ЉИЉАНА ЋУК: ТАКО ЈЕ ГОВОРИО КАРА-МУРЗА

„Сергеј Кара-Мурза, руски историчар, политички филозоф и социолог, на 27. Московском међународном сајму књига, 6. септембра 2014. Фотографија: Дмитри Иванов

Прошле године, 18. октобра, умро је познати руски академик, социолог и публициста Сергеј Георгијевич Кара-Мурза.

Бавио се историјом и улогом науке у друштву, савременом глобалном економијом, питањима етноса, цивилизације, контролом ума. Премда је завршио природне науке и докторирао на хемији, Кара-Мурза се посветио друштвено-хуманистичком пољу наука. Био је професор на катедри за јавну политику Московског државног универзитета „Ломоносов“, директор сектора за одрживи развој при Министарству науке и индустрије; главни научни сарадник у Институту за друштвено-политичке студије Руске академије наука. Широј јавности био је познат као политички коментатор и социолог. Поред научних чланака објавио је више обимних студија: Шта ће бити са Русијом (1993), Манипулација свешћу (2000), Совјетска цивилизација 1 и 2 (2001), Изгубљени разум (2005), Демонтажа народа (2007). Мање се зна за његову монографију Јевреји и социјализам (200 година заједно) (2009), у којој полемише са истоименом књигом Александра Солжењицина из 2002. године.

У издању Информатике и Преводилачке радионице Росић код нас су објављене две Кара-Мурзине студије: Манипулација свешћу 2008. и Демонтажа народа 2015.

Само пар година након Хитлеровог пораза (Труманова доктрина, Маршалов говор дипломцима Харварда) жар сукоба западног и источног блока распламсао се у виду тзв. Хладног рата. На пољу културе рат се водио ништа мање убојитим средствима. Полако али сигурно Запад је стицао предности намећући своје вредности и црнећи противника. Што је, уосталом, на свој начин радила и друга страна. Но, случај „са лудачком капицом на глави“, што би рекао Пекић, изабра свог фаворита у америчком начину живота. Тако је настала масовна култура 60-их година прошлог века, проширила се као нека срећна зараза и освојила наша дечја срца. Управо та чињеница омогућиће стратезима западне војне алијансе да ослабе и покоре још увек неколонизоване државе. Међу њима и мрсан, дуго жуђени залогај – највећу земљу на свету. Совјетски савез је званично престао да постоји 26. децембра 1991. године. Кара-Мурза, као заговорник совјетског друштвеног модела и критичар либералних реформи које су довеле до распада његове домовине, до танчина је анализирао погубне процесе перестројке.

Сматрао је да народи настају и нестају, да подлежу општем закону цикличности. Међутим, док год су људи који чине један народ повезани идејама и интересима, народ као друштвена категорија има своју заштитну улогу и јемчи опстанак својих партиципаната. Или, како каже Хана Арент: „Моћ припада групи и постоји само онолико дуго колико се група држи заједно“. (Цена за заштиту коју пружа ова заједница јесте људски живот који ће бити положен да се заједница одржи, али то је нека друга тема.) По Кара-Мурзи, совјетски народ је двоструко размонтиран. С једне стране, растављен је културолошки. С друге стране, финансијски је покраден кроз процес приватизације друштвене својине. Духовну (културну) демонтажу и материјалну (финансијску) за рачун западних инспиратора одрадиле су руске компрадорске структуре и олигарси. Демонтажу државотворног руског народа пратила је и монтажа других, супротстављених етноса, вештачки формираних на његовим рубовима. Основни смисао постојања новонасталих, рубних етноса био је да поткопавају и угрожавају народ из којег су се излегли, што им због комплекса ниже вредности (секундарно порекло) не пада тешко.

Застрижимо начуљеним ушима, јер, гле, једнако смо и ми прошли.

Зашто су ови разорни процеси настали и како су, психолошки гледано, били уопште могући? Зато што на пљачку, и материјалну и умно-душевну, несвесно пристајемо идући линијом мањег отпора. Нећемо да се потрудимо и сазнамо више па наше „несвесно“ потписује уговор са Ђаволом док једемо кокице и бинџујемо се испред малих екрана. Манипулатори поседују знање и вештине изузетно софистициране, развијане у војним институтима, концернима, логорима, тајним базама. Користе психолошке трикове, одвлачећи, премештајући и појачавајући пажњу гледалаца према својим потребама. И у томе је цео трик. Већина људи не жели да троши ни душевне ни умне снаге, нити време за то да просто посумња у саопштено.

