ЈАСЕНОВАЦ СМО МИ: НОЋНА МОРА И СТРАВНА ЈАВА  ЛОГОРСКОГ УНИШТИЛИШТА СРБА

(Владимир Димитријевић) Фото: intermagazin.rs

САН НЕДЕЉНОГ ЈУТРА

 

У недељу, 4. септембра 2022, пред буђење за одлазак у цркву, сањао сам сан од кога сам се једва опоравио. Као, идем у Загреб, да бих добио легитимацију за прелазак из Независне Државе Хрватске у Србију. Пут ка Загребу је сеоски, води кроз шуму. Маскирао сам се некако глупаво, али ипак мислим да ће вредети – имам обичне сиве панталоне и горе светлу домобранску ( не усташку ) униформу. Пролазим поред двојице – да ли усташа, да ли домобрана – и говорим „Хајл Хитлер“ да бих заварао траг ( осуђујем себе, у том сну, као колаборационисту, али ме страх за сопствени живот и жеља да побегнем у Србију сламају ).

Долазим до уреда где се издају легитимације, и неки усташа ми каже да се у Хрватској више не поздравља Хитлер, него се само говори „Живио Анте Павелић“. Чиновник ( или чиновница? ) који издаје легитимације делује као да ће све бити у реду, али морам да идем на још једно место, где су такође релативно љубазни. За то време, кроз неке решетке, у долини, видим много породица са децом која такође чекају да приме легитимације ради одласка у Србију. Једној од таквих породица одбијају да дају потврду, и враћају их у долину, а ја знам да ће их побити, али ништа не могу да урадим јер сам паралисан страхом за сопствену кожу, иако себе осуђујем за лицемерје и знам да нисам прави хришћанин. Однекуд мислим о трагедији ђенерала Недића.

Крећем ( са својом женом, ваљда ) возом према Београду, али један сумњичави усташа претреса вагон у коме смо и ствари које сам понео из Загреба. Мрмља нешто себи у браду, али ми не дозвољава да сазнам шта то мрмља. Покушавам да га уверим како су то неки моји папири, везани за књижевност; између осталог, преписка са Радетом Драинцем из 1938. Жена мобилним прича са сином, а ја мислим – када би он знао како нас усташа сада претреса, био би у страху. Мораћу да му причам, ако останем жив. Сумњичави Хрват се, после свега, смири, и ми возом стижемо у Београд, и пењемо се ка Тргу републике, где, као на неком брду, видим, сав срећан, споменик Кнезу Михаилу. Онај усташа се прерушио у шумадијског сељака, у новој народној ношњи. Пустио је бркове и носи шајкачу. Иако осећам олакшање што сам стигао међу своје, тешко ми је да га гледам, јер знам да је дошао да ровари по Србији.

То сам сањао. У цркву сам отишао са тешким осећањем, притиснут каменом ноћне море. Једва сам се опоравио на молитви, стојећи међу много деце која су дошла на молебан за почетак нове школске године.

 

ДЕТИЊСТВО СА ЈАСЕНОВЦЕМ

 

Да ми је сан био значајан, види се по томе што сам га подробно, најподробније запамтио, што за мене није уобичајено. И не могу да га се сасвим ослободим док га не анализирам. Наравно, не у кључу психоанализе, него под обасјањем личног и националног наслеђа.

Као дете, имао сам ноћну мору да бежим из Јасеновца и од стражара се скривам у некој јарузи, у којој пузи змија. Јасеновац ме је прогањао јер сам, као мали књишки мољац, прочитао књигу „За човјека“, о судбини наших људи у логорима. Нашао сам је, случајно, у старом шифоњеру, и прочитао. Тамо су били и Макс Лубурић и Љубо Милош и Хинко Пићили, то најусташкије од свих имена. И писало је како је Пићили играо карте са усташама на телу једне логорашице, а цигарете су гасили у њеном „споловилу“. Реч „споловило“ ме је прогањала као језно усташтво у језику,  годинама, као што ме је, повремено, из ветра, новембарског, запахњивао воњ коже нагризене влагом, јер је књига „За човјека“ била пресвучена буђавим кожним повезом, пошто сам је нашао у неком дедином ормару начетом влагом.

