Иван Радановић: Коначни разлаз или о идеолошком отрежњењу Русије 

(Приказ књиге Слободана Антонића Украјински рат – буђење царства, Catena Mundi, Београд 2023, 237 стр.).

 

На најлепшим страницама своје касне прозе, спознавши домовину као крајње упориште, Момо Капор је писао:

„Не путујем, дакле, никуда изван граница којих је све више. Док сам живео по свету, чезнуо сам за Србијом – сада је имам у огромним количинама. Испијам је лагано, на сламку, као давно заборављено пиће – малину са содом. Ко пожели да ме види, зна где ће ме наћи.

И, уопште, шта ћу ја у свету: шта је он мени, а шта ја њему?“

 

Шта је Европа Русији? Шта је Русија Европи? Како ће и куда Русија даље, након коначног разлаза за Западом?

Питања попут ових анализира др Слободан Антонић са Филозофског факултета у Београду у најновијој књизи „Украјински рат – буђење царства“. Аутор се бави коначним разлазом Русије и Запада и промишљањем њене будућности, у светлу грађанског а онда и класичног рата из 2014, односно 2022. године.

Од почетка, књига је проткана ставовима руских интелектуалаца и званичника о ономе са чиме се суочавају. Шта значе речи некадашњег саветника Руске Федерације Владислава Суркова да се са Мајданом, пут Русије на Запад завршио или да се, према политикологу Дмитрију Трењину, затвара поглавље историје које је отворио Петар Велики? Шта Сергеј Караганов мисли када каже да је време да се тристогодишње путовање у Европу оконча?

Управо то да, како је овај идеолог написао, треба зацртати сопствени курс. Да је отпочела потрага за новом и јасном руском идејом. Са њом, према филозофу Александру Дугину, руска власт не сме да одуговлачи. „У супротном можда те власти више неће бити, јер ће нестати и руска држава“, упозорава он.

Какав је то курс?

Сваки рат је, пише аутор, катализатор политичких и социјалних идеја. Оне се разликују те нам, у прва четири поглавља, Антонић приближава њихове главне правце. Први је идеја Русије као империје – вишенародне и мултикултуралне, која чува своју сувереност и народе од акултурације. Њој у прилог говори председнички указ из 2018. којим се уводи појам „русијска нација“, као многонационални народ Руске Федерације. То наглашава постојећу разлику између придева „руски“, као одреднице етничких Руса и русијски, који се односи на више од 150 нација ове земље. Како је историчар Иван Солоњевич писао – империја бива тим јача што се у њој удобније осећају сви њени народи.

Али, зашто империја? Како рат у Украјини одмиче, Западом се шири идеја да права победа значи само потпуни пораз и територијална демонтажа Русије. На то указује низ међународних скупова и изјава датих током 2022. и 2023. године са предлозима да се подели на више независних држава, сведе на 50 милиона становника, деколонизује или деимперијализује. На страну иронија што се руска „доминација над староседелачким народима“ расправља у америчком Конгресу, јасна је перцепција Русије као империје. Има је и у Русији јер, након рата, по мишљењу чеченског писца Германа Садулајева, Русија ће бити „или империја или историја – трећег нема“. Сличну, нешто религиознију идеју Русије као катехона – историјског субјекта чија је сврха да спречи коначну победу Антихриста – заступају Дугин и патријарх Кирил.

Са тим се не слажу они за које је, тако подигнута, лествица сукоба превисока. Томе Русија не може да доскочи и требало би, како пише новинар Дмитри Ољшански, борити се за реалне циљеве и визију Русије као нације–државе. По овом гледишту, реално је објединити подељени руски народ у јединствену националну државу, у шта се тренутни рат добро уклапа. „Запад се не може победити“ – упозорава Ољшански – „то није успело ни знатно моћнијем СССР-у“. Уосталом, идеја хришћанске империје није блиска држављанима Русије који нису хришћани.

Шта јесте блиско? Зашто се у Украјини боре онолики Башкири, Бурјати и Чечени? На то одговарају они којима је правда најбоље друштвено везиво, јер је шире од православља. Као таква, добра је основа за политику Русије као предводнице антиколонијализма и заштитнице малих народа. Теолог и доктор математике Николај Сомин подвукао је борбу за правду као типичну националну појаву. Тиме се надовезује на Достојевског, који је писао да је тежња ка правди најсјајнија црта руског народа.