Пре него што нам Кара-Мурза, на свој природњачки начин – сликовито, објасни како функционише подметање болесног и погубног наратива у наивне умове (не само руске), чујмо једног теоретичара и практичара завере, с друге стране глобуса. Едвард Бернајз, чувени „отац спина“, још чувенији као сестрић Зигмунда Фројда, овако благоглагоља у својој књизи Пропаганда (1928): „Свесна и паметна манипулација успостављеним навикама и мишљењем маса је веома битан елемент демократског друштва. Они који манипулишу овим невидљивим механизмима друштва постоје као невидљива влада у чијим је рукама истинска управљачка моћ над овом земљом…“ „Ми смо вођени, наши умови су обликовани, наши укуси формирани, идеје усађене (…) и то од стране људи које никада нисмо видели…“ „У скоро свакој сфери нашег свакодневног живота, било да је реч о политици, послу, друштвеном окружењу или етици, нама управља релативно мали број људи, који разумеју менталне процесе и социјалне шаблоне по којима функционишу масе…“ Значи, имамо Оне Који Нешто Знају о Људској Природи и примерке који о својој природи нимало не маре већ живе у блаженом незнању (блаженом и прескупом). Мањина, с једне стране, и већина, с друге. Само толико о родоначелнику америчке пропаганде Едварду Бернајзу. Враћамо се Кара-Мурзи. Ово је његов опис вируса: „Прикачивши се, вирус у ћелију прогура свега један молекул – РНК у коме су забележене команде за његову самопроизводњу. Тако у ћелији настаје тајна влада, влада у сенци која својој вољи подређује читаву животну активност огромног система… Сада су сви ресурси ћелије усмерени на извршавање команди забележених у убаченој матрици. Сложени производни системи ћелије се преуређују за производњу језгара вируса и њихово заодевање у беланчевинаст омотач. То је полазна, темељна варијанта садејства у којој један учесник животне драме приморава остале да делују у његовом интересу и по његовом програму тако да жртве то не препознају и у њима се не јавља отпор. Ту имамо случај манипулације извршене путем подметања документа у коме је забележен читав производни програм.“

Пошто је инвазија микроорганизама на људе и друштва једна општа и природна појава, може се констатовати да је наш свет дубоко болестан и да га изједају смртоносни вируси који прете да расточе и униште људску цивилизацију. Ратни хаос који је захватио планету данас испада да је њен одбрамбени механизам – висока температура и детоксикација. Или се варам?

Матрица са подметнутим документом у случају СССР-а деловала је кроз спрегу купљених политичара и позападњачене елите. Рецепт – увек једнако једноставан и патоген као прости организам вируса. Надахнуто повезујући знање из природних наука и своје богате лектире, Кара-Мурза је из велике совјетске лабораторије in vivo елаборирао елементе којима је преумљен његов народ. Духовна демонтажа, каже он, спроводи се тако што се прво демонтирају (растуре) постојећи елементи културе. Усађивање нових елемената није нужно. Довољно је да се упропасти традиционално културно језгро. Уместо целовитог система знања (гимназијско и универзитетско опште знање и култура), из управљачких структура (подмићених огромним сумама новца) стижу „неопходне“, „модерне“, „прогресивне“ реформе. Знање се уситњава, упрошћава и расподељује на кашичицу, а стандарди спуштају. Форсирају се уско-стручна образовања. Обичан човек се профилише да буде шрафић великог система и, као такав, лишен осећаја одговорности за кључне друштвене проблеме. Кара-Мурза пише: „Док је раније, у доба хуманистичке културе, кодекс знања и идеја представљао сређену, хијерархијски изграђену целину, с костуром основних предмета, главних тема и вечитих питања, сада се, у савременом друштву, култура расула у мозаик случајних, лоше повезаних и структурисаних појмова. Друштво које живи у бујици такве културе понекад називају `демократија буке`.“ Ги Дебор користи израз „друштво спектакла“ и каже да оно настаје пласирањем бесконачног низа саопштења који се креће од једне баналности до друге, али толико страствено представљених као да се ради о најважнијем догађају на свету. Деборова перспектива је западноевропска а хаос је у међувремену (од Ги Дебора па до данас) делегиран и на друга поднебља. Кара-Мурза употребљава израз „мозаичка култура“, али ради се о истом феномену. Растављање проблема на ситне делове тако да читалац или гледалац не може да их повеже у целину и сагледа проблем, фундаментално је начело мозаичке културе.