Био сам тамо, у Јасеновцу, почетком деведесетих, са епископом будимским Данилом и неким студентима Богословског факултета. Два аутобуса. Пред сам распад Југославије, у музеју са старом поставком, испод усташког цвета Богдана Богдановића. Били смо на служби у храму, опкољени хрватским „муповцима“. Претресали су нас. Тражили су шајкаче и кокарде.

 

АНАЛИЗА МОГ СНА

 

Од чега се састојао мој сан у јутро 4. септембра 2022. године?

Прво, од исконског страха – маскиран у домобрана, срамно се плашећи за свој живот, ништа не чинећи за српске породице које сам видео у долини, ишао сам по легитимацију да бих се пребацио у Србију. Давао сам знаке колаборације да би извукао своју кожу.  То је тај страх од усташа, онај из детињства, који ми још тиња у несвесном.

Онај воз, чији вагон претреса сумњичави усташа, воз је којим је мати Христина, игуманија љубостињска, Херцеговка, са својом породицом, у страху да би их усташе у сваком часу могле побити, стигла до Вишеграда и затим до Недићеве Србије, спасавајући се од судбине многих својих земљака који нису били те среће. Мати Христина ми је често причала о свом трауматичном искуству, које ју је обележило за цео живот.

Оне породице, које сам, у сну, видео у долини, знајући да их чека смрт, потичу из исказа усташе Анте Гојчете, кога је саслушавао суд Динарске четничке дивизије ( документ је објавио наш истраживач равногорског покрета, Милослав Самарџић ):”Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Прије рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао „да неће ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао „добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице./…/ У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на жељезничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом „Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су двије имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро дјеце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, „гдје су у подруму и родитељи и дјеца били заклати“.”(1)

То су радили, причао је Гојчета; скидали су са возова људе пуштене у Србију са усташким дозволама, и клали их.

 

УСТАШКИ ШПИЈУН У МОМ СНУ

 

Усташа маскиран у шумадијског сељака у мом сну потиче из књиге хрватског публицисте Александра Војиновића, „НДХ у Београду“, која говори о раду Павелићевог конзулата 1941. до 1944. у српској престоници.

Усташки конзулат је имао разгранату обавештајну службу у Београду и Србији. Пратили су све. Знали су чак и податке о епископу Николају Велимировићу, који је, 1942, кад усташки конзул Никшић шаље извештај Загребу, био конфиниран од стране Немаца у Љубостињи. Шпијун из манастира у срцу Србије, код Трстеника, доставља усташком конзулу, а Никшић јавља у Загреб, да „епископу Николају залазе представници свих србијанских политичких струја, па се приписује највише утјецају истога владике, да је дошло до примирја у Србији./…/Планина Гоч испод које лежи манастир Љубостиња јест сабиралиште свих четничких и других легалних и илегалних србијанских борбених одреда./…/Он је енглески ђак, а познат је као пријатељ Енглезке/…/Ради својих љевичарских проповиједи био је омиљен и цијењен код  србског народа/…/“(2)

Усташки шпијун се до Љубостиње возио с једним возачем, који је, кад је наишао на четничку стражу у близини манастира,  тврдио да су у питању манастирски радници. „Сигурно је“, вели Никшић на основу доставе свог шпијуна,“да су сви србски сељаци у то добро упућени, а напосе да су упућени како треба се пред странцима показивати у недужном свјетлу“.Иако, по Никшићу, у Србији свако дете зна ко је Дража, то нико неће признати. Да је усташки шпијун код владике Николаја био Србин, и да је знао шта и где треба гледати, види се и по томе што је био пуштен у манастирску капелу, о чему Никшић јавља:“Приликом посјета манастиру Љубостињ упало је у очи да је у одјелу за молитву покрај неколико малих слика светаца објешена и слика Петра Другог уоквирена заједно са прогласом 27. ожујка 1941“.(2)

Онај хрватски шпијун из мог сна, са шајкачом, одатле је.

