Кецмановић: Неки Бошњаци већ погледају према Београду, али Сарајево и даље насрће на Српску

Фото: Медија центар Београд

ЈОШ У САРАЈЕВУ НИЈЕ ПРОШАО ШОК ОД ИНИЦИЈАТИВЕ ДА СЕ БиХ ОКРЕНЕ РУСИЈИ, КИНИ И СРБИЈИ

  • Иницијатива посланика Хариса Захирагића о окретњу од Запада већ је заглушена бучним страначким полемикама Звиздића, Конаковића, Бећировића и др. о томе шта је политичка позадина иницијативе, чији аутор је, да забуна буде већа, члан руководства СДА
  • Харисов апел за окретање БиХ према Србији и Истоку, представља прст у око русофобичном Западу од кога Бошњаци 30 година безнадежно очекују да добију цјеловиту и јединствену бошњачку БиХ. Турска, Иран, арапске и исламске земље куцају на врата ШОСА, БРИКСА, те и ОДКБ, па ће на крају бити „куд сви Турци, ту и мали Мујо“
  • И Захирагићева иницијатива, сад више нећемо са Хрватима него са Србима, имплиците против Хрвата, више не са Америма, него са Русима, имплиците против САД, суштински је спорна. Своди се на рачуницу да ће Бошњаци, по старом обичају, најбоље проћи мјењајући стране. Ђа са једнима, ђа са другима, увијек против трећих, зависно од конјунктуре
  • Сада се однос снага у БиХ и окужењу од 2:1 преокренуо у 1:2. Ваљало би да поводом Захирагићеве иницијативе ставе прст на чело, а они, напротив, бјесне и на Додика и на Човића, и на Милановића и на Вучића и празном пушком пријете на све стране
  • И вајкају се заједно са Сидраном: „Видим да смо у нечему грдно погријешили, али не знам да кажем ни када ни у чему“. Ево му одговора у чему и када! Када? – Крајем ’91 и почетком ’92. У чему? – У томе што су арогантно игнорисали вољу српског народа. Све што је дошло касније биле су посљедице. А Бошњаке не амнестира што је тај кобни политички потез, који је изазвао рат, управо њих највише коштао

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАДА је посланик Харис Захирагић изјавио да ће се борити за политички заокрет Босне од Запада према Истоку, Сенад Хаџифејзовић га је у своме фебруарском токшоу са невјерицом упитао: „Да ли то значи и према Русији?!“ – „Да и према Кини, и према Русији“- одговорио је Захировић.

А онда је још и досолио: „Пошто не можемо са Хрватском, треба да се окренемо Србији“.

Окретање Босне Русији, а поготово Србији, изазвало је прави шок у бошњачкој публици, а бошњачки политичари и власти и опозиције обрушили су се на Захирагића.

Непосредан повод Захирагићеве љутње јесте у томе што је Шмит, кога Бошњаци, ето, признају за в.п., промијенио изборни закон у прилог једнакоправности Хрвата. Из истих разлога он је љут и на Хрватску, која је лобирала за промјену. Али, иза интервенције лажног в.п. стале су САД и ЕУ.

Зато су, иако и сами огорчени, сарајевски медији Захировићев иступ оцијенили као крајње неозбиљан и опасан испад, који би могао да наљути бошњачке западне заштитнике.

„Кога је молити, није га љутити“. Хрватима је, опет, најефикасније запријетити окретањем ка Србији.

Посљедњи политичар који је, на моменат, као пријетњу Хрватима заговорао окретање Србији био је Ејуб Ганић. Било је то у вријеме отварање фронта између тзв. АБиХ и ХВО у јесен ратне ’93. Неки су наивно повјеровали јер Ганић је „Србијанац“, рођен у Рашкој, студије је завршио и радио у Београду, говорио екавски, али чим су Вашинтонским споразумом Амери измирили антисрпске савезнике, Ејуп је све заборавио.

Данас, међутим, Додик и Човић добро сарађују и у томе их отворено подржава Милановић и, подразумијева се, Вучић, а Вашингтон има преча посла у Украјини него да измирују Бошњаке и Хрвате у Босни.

Уосталом, чији мобилни треба да окрене Бајден у Сарајеву?

Бакира Изетбеговића који води и даље најјачу странку у БиХ, Нермина Никшића који је предсједник ФБиХ и лидер најјаче странке у побједничкој осморци, или Даниса Бећировића, који је испред Бошњака на највишој функцији члана Предсједништва БиХ?

Насупрот тој сложеној и дисхармоничној кадровској структури, Драган Човић је побједом ХДЗ-а распоредио Херцегбоснаце на све важне функције и маргинализовао Жељка Комшића, а Додик тријумфално понавља да се у Сарајеву више ништа не може одлучити без Срба. Није ли ово прави моменат да се Бошњаци окрену Србији, али не против Хрватске, као и Србима у БиХ, али не против Хрвата.

Осморка је то и најавила прије „испада“ Хариса Захирагића. Министар спољни Конаковић је, досљедно најави, одмах по именовању отишао у Београд и био срдачно примљем не само од колеге Дачића него и од предсједника Вучића. Истина, та срдачност још није дала конкретне резултате.

Напротив, муслиманско Сарајево је наставило да блокира ХЕ Бук Бијела и Требињски аеродром, а Уставни суд БиХ понавља одлуку да земља, воде, ваздух и шуме у Српској припадају и Федерацији. У Босни, очигледно, другачије не бива.

