Љиљана Богдановић: Кукавичлук

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

На питање – како ћемо од потпуног слома заштитити наше напукло национално самопоштовање, одговор морамо пронаћи сами. Свесни да је храброст управо у суочавању с властитим кукавичлуком

Угледни неуропсихијатар Светомир Бојанин представио је недавно своју нову књигу чији је наслов – Човек је рођен да воли изазвао живо реаговање и у јавности неретко упитне коментаре. Разлоге за спотицање о ауторову насловну тврдњу није тешко одгонетнути. У нашем времену овакво закључивање, из очигледних разлога, готово да обавезује на пружање доказа, па је и сам Бојанин, идући у сусрет слућеној неверици, готово шеретски јавно запитао: Зашто су се моји пријатељи збунили када сам им рекао да пишем књигу Човек је рођен да воли? Трезвена сумњичавост, искуством оснажено одбијање некритичке благонаклоност према човековој природи? Како наиме да се пријатељи и остали не „збуне” када само један, иначе било који, дакле „обичан” дан проведен у окружењу наше таблоидном поетиком форматиране свакодневице сугерише да живимо не у доба љубави већ у предапокалиптичном времену, у којем су се негативци из басни, филмова, бајки и стрипова сјатили у наш животни простор, претећи да постану идентитетски калупи – матрице за националну карактерологију.

Док је професор Бојанин појашњавао мотиве својих веровања, један догађај је маркантно обележио извештавање о нашој стварности: ученици Техничке школе у Трстенику, ничим изазвани, напали су, понизили и исмејали своју младу професорку, а потом снимак послали њеном сину и учинили га „популарним” и доступним јавности. Познате су појединости овог догађаја који је у сраму и гнушању на трен ујединио земљу, па им нећемо поново ширити „славу”, али верујемо да је не мање важно подсетити да је трстенички пир учинио да у медијски простор хрупе, као из каквог мрачног рога изобиља, бројне тешке епизоде које су публици откриле жив и активан свет насиља и подлости, трпљења и понижености, где се ученици без стида и уздржавања иживљавају над професорима.

Осрамоћена Србија гледала је једно од својих лица, приморана да призна да бездушни малолетни несретници који себе воајерски снимају док око своје жртве круже са страшћу племенског обигравања око плена у казану, јесу управо то: једно од њених лица. Брука је колективна, а психограми ученика, или њихових неснађених и културом неутемељених породица не објашњавају проблеме у потпуности, већ „невидљиви остатак” можда за овај догађај бива важнији и заправо пресудан кључ.

Да ли нам слом у Трстенику, али и њиме подстакнуто јавно и медијско реаговање усталасане друштвене „пучине” открива слабост већу и мрачнију од запуштене просвете и опште кризе друштвених ауторитета?

„Осећајност, интелигенција и слободна воља чине психолошку тријаду на коју се – као на најужу основу – може свести читав људски психички живот (…) сви ти праменови осећања који граде нашу личност, коју с радошћу остварујемо, сажимају у једност људске љубави коју усмеравамо у једност живота око нас”, пише професор Бојанин.

Искуство нас, међутим, учи да поменута идилична психолошка тријада неретко нестаје, а лако бива замењена својим супротностима: безосећајношћу, тупошћу и до неслободе спутаном вољом.

У које вредности као заједница данас верујемо, јесмо ли спремни да неке неодступнице „бранимо животом”? Или су нас рибари људских душа уловили и давно нам подметнули збркане „принципе” чије поштовање води у беспуће и беспомоћност као што је ово виђено у школској пракси?

„Овај школски систем нам је наметнут од ЕУ с циљем да нас морално, ментално, емотивно, културно и интелектуално у потпуности униште и одлично им иде. Ради ваше и наше деце вратите наставницима статус и углед”, пише Немања Благојевић.

Уколико се трезвено суочимо с трстеничком националном бруком (наглашавамо „националном”, јер примери малтретирања просветара као да су поручени за потребе зборника антисрпске пропаганде деведесетих када су се карактерне мањкавости преувеличавале а непостојеће додавале и умножавале) наслућујемо нешто што је учинак слабости и несигурности шире друштвене заједнице. Пољуљани идентитет, проблематично (не)самопоштовање друштва које лута и безмало напипава тражећи могуће ослонце за које би се придржало и у чију стабилност би поверовало. Реч је о општем националном страху и кукавичлуку, социјалном, психолошком и културном инвалидитету, о идентитетској несигурности и неспособности да се успостави етичка вертикала која ће бити делатна и спасоносна у свим доменима. У просвети, као и другде. Деци, као и родитељима и наставницима.

Из савремене перспективе и постпетооктобарског искуства демократизованог друштва над којим је изведен (недовршен) инжењеринг – идеолошки, политички и културни, реформе у просвети делују као лоше написан, замршен трилер с невеселим крајем. Док се млако и усиљено расправља о могућим казнама за почињено недело („ученици могу бити избачени”), слути се, између редова, да се радикална решења највероватније (искуство казује) искључују. Јер нема актера и снага кадрих и расположених да поднесу одговорност, да ризикују и одлучно истрају у рецимо могућим обртима политичке воље која би се могла изненада ставити у заштиту изгредника. Тако бива јасна сва површност и отуђеност заједнице у суочавању с оваквим – у неким прошлим временима, временима чвршће етичке и моралне вертикале – апсолутно незамисливим догађајима.

Друштво које очигледно нема снаге и храбрости, чак ни искрене заинтересованости да се суочи са својом кризом вредности, да се уместо грактања о „опредељености за Европу” одлучи на којим ће основама градити своју судбину, и шта ће му бити идентитетски темељ, данас може и поводом овог небивалог слома у школском поретку себи да постави низ непријатних питања. Јесмо ли постали непоправљиве и безнадежне кукавице, полтрони, опортунисти, зихераши и љиге које се боје да искажу своје мишљење, посведоче чврстину својих ставова, или стану у одбрану такозване здраве памети, или оне етичке тријаде професора Бојанина, било којим поводом и у било којој равни живота? Да ли нам је у колективној свести заиста тај свет западних вредности и даље једина будућност за коју се вреди јавно борити, а неолиберални поредак, и поред јелте очигледних мањкавости, ипак коначно достигнуће човековог историјског развоја?

Живимо у веку раскршћа између истине живота и обмана, рекао је једном приликом писац који верује да је „човек рођен да воли”. На том раскршћу данас као нација и појединци правимо изборе. Опредељујући се, у изборима не смемо заборавити време и поредак када је за Србе етички императиве био врховни национални идеал, и како нас подсећају етичари – „свака дилема између идентитета и просперитета унапред се проглашавала лажном”.

Цитирајући немачког филозофа Ханса Гадамера (1900–2002), Бојанин нам је указао на још један добар оријентир: „Када су Гадамера питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована”!

На питање – како ћемо од потпуног слома заштитити наше напукло национално самопоштовање, одговор морамо пронаћи сами. Свесни да је храброст управо у суочавању с властитим кукавичлуком.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 25. 11. 2022)

stanjestvari.com
?>