Љепојевић: Циљ Запада је да прекине везе Срба са Русијом и да користи српске земље против Русије

Синиша Љепојевић (Фото: Прес центар УНС)

  • Када се политички и економски одвоје од Русије српске земље губе независност, постају западне колоније. Тачније, постају америчке колоније јер у овом времену на Западу постоји само Америка а сви други су само подизвођачи америчких радова
  • Као оружје западне офанзиве на Србију и српске земље користи се мит о такозваном европском путу, а у стварности су то уцјене а бојно поље је, по избору Запада, Косово и Метохија, највећа српска рана. Када се Србија сломи на Косову онда је, вјерује се, отворен пут и ка свим српским земљама. А западни војници, плаћеници, су домаћи колонијални службеници
  • Чак и када би Европска унија обећала убрзани улазак у ту интеграцију 80,7 одсто Срба је и даље против санкција Русији
  • Колективни запад и његови колонијални службеници у Србији пријете и уцјењују, спомињу се и санкције и економска катастрофа ако народ не прихвати у основи издају. Колонијални службенци су до сада много пута преварили Србију и српски народ али је овога пута утисак да то ипак не би могло да се деси

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

АКТУЕЛНА оркерстрирана западна политичка и дипломатска офанзива на Србију и српске земље има само један циљ – да прекине везе Срба са Русијом и користи српске земље против Русије. То је суштина када се декодира кодирани језик Запада.

Запад жели Србе против Русије. Да ли је, међутим, могуће да Срби буду непријатељи Русије и Руса?

Не смије се заборавити да када се политички и економски одвоје од Русије српске земље губе независност, постају западне колоније. Тачније, постају америчке колоније јер у овом времену на Западу постоји само Америка а сви други су само подизвођачи америчких радова.

То је суштина која се настоји прикрити али дошло је вријеме да се то и отворено и јасно каже.

Као оружје те офанзиве користи се мит о такозваном европском путу, а у стварности су то уцјене а бојно поље је, по избору Запада, Косово и Метохија, највећа српска рана. Када се Србија сломи на Косову онда је, вјерује се, отворен пут и ка свим српским земљама. А западни војници, плаћеници, су домаћи колонијални службеници.

План је јасан упркос медијским манипулацијама и кодираном језику. Симболи те колонизације су признање Косова, издаја Републике Српске, увођење западних санкција Русији и на крају Кини. Другим ријечима, прво се тражи одрицање од Русије а онда и од Кине.

Не смије се заборавити да је за Америку Кина већи, кључни непријатељ а сукоб са Русијом је само пут до великог сукоба са Кином.

Медијске манипулације и западну пропаганду прије свега носе локални колонијални службеници. Ти колонијални службеници покривају и позицију и већи дио опозиције. Апсурд је да су многи од тих склужбеника бирани и на изборима за њих су људи гласали а они сада раде против тих истих људи, народа.

У први медијско-политички план се истура питање санкција Русији. И увођење санкција Русији је на неки начин и симбол колонизације Србије и српских земаља.

Предсједница Владе Србије Ана Брнабић каже да је за наставак европских интеграција или како се то сада зове европског пута услов свих услова увођење санкција Русији. Истовремено су колонијални скужбеници лансирали и нову бесмислицу: „За Запад и добре односе са Русијом и Кином“.

Као некада, из исте кухиње, „И Европа и Косово“. Али то тако не функциионише. То је немогуће. Обмана.

А шта каже народ? Шта каже народ о том симболу колонизације? На крају све ипак зависи од народа, од самих Срба.

Већ мјесецима, према свим домаћим истраживањима, треба ли подсјећати, преко 80 одсто грађана Србије је против увођења санкција Русији. Али, на истраживања су се канули и западњаци и недавно је о санкцијама и ставу према европским интеграцијама истраживање спровео америчко-британски институт Друштво Хенри Џексон, један од водећих адвоката Запада и поприлично агресивна анти-руска и анти-кинеска институција.

На бази тог истраживања, институт оцјењује да је огромна већина Срба против санкција Русији, и неће их ни по коју цијену, а нити желе у НАТО нити да се одрекну Русије.

А јавност се збуњује честим измјенама услова такозваног европског пута што је према колонијалним службеницима једини циљ иако практично он и не постоји. Један дан су то санкције Русији а други признавање Косова. Предсједница владе Брнабић тако каже да Србија сходно француско-њемачком плану треба да прихвати и улазак Косова у Уједињене нације како се сада зове признавање Косова као независне државе.

