Кецмановић: Додик се вратио весео из Русије, убрзо ће тамо још два пута, а остало – чик погодите!

© FOTO TANJUG/ FOTO SRNA/ BORISLAV ZDRINJA/

ШТА ли је, боже, Путин више од сат времена разговарао са Додиком?

У Сарајеву су се и на невиђено и нечувено накостријешили у грчу самоодбране, иако је Владимир Владимирович можда Милорада Богдовича савјетовао како да са Изетбеговићем све лијепо ријеши, као што је он са Кадировим. Или, стрпи се још мало док не стигнем на делту Дунава.

Али, у Сарајеву сунце излази на Западу, а Вашингтон је промптно негативно реаговао, па су се бошњачки медији љутили што Брисел касни. А онда их је прозвани Борељ охладио: „Рат у Украјини је означио крај глобалне доминације Запада“.

Сенад Хаџифејзовић, уредник и новинар ТВ Фејс, ономад одјавио емисију ријечима: „Одлазим на Запад!“. Настала је већа паника у гледалишту него да су Бећировић, Никшић и Конаковић објавили да бјеже на Запад или Бакир и Сека на Блиски исток.

Кључ је, изгледа, у дијелу Додикове изјаве од 24. фебруара у којој каже да је „са Путином размотрио и ситуацију у којој би Српска била угрожена од Запада“.

А још кад су на Башчаршији видјели како земља хаџилука, Мека и Медина, овацијама дочекује Путина, мора да им се завртјело у глави. Да ли су опет погрешно изабрали страну, као и 1914, 1941, 1992-ге?

Значи ли то да опет ваља са Србима, малим Русима? И, да ли ће Српска послије свега ишта хтјети сем мирног разлаза?

Или ће Запад поново бацити коску међу комшије и босанске муслимане мобилисати у Ханџар дивизију да гину на источном фронту?

У описаном драматичном контексту Српска би требало да престане да се бави завитлавањем колективног Запада и ради све по свом. Укључив и непродуктивне расправе о Дејтону, при чему се Срби позивају на оно што тамо пише, а они да то није „у духу онога што тамо пише“.

Они се само праве будале, а од нас хоће да направе праве правцате будале.

Једна од њихових омиљених метода је да када год ти хоћеш да вратиш неко право по Дејтону, они смисле нешто ново антидејтонско, па те најтјерају да се бавиш њиховим неправом. Затражиш да ти врате неку о дејтонских надлежности, а они узврате претњом да ће ти узети и преостале да научиш да од лошег може и горе. И наметну ти нову прву тачку дневног реда да се бавиш њоме и да заборавиш на оно што си тражио да ти врате.

Увијек су корак испред, а ти у дефанзиви. У теоријама о моћи стоји да „влада онај ко одређује дневни ред“.

Својевремено су у те игре без граница уносили неке аргументе, попут оног да је демократска консоцијација скуп, спор и неефикасан политички систем са више нивоа власти (општина, град, кантон, ентитет, држава) и безброј плаћених функционера, што је и тачно. Али, онда им објашњавамо да је то цијена функционисања власти у национално и вјерски дубоко подјељеним друштвима, попут просперитетне Белгије, што је такође истина. Затим тврде да домаћа власт ради против интереса народа (одлазе млади, незапосленост, корупција) па испада да треба све да им препустимо пошто најбоље знају шта су интереси наших грађана.

Кажемо: „Ту нашу власт, какву год, сами смо демократски изабрали“, а они: „Да, али нисте изабрали праве зато што имате лош изборни закон па ћемо вам ми смислити нови да бисте изабрали кооперативније кадрове.“

Дошли су, наводно, да транзиционој Босни помогну у имплементицији демократије, како бисмо након Дејтоном предвиђених 10 година почели сами собом да управљамо, а онда су, да би нас ваљда убрзано оспособили, увели бонска овлашћења и диктатуру в.п.

Прошло је два и по пута дуже од рока, а и даље смо корак напријед – два назад, па нам објасне да нису важни рокови него стандарди и да ће отићи тек када оцијене да смо сазрели да будемо суверени.

Додик им је храбро и вјешто парирао: контрирао утук на утук, заоштравао и тактички узмицао, попуштао пред мањим злом да би спријечио веће и то са све „запаљивом реториком“. Међутим, Српска већ годинама и деценијама 90 одсто политичке енергије троши на натезање са тзв. међународном заједницом, као да нема паметнија посла.