Штавише, Захирагићева иницијатива о окретњу ка Србији већ је заглушена бучним страначким полемикама Звиздића, Конаковића, Бећировића и др. о томе шта је политичка позадина ове шокантне иницијативе, чији аутор је, да забуна буде већа, члан руководства СДА.

Елем, окретање Србији је брзо сишло са агенде бошњачке спољне политике, коју је дојучерашња министрица Бисера Турковић била довела до антисрпске хистерије, тако да јој је српски дио дипломатије БиХ, буквално отказао послушност.

Зашто бошњачка политика одбија и Вучићеве понуде сарадње и Додикове позиве на дијалог и то у моменту опадања моћи САД и у ЕУ?

Они хришћанско окружење доживљају као непријатељско: Комшије у БиХ (Србе и Хрвате) као рушитеље државе Босне; заграничне сусједе (Србију и Хрватску) као спољне агресоре; земље ЕУ (посебно Француску и Британију) као равнодушне посматраче њихових ратних страдања; САД за закашњелу и недовољну војну подршку.

По тој основи су и позвали и муџахедине из цијелог исламског свијета, од Марока до Индонезије, који су стизали преко Загреба и Техерана из Туниса, Авганистана, Египта, Саудиијске Арабије. А онда је та глобална муслиманска братија за награду добијала држављанства БиХ да би неопажено улазили у Европу и Америку и постављали експлозив у жељезничке вагоне, метрое, кафане и новинске редакције у Мадриду, Лондону и Паризу и рушили њујоршке куле близнакиње.

И колективни Запад, посебно велики заштитник САД, поигравали су се са Бошњацима. Алију Изетбеговића, који је махинацијама најприје умјесто Фикрета Абдића дошао на чело колективног Предсједништва БиХ, а онда умјесто законских 1+1 годину продужио мандат на десет година, промовисали у легалног и легитимног предсједника јединствене БиХ.

Није им сметало што по уставу БиХ таква функција није ни постојала па ни Алија на њу није изабран. А тек и политичка и и логичка будалаштина да национални лидер може истовремено да репрезентује тронационалну државу и то у сред грађанског рата на националној основи, у коме се борци АБиХ, ВРС, ХВО међусобно убијају.

Одметнули се од Алије и браћа по вјери и нацији у Цазинској крајини на челу са својим Бабом, али исламски фундаменталиста је себе замишљао као босанског друга Тита.

Но када су у Лисабону, Женеви, Дејтону, Карингтон, Кутиљеро, Венс, Овен, Столтеберг и Холбрук озбиљно тражили рјешење, није могло без равноправности и Караџића и Бобана.

Ипак изгледа да се баш у томе периоду зачела бошњачка фантазија да су у Босни старинци, да су једина велика жртва, да су једини бранили БиХ од агресора и колаборациониста, да имају морално право да предводе, да им је васцијели свијет нешто крив и дужан.

Ништа од тога није тачно: Срби су старији народ у БиХ, створили су и бранили РС која се налази на мањој половини БиХ, сва три народа су пропорционално укупном броју подједнако страдала. И нико им ништа није ни крив ни дужан. „Сами пали сами се убили“. Ипак, задржала се таква аутоперцепција.

А времена су се промијенила. Да се Захирагић заложио за окретање од Запада према „нани Турској“, блискоисточним и другим исламским земљама, колико год то муслиманском срцу било драго, опет би било незгодно јер су се те земље оглушиле о амерички налог да уведу санкције Русији.

Али, Харисов апел за окретање БиХ према Русији, представља прст у око русофобичном Западу од кога Бошњаци 30 година безнадежно очекују да добију цјеловиту и јединствену бошњачку БиХ. Турска, Иран, арапске и исламске земље куцају на врата ШОСА, БРИКСА, те и ОДКБ, па ће на крају бити „куд сви Турци, ту и мали Мујо“.

И Захирагићева иницијатива, сад више нећемо са Хрватима него са Србима, имплиците против Хрвата, више не са Америма, него са Русима, имплиците против САД, суштински је спорна.

Своди се на рачуницу да ће Бошњаци, по старом обичају, најбоље проћи мијењајући стране. Ђа са једнима, ђа са другима, увијек против трећих, зависно од конјунктуре.

Сада се однос снага у БиХ и окужењу од 2:1 преокренуо у 1:2. Ваљало би да поводом Захирагићеве иницијативе ставе прст на чело, а они, напротив, бјесне и на Додика и на Човића, и на Милановића и на Вучића и празном пушком пријете на све стране.

Умјесто да барем и на бази своје умишљене изузетности, моралне супериорности, највеће бројности, немања резервне домовине и сл. буду иницијатори враћања на изворни Дејтон или новог равноправног договора о БиХ, Муслимани, како пише Меша Селимовић, „покушавају да зауставе вријеме“.

И вајкају се са Сидраном: „Видим да смо у нечему грдно погријешили, али не знам да кажем ни када ни у чему“.

Ево му одговора у чему и када!

Када? – Крајем ’91 и почетком ’92. У чему? -У томе што су арогантно игнорисали вољу српског народа.

Све што је дошло касније биле су посљедице. А Бошњаке не амнестира што је тај кобни политички потез, који је изазвао рат, управо њих највише коштао.

sveosrpskoj.com
?>