Кецмановић: Бошњаци још нису сигурни ко им је милији – Алија или његов херој/злочинац Цацо

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КО ЈЕ имао већу ђеназу у Сарајеву Алија Изетбеговић или Мушан Топаловић Цацо?

Локални медијски извјештачи су својевремено процијенили да је и једног и другог испратило око 10.000 Сарајлија.

Теоретски је могуће да је сваки од њих имао своју засебну десетину хиљада ожалошћених. Вјероватније је да су били измијешани или чак у оба случаја скоро исти људи. Сасвим је сигурно да су то били све сами муслимани/Бошњаци.

Парадокс да су табут предсједника БиХ и оца нације, као и табут зликовца са еполетама АБиХ, који је клао и у јаму Казани бацао српске цивиле, летјели преко истих прстију огромне масе сународника и истовјерника до шехидског гробља на Ковачима, само је привидан. Јер, Алија и Цацо су били припадници исте АБиХ, први као врховни цивилни заповједник, други као командант 10. Брдске бригаде. Како свједоче фотографије, старији у хијерархији је млађег званично примао и китио одликовањима.

О злочинима над Србима Цацине бригаде и његовим личним, писали су сарајевски недељници Дани и Слободна Босна, а недавно и Ослобођење, али о Алијиној командној одговорности – не. Најодговорнији, наводно, није ништа знао иако је морао да зна. А пошто је Мушан Топаловић по налогу Изетбеговића у међувремену ликвидиран од национално својих, на крају је испало да за свирепо побијене Србе на Казанима надомак Сарајева нико ни командно ни извршно, није ништа крив, сем неколико доцније ситно кажњених зликоваца који су се на суду успјешно бранили да су жртвама резали руке, ноге, уши, носеве, тестисе и напослијетку их декаптиране бацали у амбис искључиво по наређењу.

Мушановом, а не директно Алијином.

Алија је о свему томе био „необавјештен“, иако је на Предсједништву БиХ био више пута упозораван на систематско малтетирање Срба у граду, а реаговао је поводом писма Јована Дивјака тек онда када се Цацо толико осилио да је измакао његовој контроли и чак пружио оружани отпор привођењу при чему су настрадали бројни таоци и полицајци.

На лични телефонски позив Изетбеговића предао се, а онда, наводно, при транспорту искочио из полицијских кола и убијен при покушају бјегства. Симптоматично је да сви актери убиства, укључив Изетбеговића, ову причу називају „службена верзија догађаја“.

Иронијом судбине Цацо је 26.10. 93. инкогнито сахрањен недалеко од привременог скупног укопа есхумираних и некласификованих остатака својих жртава.

Три године касније Мушанови саборци, који су знали и „неслужбену верзију“ смрти свога команданта у злочину, ископали су и понијели пут Ковача табут у пратњи „пола Сарајева“.

Са Ковача узвишених над Башчаршијом могли су заједно да сеире завршетак пројекта десрбизације „мултиетничког Сарајева“.

Казани су, потом, обрасли у шаш и задуго утонули у тишину и заборав. Мирну савјест и самозадовољство једнонационалног и истовјерног „грађанског Сарајева“, пореметио је „Алијин Србин“ Светозар Пударић, потпредсједник ФБиХ испред СДП-а.

Храбро и упорно је кроз градске институције прогурао да се коначно на Казанима постави плоча са списком жртава и злочинаца, поименце. Ко зна да чита имена и презимена знао би да препозна да су жртве били Срби, а злочинци Муслимани, без обзира што су у јаму бацали и поједине своје издајнике.

Светозар је, међутим, у међувремену преминуо па је на сцену ступила актуелна градоначелница Бењамина Карић, већ чувена по својим патриотским испадима, која је текст на плочи исписала у стилу „неки безимени лоши људи су побии неке такође безимене недужне жртве“.

Баш као што су партизани послије 45. усташке јаме у Херцеговини обиљежавали: овдје су (неки) фашисти, звјерски побили (неке) цивиле, и све ради братства и јединства које је „процвјетало“ 92. Они су то радили ради јединства народа, а она ваљда ради јединствене БиХ.

У међувремену је и Алија на свој начин…

Када га је Јово Дивјак, једини Србин у врху АБиХ обавјестио о националној дискриминацији и насиљу „црних бисера“ у граду, цинично је закључио да се вјероватно ради о Србима. И додао: „Чуо сам нешто о томе и раније, а жалио ми се и неки кројач Мујо…“

А Бењамина опет текст на плочи објашњава да „није хтјела да се ишта конкретније пише о злочинима 10 брдске бригаде да се не би окаљао углед Армије БиХ.

За истину коју је хтјела да сакрије побринули су се, међутим, ветерани 10 брдске бригаде. Поводом годишњице његове смрти, преко плоче су црвеном бојом написали „Цацо живи!“, а Алијина годишњице смрти обиљежена је свечаним подсјећањем у Народном позоришту под покровитељством Дениса Бећировића колективног шефа „јединствене државе БиХ“.

Заједно у рату, заједно на шехидском гробљу, заједно у џенету, зашто не и заједничка комеморација када већ обје годишњице падају у истом мјесецу?

Најбоље да оних свих десет плус десет хиљада Сарајлија са двије ђеназе, у октобру сваке године заједно оду на Коваче и положе цвијеће на два сусједна мезара. Алија је био херој 100 посто а, по њему је и Цацо био „и херој“.

А пошто је убијао Србе, нека о оном „и злочинац“ брину у Српском Сарајеву.

Е сад би у том и таквом „јединственом, космополитском, мултикулти, грађанском, пријестоном и каквом још не Сарајеву, у коме градоначелница Бењамина из редова осморке или тројке, која из виших патриотских интереса скрива податке о Цациним злочинима над Србима, требало да суде Српској односно предсједнику Републике.

Аферим! Машала!