Пошто ни сами нису били задовољни постигнутим у цивилизоваању (читај: преваспитали, припитомили, утјерали у суру), а понестало им свјежих идеја како да нас малтретирају, изгубили ауторитет једине суперсиле, глобални однос снага се промијенио, непослушност се омасовила, окренули су лист.

Нема више објашњавања, убјеђивања, надмудривања, заваравања, притисакања него – ђоном у главу.

Бахатост су показали већ слањем безочног Швабе са првим задатком да се наметне као в.п., иако сви знају да није, а онда отјера Додика и Српској отме јавну имовину.

Ако није по закону, промијени га, имаш бонска овлашћења.

Пошто је уз подршку ЕУ својим глупостима изазвао револт све три стране у БиХ, Шмит је позвао ауторитет суперсиле.

О’Брајен је накратко свратио у Сарајево и прочитао подужи списак „шта све САД неће Србима дозволити“. Био би много краћи да је навео шта ће се смиловати да допусте.

Штета што се не нађе нико да га упита: „Човјече, да ли си при себи? У ком ти времену живиш? Ко вас уопште пита шта ћемо ми да радимо у својој земљи? Да ли мислиш да је предсједник Српске Шолц и српски члан Предсједништва БиХ Аналена, па раде за Вашингтон против свог народа?“

О’Брајен је издиктрао и отишао.

Али, отишао је и Додик у госте код Путина и Лукашенка, сада је код Ердогана, а онда ће угостити Орбана.

Бјелорусија је добила нуклеарно оружје, па се на Башчаршији нико није сјетио је Додика назове Лакташенко. А тек Путин!

Са Карлсоном је у једном потезу пробио англо-амерички глобални медијски монопол: двије милијарде прегледа већ у првих 48 сати што, ако изузмемо дјецу и информатички неписмене, чини 1/3 до ½ свјетске популације.

Руси ушли у Адвејевку, па и на Западу очекују капитулацију Зеленског – оптимисти у јуну, песимисти – до краја године. На другој страни, Бајден се саплиће уз степенице, наглас разговара са Колом, мијеша Финску и Филаделфију, побјеђује у Украјини, а хоће и други мандат.

Је ли вријеме да шутнемо багру јер – ако се сам не браниш, нико ти неће помоћи?

Ако комшије Бошњаци, као и Човићеви Херцег-Босанци, хоће да се придруже, а имали би разлога јер су њих магарчили више него друга два народа, бујрум им. Ако пак чекају да им Босницу и шехер укључе у НАТО и, иншалах у ЕУ, нека им је сербез.

Мањи ентитет им, ионако кажу, представља терет на путу за Брисел, а Српска свакако нема никакве територијалне претензиије на њихове кантоне. Елем, све се сустекло за оно што Додик зове „мирни разлаз“, а што су Чеси и Словаци именовали „плишани развод“. Они су се разишли, без референдума, у заједничком парламенту са свега два посланичка гласа више и при томе су сви плакали. Једни од радости, други од жалости.

У БиХ би вјероватно пјевали „Ој комшије, је л’ вам жао растанак се примако“. А послије би сваки народ живјео у „својој вјери и у својој земљи“, како гласи један изборни слоган СДА. Но, можда још и није касно за договор: оклеветани разговори у Лакташима ипак су настављени у Мостару. Додик, Човић и Никшић су задовољни, али Шмит, Марфи и О’Брајен су увријеђени што нису позвани да им кажу „шта САД неће дозволити да се договоре“.

Лидер СНСД Милорад Додик рекао је да су „једини који могу бити комплетно незадовољни разговорима у Мостару туриста Кристијан Шмит и свјетски путници који БиХ желе колонијални статус, а њеним народима статус поданика“. Русија, међутим, увијек инсистира на поштовању Дејтона, а то би још увијек и Српску задовољило, барем као прелазно рјешење.

Зато Путин вјероватно Додику није савјетовао разлаз, изузев уколико би Запад покушао силом да унитаризује БиХ.

Шта би у том случају урадила Москва? Е, то је оно што ће се, како рекоше, „показати у наредном периоду“.

Миле се вратио весео: „најуспјешнији излет у Русију икада“, „Српска ће затражити посматрачки статус у БРИКС-у“, „у наредном мјесецу тамо ћу још два пута“.

Остало, чик погодите!

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

?>