И то је манипулација како би се избјегло да се директно каже признање Косова. Али, чланство у Уједињеним нацијама није баш тако једноставно и не зависи од Србије. Одлуку о томе доноси Савјет безбједности а не Србија. Додуше ако Србија призна Косово онда би оно могло да постане и члан НАТО савеза и Савјета Европе. При том, нису све независне земље чланице и Уједињених нација.

Уз то, није неважно подсјетити, да је руски амбасадор у Београду рекао да Москва – уколико Србија уведе санкције Русији – неће ометати чланство Косова у УН. А истовремено колонијални службеници тврде да ће на све да пристану али не и на чланство Косова у Уједињеним нацијама. Нешто ту не штима.

За сада се суштина крије медијским мапулацијама и селекцијом оних који могу да се појављују у јавности.

Суштина је да Србија не смије ништа потписивати. Јер потписано је документ, све док није потписано има неке шансе. А још посебно то што тај потпис тражи неформална група западних изасланика па да онда то буде међународно правни документ. Ријетко виђена обмана.

А тај план је још увијек тајна, не смије јавност да га види. Чак је врх Србије понудио опозиционим странкама да разговарају о том плану али да они не смију ништа да кажу јавности. Оно што се судбински тиче Срба сами Срби не смију да виде. Невјероватно.

И нису Косово и санкције Русији крај – они су дио ширег пакета. Уколико се на њима сломи Србија, на ред долази Република Српска. Поред укупног пројекта сламања и колонизације српских земаља Република Српска је за Колективни запад додатни проблем због одбране националних интереса и чврстог савезништва са Русијом. И нема намјеру да се одрекне тог савезништва. И недавни избори су показали да је таква и већинска воља грађана Републике Српске. Колонијални службеници чак покушавају да користе Републику Српску као изговор за њихову издају.

Посебан проблем је српска дипломатија која би требало да храни власти Србије правовременим и тачним информацијама и процјенама.

Српска дипломатија подсјећа на ситуацију када је некадашњи француски лидер Шарл Де Гол, почетком шездесетих година прошлог вијека, вратио све француске амбасадоре јер умјесто да у земљама гдје службују промовишу политику Француске они у Француској промовишу политику тих земаља. Тако је и сада са српском дипломатијом која се сврстава међу колонијалне службенике.

А као мало када у новијој историји, српским земљама је прије потребна темељна анализа глобалних процеса и промјена кроз које пролази савремени свијет.

У овом времену све је повезано са кризом и ратом у Украјини. Један од најугледнијих политичких хроничара енглеског говорног подручја, бивши британски дипломата Алистер Крук, оцјењује да је основа „да се Западу не може ништа вјеровати и да ће на крају Запад доживјети неуспјех. пропасти“.

То ће, међутим, истиче он, донијети велике глобалне ломове који никоме не одговарају а Русија и Кина се већ годинама пропремају за тај лом. „Нико нема користи од неконтролисане пропасти Запада и Кина и Русија већ дуго дипломатскикм путем покушавају да амортизују ту пропаст и ублаже посљедице. Али, Америка је кренула у украјински пројекат и отишла сувише далеко и Русија није стварно имала других опција него да се укључи у рат и тај оружани сукоб у Украјини искористи за сламање Америке и крај њене империје“. И то ће бити резултат рата у Украјини, твди Крук.

Другим ријечима, овдје није ријеч о неком русофилству или љубави према Кини, која је слиједећа на удару Америке. Политичка и економска будућност се сели на Исток.

У случају Србије и српских земаља и о самопоштовању је ријеч јер како да се буде слуга непријатељу?!

И да се вратимо на почетак – да ли је могућа побједа колонијалних службеника. Ако је слушати америчког амбасадора у Србији – то се већ десило. Кристофер Хил је рекао да се Србија „већ опредијелила за Запад“. Он се истовремено чуди како то да грађани Србије још увијек нису заборавили бомбардовање 1999. године и опростили. Он је, вриједи чподсјетити, у то вријеме био дио тима који је припремао бомбардовање.

Утисак је да и западни амбасадори и њихови колонијални службеници заборављају упорност српског народа мада изгледа да вјерују да се може и против расположења народа. Можда тако вјерују западни амбадсадори али мало је вјероватно да тако мисли и Србија.

Колективни запад и његови колонијални службеници пријете и уцјењују, спомињу се и санкције и економска катастрофа ако народ не прихвати у основи издају.

Колонијални службенци су до сада много пута преварили Србију и српски народ али је овога пута утисак да то ипак не би могло да се деси.

sveosrpskoj.com
?>