 

НЕОПХОДНОСТ ОСМИШЉАВАЊА

 

Нико мој није страдао у Јасеновцу. А толико мојих је страдало у Јасеновцу. И понекад сањам снове какав је био овај, у недељно јутро на почетку септембра.

Ко зна колико нас, на овај или онај начин, носи Јасеновац у себи. Чак и кад покушавамо да га заборавимо, заборавити га не можемо.

Зато нам предстоји осмишљаавање јасеновачког искуства, јер без свести о злу, како рече Жарко Видовић, нема историјске свести.

Значајан допринос контекстуализацији зла које нас је снашло је 172. број часописа „Култура“, који уређује, са колегама, Слађана Илић. Он је посвећен уградњи искуства колективног страдања у културу која нам је заједничка. Прилози се, између осталог, баве и апсолутним злом Јасеновца. Доступан на Интерету, часопис нам је насушно потребан. Свако би требало да га прочита.

Угледни антрополог Бојан Јовановић нас, у свом огледу „Меморисана колективна траума као чинилац националног идентитета“, подсећа:“Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор.“(3)

Још увек га немамо, али трагање је почело.

 

ПРОТИВ КРИВОТВОРИНА

 

Један од наших најважнијих задатака у овом тренутку је спречавање минимизације броја усташких жртава. Проф. др Славица Гароња Радованац у тексту „Дати име и глас жртви“, која се бави колективном траумом и геноцидом над српским народом онаквима какви су приказани у књижевности, истиче:“Срамно лицитирање жртвама Јасеновца након 80 година догодило се управо зато што се није одмах после уласка у логор приступило систематском истраживању масовних гробница. (Уосталом, познато је да је мноштво жртава бачено у Саву, да доплута до куле Небојше на Калемегдану, многи су завршили у логорским пећима, а пошто логор никада није нападнут ни од једне партизанске јединице, усташе су несметано последњих месеци 1944. и 1945. уништавале трагове свих својих злочина, спаљивањем лешева или „млевењем костију”, како се налази у једном извештају. Тужно звучи данас констатација, да само оних, мало више од 80.000 несрећника, којима је забележено име и презиме, представљају јасеновачке жртве (Goldštajn, I. (2019) Jasenovac, Novi Sad: Akademska knjiga). На овом месту треба навести индикативно реаговање угледног издавача Зорана Колунџије из Новог Сада, на књигу Иве Голдштајна: „Чињеница да су Голдштајнови страдали у Јасеновцу (као Јевреји – прим. С. Г.), требало би да на публику остави утисак и учини његове тврдње објективним и у људском и у научном погледу. Међутим, има и других породица које бележе своје мртве на овом страшном месту. У књизи ’Шематизам Православне митрополије дабро-босанске за 1882. годину’, наилазимо на пописана места и презимена на овом терену. Набројао сам око 7.800 презимена, међу којима је Колунџија мање распрострањено. […] Преко Фејсбука је 2010. обављена анкета међу Колунџијама у свету и сакупљени су подаци (име и презиме, место одакле је и година страдања у Јасеновцу) који не могу радовати господина Голдштајна и остале ревизионисте историје: страдалих Колунџија у Јасеновцу је 173. За крај, мало математике – 7.800 презимена помножимо не са бројком страдалих Колунџија (173), него само са 100 и добићемо 780.000!” Колунџија, З. (12. септембар 2020) Јасеновац је табу тема, Политика, стр. 15.“(3)

У Јасеновцу је страдало 173 човека, припадника српског народа, са презименом, иначе ретким, Колунџија. А колико је страдало Петровића и Павловића?

