Кецмановић: Курти, Република Српска није бабарога него примјер за узор

„ЗАЈЕДНИЦА српских општина на Косову биће исто што и Република Српска у БиХ“ – изјавио је најприје неко од западних дипломата задужених да од јужне покрајине у Србији направи шиптарску државу. А онда је то више пута поновио Аљбин Курти.

Иако наведено поређење само по себи нема пежоративно значење, из контекста је јасно да Курти сматра да би ЗСО налик на РС била нешто лоше, чак опасно, готово алармантно. Он и не треба да објашњава зашто сматра да је тако, довољно је и да само спомене Републику Српску па да се трансатлантским мисионарима на Западном Балкану дигне коса на глави.

За њих је Српска постала страшило, иако су је у Дејтону признали као преговарачку страну и уз потписану сагласност друга два народа у БиХ, у Паризу њено постојање и загарантовали.

Откуда да је Српска за Запад проблем? Да ли од почетка, или је то постала касније? Да ли као привремен или трајан проблем?

Да ли је проблем већ само њено постојање, или само још има надлежности које јој треба отети?

Досљедно томе да ли Курти сматра да ЗСО не треба уопште увести или јој само треба редуковати ингеренције и свести је на фолклорно друштво. Пошто ће Курти изгледа ипак морати да послуша налог Вашингтона и спроведе Бриселски споразум, сљедећа рунда „игре без граница“ водиће се око оперативних функција ЗСО, односно узвратних концесија Србије према Косову које нису нигдје унапријед писмено потврђене

Но, као што Бошњаци деценијама играју на карту „малигног мјешања Србије у БиХ“, тако сада Шиптари играју на карту „заразног примјера Српске на КиМ“.

Курти на сарајевској ТВ вели да никад од народа на КиМ није примио захтјев за ЗСО, него то само тражи Београд, као што је и Алија Изетбеговић својевремено тврдио да уз Караџића стоји само шака заведених Срба под утицајем Београда.

Зашто би Српска, самоодржива, функционална, са стажом од већ 30 година, била проблем, а не ФБиХ и БиХ које опстају искључиво захваљујући иностраном протекторату?

Ако је „међународна заједница“, послије свих потписа и гаранција, оцјенила да Дејтон не ваља и да га треба ревидирати, а Бошњаци су накнадно закључили да је Дејтон за Босну „лудачка кошуља“, онда хајдмо на нови споразум.

Ако је Дејтон превазиђен, идемо све испочетка, али сада и Срби и Хрвати можда имају неке нове захтјеве. Рецимо, Бошњацима је БиХ сувише лабава, а овима је је исувише тјесна. Србима, је нпр. тјесна без класичне конфедерације и без столице у УН, а Хрватима, за почетак, без трећег ентитета.

Бошњацима, међутим, не ваља Дејтон, али одбијају нови договор који им Додик и Човић непрестано нуде. Зашто?

У први мах би се помислило зато што српски и хрватски партнери условљавају да то буде без иностраних посредника, али, послије реформе изборног закона у корист Хрвата, ни Бошњаци више не вјерују у наклоност тзв. међународне заједнице.

Ако су икада и вјеровали „Америчкој сатани“ (ајатолах Хомеини) те само практиковали оријентални кетман. Дакле, „међународна заједница“, која је одавно само колективни Запад, не ужива више кредибилитет ни на једној од страна у БиХ, једнако као ни у већем дијелу свијета. Зашто?

– Игнорисали су вољу српског народа против сецесије БиХ. Војном интервенцијом су Српску сатјерали са 75 на 49 одсто територије. Гарантовали су Дејтонски споразум, а онда јој, уз помоћ бонских овлашћења, отели кључне ентитетске надлежности. И то покушавају и даље отимањем власништва над њеним природним ресурсима (земља, шуме, ријеке).

– Хрвате су Вашингтонским споразумом навукли да се одрекну Херцег-Босне и да невољко уђу у заједнички ентитет са Муслиманима, преваром да ће касније Федерација ући у конфедерацију са Хрватском. И послије Шмитове интервенције у изборни закон, којом је ојачана парламетарна позиција хрватских засупника у Федерацији, остала је аномалија „Жељко Комшић“

– Натоциљали су Алију Изетбеговића да одбије Кутиљеров план и зарати са два јача противника, пустили га да губи рат 3,5 године, а онда му притекли тек пред капитулацијом. Вашингтонским споразумом добили су пола од половине БиХ у Бошњачко-хрватској федерацији. А у Дејтону од Холбрука мање него што им је понудио Кутиљеро.

