Јевдокија Шереметјева: МАЈКО, НЕ ЗОВИ МЕ

Пре скоро девет година почела сам да пружам хуманитарну помоћ у ратној зони у Донбасу. Свих ових година, са екипом пријатеља и познаника, лутам и мотам се по „сивим зонама“, покушавамо да помогнемо старима, усамљенима и инвалидима. Укратко, онима који највише страдају у свакој кризној ситуацији. Многи од оних којима смо помогли отишли су 2014, али су се вратили. Зато што је тешко настанити се на новом месту и започети живот изнова. А неки нису ни отишли. Јер нису могли. Физички нису могли. Да, и није то лако – одједном све оставити.

Дуж ватрене линије било је и има много насеља у којима живот није стао ни на минут. Све ове године бомбардовале су их Оружане снаге Украјине сасвим реално, а не како о томе пишу украјински медији и ОЕБС. Да, било је и периода затишја, кад нису бомбардовани сваки дан, већ једном у неколико дана. Односно, „затишје“ је кад ретко пуцају, а не кад не пуцају. Познаници и читаоци на друштвеним мрежама су ме стално питали, а и даље питају: зашто ти људи не оду? Зашто ризикују своје животе? Зашто живе тамо?

Па зато што је ово њихов дом. Људе можете разумети само ако сте на њиховом месту. Све остало је само прича. Замислите само да све што имате треба оставити иза себе. Одбацити. Твоју кућу, коју је твој отац давно изградио својим рукама. Домаћинство са ружама, кајсијама и крушкама које су биле засађене кад сте били мали, али сте запамтили прву бербу. Љуљашку у којој сте њихали своје прво дете кад није могло да заспи. Некада ужасно скупи сервис са грчким нимфама, који мајка чува у креденцу. Можете бескрајно причати о дирљивим стварима које су на крају почеле да чине опипљиву стварност. Са годинама се перцепција ње, стварности, заоштрава и има другачију вредност него у младости, кад се другачије дише. Не можеш све понети са собом. Мораћеш да одбацујеш. Мораћеш да се одрекнеш читавог свог старог живота. А кад си око седамдесете, нови више не очекујеш. Ово и јесте цео твој живот, без којег не видиш смисао.

А људи који живе хиљадама километара од рата одговарају: али – живот је важнији.

А коме је важнији? Коме је био важнији, тај је или сам отишао, или су га рођаци извели. Ако су успели да га наговоре. А ко није отишао, тај разуме шта ризикује. Сâм живот, о коме говоре. И узалуд људи потцењују чињеницу да су они који су остали потпуно свесни какав су избор направили.

И још је остало доста младих људи чији су родитељи одбили да оду, па ни они сами нису могли да напусте своје старе родитеље.

Могу бескрајно да причам о томе зашто нису отишли и не одлазе. Може се пронаћи сто хиљада разлога зашто је то тешко. Много је старијих људи који апсолутно немају коме и немају где да оду. Па, како замишљате селидбу једне старице која нема деце и родбине „на великој земљи“? Није битно са које стране границе. Мора да буде у пратњи, мора негде да се среди. Највероватније јој прети старачки дом или интернат. Али они тамо не желе – и то је нормално. Да, некима је тешко да се сами брину о себи, али они су код куће, они су господари свог живота и, у најмању руку, сналазе се. Нису маргиналци, већ пуноправни чланови друштва. Многи од њих се плаше да неће преживети селидбу просто из здравствених разлога. Срце, притисак, шећер, бубрези… Али то су све техничке ствари.

Али најстрашније што смо видели у овом рату који траје толико година јесте да су сасвим здрава и успешна деца напустила своје родитеље. И чак не желе са њима ни да комуницирају, јер су „сепаратисти, и сами су криви“. Да ово нисам лично чула од десетина стараца, вероватно не бих поверовала и мислила бих да је то лаж, измишљотина.

Имали смо штићеницу – откинуло јој је ногу и руку још у лето 2014. године. Љубов Михајловна је живела (умрла је пре годину дана) у селу Фабрични, на периферији Луганска. Тамо се налази живинарска фарма. Дакле, тамо је долетело неколико граната, неколико радионица се срушило. Наступила је јака врућина – и лешеви пилића су почели да се распадају. Љубов Михајловна и друге жене из села отишле су да пограбуљају ове лешеве да се зараза не би проширила. У то време долетела је граната – и жена је рањена, остала без ноге и руке. Жена рођена 1953. године, не баш млада. Њен брат, који живи у Дњепру, није јој веровао кад га је она, дошавши свести, позвала и рекла му шта се догодило. Знате ли шта је на то рекао? Да она лаже и да их нико не бомбардује, и да је све то руска пропаганда. Рођени брат је тако рекао.

Другој жени из Первомајска, Љубов Николајевни, мужа је пред очима разнела граната. А њен рођени син из Лавова је рекао да то не може бити, јер то не може бити никада. И да у сваком случају не жели да зна за њих, јер су они „сепари“ и на референдуму су гласали за Русију. Тада је имала 83 године.

Такве приче могу да причам у недоглед, имам их гомилу, али то суштину неће променити. Где да оде Љубов Николајевна кад њен једини рођени син није дошао на очеву сахрану и рекао је мајци телефоном да га не зове? И шта јој је преостало, осим куће и неколико паса које не може са собом повести?

Постоје хиљаде различитих разлога зашто људи нису отишли и не напуштају ратну зону. Али постоји главни разлог. Ово је њихова земља.

Земља – то нису предузећа и фабрике, није угаљ и нису поља. Земља – то су људи. И они хоће да живе на својој земљи, не дајући је никоме. И ту више није потребно никакво објашњење.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)