ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ: ОБРАЗ УЗ ОБРАЗ

pecat.co.rs

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен снажно је апеловала да се бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи због инвазије на Ирак појави пред Међународним кривичним судом и да у име правде одговара за своје поступке. Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан Харченко поручио је на скупу у организацији Евроазијског безбедносног форума да је сигуран да ће се у Београду одржати масовни мирни дефиле подршке идеји учлањења Србије у ОДКБ, упркос јасним резервама и оклевању надлежних не само да дозволе ову параду присталица националног сврставања уз „руски НАТО“ већ и да се изјасне о позицији земље према овом предлогу.

Ове неочекиване вести чине вам се важним, а чудите се, питате се, како су вам промакле. Јасно је, нису вам промакле, и нисте необавештени конзумент медијске сфере, већ је тачно да наведене вести, премда „истинолике“, нису ни објављене, а у приликама у којима живимо тешко да би икада могле бити рапорт о догађајима. Истовремено, као текуће и јавном прихватању нимало парадоксалне и зачуђујуће, објављене су две вести по матрици и смислу сличне наведеним, као наизглед „двојници“ ових неистинитих, али с другим субјектима и другачијим контекстом. Ево тих значајних „регуларних“ информативних садржаја који су протеклих дана били део потреса не само у медијској стварности.

„Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен заложила се јуче да се руски председник Владимир Путин појави пред међународним судом за ратне злочине почињене у Украјини.“ Наводе се и ове речи Немице: „Путин мора да изгуби рат и да одговара за своје поступке, то ми је важно, будући да нема сумње да су у Украјини почињени ратни злочини, од избијања руске офанзиве крајем фебруара.“
А друга вест, стварна а „слична“ поменутој измишљеној, о деловању амбасадора, у чијој формулацији и смислу иначе не би могло да се нађе име садашњег или неког бившег руског дипломате у Београду, објављена је прошле недеље и поновљена у свим домаћим гласилима: „Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил поручио је на Међународној конференцији о људским правима у оквиру Европрајда у Београду да сви људи треба да имају више поштовања једни према другима и додао да је сигуран да ће се шетња ЛГБТ заједнице Прајд одржати у суботу у српској престоници, упркос одлуци МУП-а да се тај скуп забрани.“

Јавност је дакле обавештена да „упркос одлуци“ високих институција државе Србије, изасланик Вашингтона, очигледно сигуран у своју моћ, обећава да ће бити другачије од званичног става српских ауторитета, да ће заправо бити како он каже. Шта се потом догодило? Видесмо, амбасадорова се не пориче, макар не у Београду! Макар не када је свети „Прајд“ у питању. Догодило се у складу с његовом „сигурношћу“ и обећањем које је тек када се остварило добило своје ново, стварно и ружно обличје: претња и заповест! Која се има испунити! Видесмо то обећање-претњу-заповест (без обзира што се остварило „окрњено“, јер је шетња сведена на тужни покисли спровод у присуству власти). Утиске и неверицу смирујемо, још тражећи овом догађају одговарајуће место у поретку у којем живимо. Такође и преиспитујући и одмеравајући политичку и моралну арматуру српске управљачке елите и њену крхкост под оптерећењем које на ту слабост уме брутално да дејствује „по јединици површине“! Јер управо ова тако провокативна вест-догађај одлучила је о колективном мњењу да се у суботу, 17. септембра, Србија суочила са својом, до тада у оваквој јасноћи неманифестованом стварношћу. Намерно не кажемо са својом судбином, или с будућношћу, јер оно са чим је тога дана земља била суочена не мора нужно бити и њена, односно наша судбина, још мање мора бити – будућност. О томе ће тек одлучивати не само оно што се театрално зове геополитички „судар Титана“. Одлучиваће и наша способност да препознамо и разумемо природу и мотиве насиља, као и срчаност да му се постојаном вољом и присебношћу супротставимо. Разумео је Американац да против суботње „Шетње“ нису само поједини актери извршне и судске власти већ и већинска воља грађана. Да ли је стога и задовољство, као део уживања у насиљу, било веће? Улог у овом конкретном случају није безначајан. „Србија је одабрана као тест за велики продор светског хомосексуалног покрета у читав регион. Ако падне Београд, пашће и остали центри конзервативног Балкана (целог географског Балкана). При томе се не мисли на напредне и повлашћене слојеве – политичку класу, невладин и културни погон, него на тзв. обичан народ, где је и похрањен тај ендемски конзервативизам“, пише професор Слободан Самарџић.

У електронској сфери је овим поводом прштало, с медијских адреса на којима столује уређивачка озбиљност и одговорност одаслати су коментари и питања попут: да ли Његова екселенција можда не режира државни удар у земљи чији је гост? Да ли је овим речима и догађајима који су уследили јасно показана снага окупационих власти, односно нарав колонијалних управитеља? Амбасадор је, међутим, био врло опуштен, као да је кренуо у сусрет сумњама тежећи да их умножи и оснажи, па је у том дану опште напетости испословао, чини се тенденциозно, раноранилачки састанак са српским председником. „Вучић је примио Хила у згради Генералног секретаријата председника Републике, у 8.15 сати“, обавештена је јавност у суботу. Сенку на овај сусрет бацио је свакако његов тајминг: одбројавали су се минути до објаве одлуке о коначној судбини Шетње као климакса недеље „Европрајда“. Епилог је познат, а сусрет председника и амбасадора, можда и због тога, неке је подсетио на Његошеве стихове: „Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка’ он теби.“ Утисак је: чувања образа овде није било.

Вратимо се накратко речима шефице Европске комисије. Осим имена и националности главнооптужених, шта је још различито, а симптоматично и важно у информацијама – измаштаној и стварној – чији је актер председница Владе ЕУ? Најпре, наведена „права“ вест, у којој се оптужује руски председник на начин који би био немогућа мисија када је реч о америчком или било ком другом председнику из англосаксонског света, јесте пример такозване тактике огледала коју Запад ревносно користи у свом пропагандном деловању с циљем да манипулише и за нос вуче светско јавно мњење. О чему је реч, растумачио је Жак Бо, бивши швајцарски обавештајац и писац књиге о Украјини и операцији „Z“, чија занимљива разматрања можете читати у овом броју. „За оне који пажљивије посматрају ток ове кризе, видљиво је да се Русија представља као огледало ситуације у Украјини. На пример, када се почело причати о украјинским губицима, западна пропаганда се окренула руским губицима и дошла до фантастично преувеличаних бројева које наводи Кијев… Западни медији ће наставити са својом игром огледала“, закључује Бо. Као што ће и западни доктринари попут Фон дер Лајенове својим заменама теза и учитавањем чињеница о једној средини – другима дати посредни прилог омиљеној „игри огледала“.

У случају америчког амбасадора Хила, игре и тактике нису тема: као офанзивни играч, он фаулира без финеса, грубо и директно.

pecat.co.rs