Ево још мирођија из кухиње великих, невидљивих, недохватних али, хвала Богу, смртних кухара отровних јела:

У сврху дробљења пажње и информација служи мноштво техничких поступака: чланци се у новинама распарчавају и смештају на разним страницама, текст или телевизијска емисија секу се рекламама. Распршивање фокуса постиже се и брзом сменом информација и атаком на афективни део мозга (амигдалу, хипокампус, префронтални кортекс). Фрагментација омета људе да се фокусирају и повежу догађаје у логичку целину. И као што родитељ детету одвлачи пажњу нечим другим што ће га окупирати ако је дете ударило у дреку, тако и манипулатор пребацује важан објекат у сенку (тишина медија), а баца рефлектор на нешто друго (нпр. Јељциново здравље или масовно убиство у елитној школи) и медијски га препокрива. Ефекат ове дијаболичне операције психолошког ратовања јесте лоша или никаква обавештеност становника, несхватање правог проблема и, на крају, потпуна апатија.

Комуникација је једносмерна. У главе којима је досадно и које пуштају свакакве госте с малих пријемника у своју дневну собу, сипа се буквално све што ти душманин замисли. Човек транзиције конзумира сервирано и не улази у дијалог о ономе о чему гледа и слуша. Јавна сцена је преплављена некултурнима и необразованима, људима сумњивог морала. Опасности вребају са свих страна. Побуђује се страх, пласирају дезинформације. Продаје се рог за свећу. Морал губи сваку вредност, а неморал се диже на пиједестал. Без моралног компаса млади нараштај се тешко васпитава у здраве људе. Али, то и јесте циљ: болесна, неуротична и психотична, ојађена и фрустрирана особа којом се лако рукује. У поплави бедастоће људи губе способност за историјску анализу. Историјско искуство тоне у подсвест. Оно што остаје јесте „вечита садашњост“, лаж, бука, и ниске страсти.

Манипулација језиком и симболима представља најјаче оружје за потчињавање друштва, вели Сергеј Кара-Мурза. Јер, поглед на свет је условљен језиком (што је мислио и Фон Хумболт, Ниче, Де Сосир, Касирер, Витгенштајн, Хајдегер, Фуко итд. итд.) Како се контаминира, окупира и разара матерњи језик? Уметањем вештачки створеног, политички коректног језика, новоговором, помодним речима које су лишене конкретног садржаја, и којима се преплављују медији. (Нпр. помодне речи „прогрес“, „реформа“, „плурализам“ лишена су историјског садржаја). Писац овакве речи зове „речима-амебама“. „Оне до те мере нису у вези с конкретном стварношћу да могу бити уметнуте практично у сваки контекст. Као да немају корен, невезане су са објективном стварношћу. Оне се деле и размножавају не привлачећи пажњу – и прождиру старе речи. Чини се да међусобно никако нису повезане, али тај утисак вара. Оне су повезане као пловци на рибарској мрежи – мрежа се не види али лови и запетљава нашу представу о свету…“ „Заборављање корена речи одузима народу природну основу и онемогућава памћењу да задржи богатство значења, чиме се прекида веза између сродних представа у свести.“ Речи мењају начин на који људи интерпретирају сопствену прошлост и садашњост. Коришћењем еуфемизама стварни страдални историјски догађаји се у памћењу трансформишу у неутралне или чак позитивне концепте. И обрнуто. „Језик је постао роба и његова се дистрибуција врши по законима тржишта… Управо новац одређује шта ће бити речено, ко ће то рећи и врсту људи којима ће то бити речено.“

Кара-Мурза нас подсећа да симболи делују као заштитни зидови колективне свести. Када манипулатори изврше „јуриш на симболе“ (кроз процесе познате као десакрализација), руши се тај заштитни зид остављајући друштво без „светих представа“ које су му пружале чврстину. Без ових стабилних тачака колективна се воља, усмерена на очување поретка, распада и народ постаје подложан спољном програмирању. Руше се и газе табуи који су обезбеђивали оквирни мир и координатни систем мишљења. Великани прошлих векова се вулгарно детронизују, вулгарно – јер научна аргументација углавном недостаје. Институције и догађаји који за народ имају формативно дејство руже се и ниподиштавају. Деконструишу се национални митови, подмећу лажи, изводи пометња. У време перестројке посебна пикантерија пропаганде је било ружење и деморалисање народа („наш народ је глуп“, „ми смо некултурни дивљаци“, „ко је био паметан, побегао је одавде“, „ово је тамни вилајет“, „овде никад није ваљало“, „нема наде“, „све је изгубљено“). И тако даље.

Кад човек прочита Кара-Мурзине студије о демонтажи Совјетског Савеза, чији је стожерни народ, или његова војна елита, данас устала у одбрану своје земље, запита се како је могуће да је једна тако разорна, малигна криза превладана, и – што је још важније – има ли онда наде и за нас. Јер, у свету где је зацарило лупештво, не припада ништа Кнезу овог света, него смо у својој необавештености и лењости ми сами препустили свет његовим слугама. Да ли је болест зла или је проблем у слабости организма? Болест није зла, него је организам раслабљен. А оно што је слабо и болесно, може поново постати јако и силно, и непобедиво.