Дакле, баш као ни Срби, па ни Хрвати, ни Бошњаци немају ништа мање разлога да вјерују у оно што западна дипломатија обећава, посредује, арбитрира, потписује, гарантује. Испада да једино још верују у то да су Вашингтон и Брисел, ипак мање несклони Бошњацима него Србима. По принципу: „Све што је за Србе лоше, за Бошњаке мора да је добро“, или народски: „Нека цркне комишији крава!“. И радују се кад нека земаља допише Додика на црну листу, таман као да он влада иностраном милошћу, а не по вољи народа њима уз нос.

А како у том свијету стојимо сви заједно на Западном Балкану, јасно нам је предочио Роберт Купер.

„Међу собом, постмодерне државе функционишу на основу закона и отворене сарадничке безбједности. Али, када су у питању старомоднији облици државе ван постмодерних граница, Европљани морају да се врате грубљим методама старијег доба – сили, првом удару, превари. Шта год је потребно за оне који још живе у свијету сваке државе за себе из 19. вијека. У џунгли свако мора да користи законе џунгле.“

Дакле, Западни Балкан је та џунгла у којој се три урођеничка племена, или чак чопора мајмуна, боре за границе националних држава и самоопредјељење народа, умјесто да их покорно слиједимо у колонијалној глобализацији и сарађујемо на самопоништењу. Зато се према свима понашају према „законима џунгле“, што значи „силом, првим ударом, преваром“.

Срби су искусили њихову и силу и превентивне ударе и у Српској и у Србији. А преваре су континуиран процес: слово Дејтона претвара се у дух Дејтона, терористичка организација се преименује у ослободилачку војску, подмећу се антиуставне реформе, статуси замјењују стандарде, поглавља претварају у кластере, нема рокова и преговори трају до исцрпљења.

Ти преговори се углавном завршавају саопштењем о извјесном напретку, утолико што је заказана нова рунда у другачијем формату. Рецимо, прво Палмер па онда Ескобар, па онда заједно, најприје у Сарајеву, па у Бањалуци, па у Бриселу. Или Лајчак и Борељ, најприје посебно, па заједно, мало у Бриселу, мало у Београду, мало у Приштини.

Не треба занемарити ни лукративне еснафске интересе европске дипломатије. Ваља оправдати енормне редовне плате, дневнице и путне трошкове за њих и свиту, са додатком на опасност рада у џунгли. И то тако по десетак пута годишње.

Зато упркос нултом резултату рада, ниједан од разноразних високих и ниски представника, специјалних извјестилаца, комесара и парламентараца ЕУ, на челу са помоћницима замјеника подсекретара САД, не даје оставку. А преговара се заправо изнова о ономе што је већ одавно договорено, потписано, гарантовано у документима попут Дејтонског устава БиХ и Резолуције 1244 УН.

Вучић показује велику издржљивост у тој игри, а Додик, због дужег стажа, нема више стомак да слуша исте приче од сличних људи различитих имена.

Чак и ако ЗСО буде имплементирана и заживи у пуном капацитету, то не мора да значи трајнији резултат. Дејтон је имао гаранције вишег нивоа, а већ само годину касније његови амерички творци почели да га поткопаваја у сарадњи са фаворизованим Бошњацима.

На Косову, су, недвосмислено, миљеници Шиптари. Холбрук је Алији у Дејтону на ухо рекао: „Поптпиши, а ми ћемо се касније укинути ентитете“.

Вјероватно ће и Борељ нешто слично шапнути Куртију за ЗСО.

Ако је поредити ЗСО са РС, Србима на КиМ тек предстоји борба за оно што им је колективни Запад признао, али не у држави Косово него у аутономној покрајини у Србији.

Курти већ пита: „Шта ће вам ЗСО ако је Косово дио Србије?“

Српска се 30 година мира политички бори да врати оно што јој је од комшија потписано и међународно гарантовано. И није бабарога него примјер за углед.

Курти јој је поређењем са ЗСО и нехтијући дао комплимент.