 

СМИСАО НИШТИЛИШТА

 

Смислом српског страдања у Јасеновцу бавио се Свети владика Николај у својој Служби новомученицима српским. Иако је та служба величанствено сведочење истине Христове која се јавила у закланима за реч Господњу, ипак нам треба још историософских тумачења. Једно од њих, под насловом „Траума Јасеновца“, дао је, у часопису „Култура“, Слободан Антонић, усуђујући се да поставља питање теодикеје јасеновачког логорског искуства:“И довољно је да се Бог, из разлога које тек ваља сазнати, макар делимично повуче и препусти човеку и његовој апсолутној слободи неко место – попут Јасеновца. Празнину ће одмах попунити зло, те сасвим лепо можемо сагледати сву дубину људске природе и њене палости. У том смислу, а као део дешавања спаса (Heilsgeschehen), Јасеновац може бити, баш као место утонуло у заборав света, и језиво упозорење хришћанима да у последњим временима, велике апостазије и опште палости, и они, у тишини и тами, могу бити заклани, а да то нико не примети.

За хришћане, наравно, ни у Јасеновцу човек није сасвим напуштен – невин док страда, с њим страда и Христос, а ту је и Богомајка, да загрли и утеши. У Бога нема мртвих, Богу су сви живи, јасеновачка деца су у вечности живља него што су била овде, на земљи, а многи хришћани верују да су сви они, невино и мученички пострадали, заправо Богородичини ратници есхатолошки последње битке између добра и зла, у којој ће пресудно допринети коначној победи. То ће бити освета Злом – том правом господару Јасеновца.“(3)

Као што рече Владика Николај: усташе су, за своју ревност у злу, „добро знану свима“ – „похвале добили из пакла и Рима“. Тога се треба сећати, али се више треба сећати оних који су, како каже тропар Новомученицима, пострадали телом, растуживши земљу која је примила њихову крв, али и развеселивши небо, јер су спасили душе.

 

ПОТОЊА И ЈЕДИНА ИСТИНСКА УТЕХА

 

Сан који сам сањао у недељно јутро 4. септембра 2022. подсетио ме је да никад, али никад, не смем заборавити да је моје Ја, између осталог, Јасеновац. Да је наше МИ такође Јасеновац. Сви ми, Срби, спремни да носимо крст Господњи, јесмо заклани у Јасеновцу, и сви ћемо, Христом, из Јасеновца васкрнути да бисмо ушли у светлост Небеске Србије, која припада Небеском Јерусалиму, нашој вечној отаџбини и очевини.

Јер тако пише у Откровењу Јовановом, глава 17.

Отк. 17, 6; 9 – 10 – И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним творећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?

А ко се отварање четири печата односи на протекле догађаје из Христовог живота, сасвим је исправно повезати ово (пето) отварање са пророцима и другим светитељима који су раније окончали и који вапе ка дуготрпљењу Божијем, а због којега је Он, прогоњен од Јевреја, трпео све до крсне смрти. Ако ово неко прихвата као пророштво о будућности, онда, у складу са учитељима Цркве, мора разумети да тај вапај против прогонитеља доликује закланима Христа ради, како би се тиме обратили достојни и свеопштим завршетком прекинуло безбожништво непокорних, да не би праведници пружили руке своје на безакоње (Пс. 125; 3). Иако су безбожници већ искусили (επειρασθησαν) гнев Божији, ипак је онима који су преостали кажњавање потребно ради преобраћања или ради вечног уништења.

Отк. 17, 6; 11 – И свакоме од њих даде се хаљина бела, и речено им 6и да почину још мало времена, докле се напуни број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они.

Речи: докле се напуни број сатрудника њихових показују да се свети на неки начин моле за свршетак света. Због тога им је и наређено да претрпе док не окончају и њихова браћа, да не би, по речима апостола, они без нас достигли савршенство (Јевр. 11; 40). Бела одежда указује на светлост врлине која је процветала (επανθουσα) у њима, у коју су они одевени, иако још нису добили оно што им је обећано. Будући слободни од сваке нечистоте и упокојени у крилу Авраамовом, истински се радују надајући се ономе што сада као да гледају у духовном огледалу.(4)

А кад се то збуде, Бог ће отрти сваку сузу бола из очију оних који принеше себе на жртву Христу, како у Јасеновцу, тако и широм наших мученичких земаља.( Откр.21,4)

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( 4. 9. 2022. године )