/25/erdogan-is-a-mad-economist-and-turkey-is-his-laboratory/

[42] https://www.wsj.com/articles/after-history-of-erratic-economic-policy-erdogan-plunges-turkey-into-fresh-turmoil-11616599501

[43] https://www.theguardian.com/business/2018/aug/15/turkish-lira-rallies-as-ankara-increases-tariffs-on-us-imports

[44] https://www.nytimes.com/2019/06/23/world/europe/istanbul-mayor-election-erdogan.html

[45] https://knoema.com/atlas/Turkey/Fertility-rate

[46] https://www.trtworld.com/life/turkey-s-population-is-ageing-and-the-fertility-rate-is-falling-report-37936

[47] https://www.hurriyetdailynews.com/opinion/burak-bekdil/uncle-tayyips-graying-turkey-vs-a-more-kurdish-turkey-82432#:~:text=Presently%2C%20the%20total%20fertility%20rate,education%20and%20lower%20fertility%20rates.

[48] https://stockholmcf.org/president-erdogan-insults-kurds-in-turkey-over-their-fertility-rate/

[49] https://www.tccb.gov.tr/en/news/542/31878/kazakhstan-is-not-only-turkeys-friend-and-brother-but-also-its-strategic-partner

[50] https://www.aa.com.tr/en/turkey/turkey-to-continue-supporting-baku-with-all-means/1992169

[51] https://www.dw.com/en/home-away-from-home-recep-tayyip-erdogan-in-sarajevo/a-43855519

[52] https://www.pssi.cz/download//docs/8474_our-brother-erdogan-from-official-to-personal-relations-of-political-leaders-of-albania-and-kosovo-with-the-turkish-president.pdf

[53] https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/4279377/beograd-istambul-sulejman-velicanstveni.html

[54] https://www.duvarenglish.com/domestic/2019/11/15/we-made-you-muslim-akp-mayor-to-woman-from-trabzon

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.