Ову идеју Антонић дубље елаборира у другом поглављу. Правда је, према неким виђењима, темељ православног социјализма.

Православног социјализма?

Он се заснива на идеји о капитализму као погубном систему где је среброљубље, као лични антихришћански грех, постао друштвена норма (мамон). Иако се спој социјализма и православља чини немогућим, за многе је решење. За Сомина, руска удаљеност од бога била је мања у социјализму него у капитализму. Полазећи од флуидне етике цркве за време Романова, која у обожавању новца није видела грех, Сомин пише да је „Господ дао шансу“ револуционарима – комунистима, којима је социјална правда била темељно начело. „Морални темељи совјетског система били су ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма“, објашњава он. Уистину, мамон је докрајчио и Совјетски Савез, али пред Русијом је поново избор. Према академику и економисти Сергеју Глазјеву, ради се о органској идеологији и није чудо што се, након социјализма, Руси враћају православљу. Оба су примали снажно, јер је реч о преклапајућим доктринама. „Социјалистичка идеја има корене у хришћанству, проповеди милосрђа, једнакости, правде, неприхватања материјалног богатства и експлоатације“, пише Генадиј Зјуганов, филозоф и лидер Комунистичке партије Русије.

Иако се у књизи описане идеје разликују, спаја их одбацивање западног либерализма. За економисту Сергеја Батчикова, ради се о одбацивању утилитаризма и идеолошке неутралности државе. Разлаз са неолиберализмом озваничен је 9. новембра 2022. председничким указом „О усвајању Основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности“. Тиме је отпочела ера постзападне Русије.

Сцена и поприште

 

Наслов књиге упућује на седмо поглавље о Украјини. И поред свих политичких тетурања ове земље, може ли се оправдати агресија – или специјална војна операција, свеједно – на суверену земљу и чланицу Уједињених нација? Може ли се спојити са правдом?

Формалистички гледано – не, али је баш зато ово поглавље кључно. Враћа нас на контекст, без ког нема разумевања. Шта је у њему заборављено?

Како би одговорио, Антонић мапира сукобе Запада са Србијом и Русијом: „Ми погрешно раздељујемо збивања из деведесетих на ‘рат у Словенији (1991)’, ‘рат у Хрватској (1991-1995)’, ‘рат у БиХ (1992-1995)’, ‘сукобе на Косову (1998-1999)’ и ‘НАТО бомбардовање (1999)’ јер је реч о једном историјском догађају“. Он га назива „српским ратом Империје“, у коме нас је требало просторно свести, идејно преумити и економски подвести иностраном капиталу.

Аналогно, догађаји од Првог чеченског рата (1994-1995), Другог чеченског рата (1999-2000), рата у Грузији (2008), Сирији (2011), Мајдана и Крима (2014) па све до рата у Украјини, локални су знаци „руског рата Империје“ тј. геополитичког опкољавања Русије. Када се ствари поставе овако, одговор се обрће: Русија је морала да реагује и зато, према Антонићу, интервенција у Украјини представља типичну превентивну самоодбрану усмерену на једну одметничку државу.

Како типичну? Како самоодбрану?

Аутор указује на преседан, јер су доктрину одметничке државе и превентивног напада на њу, као легитимне самоодбране и без сагласности УН, развиле САД. Њена примена почиње одмах по паду Берлинског зида. Инвазијом на Панаму и нападом на Ирак, СР Југославију и Авганистан, редефинисан је међународни поредак. Он се најбоље може представити ставом да ће Америка „деловати мултилатерално кад је могуће, али једнострано кад је нужно“ (Клинтон, 1993). Тако је измаштано право на једнострано деловање и превентивну самоодбрану од претњи „и пре него што се оне појаве“ (Буш, 2002). Било би добро да је ово изоловани став Вашингтона, али није: Ову доктрину подржале су Велика Британија и Аустралија.

За разлику од САД, које су у одметничким земљама виде идеолошко-економску, Русија је у Украјини видела егзистенцијалну претњу. Мало је вероватно да Панама може да угрози Вашингтон, да су Ирачане или Авганистанце америчког порекла Багдад и Кабул обесправљали или да је Србија негирала амерички идентитет.

Украјина је, истини за вољу, све то чинила. Најаве да ће се земља нуклеарно наоружати, непоштовање мировних споразума „Минск 1“ и „Минск 2“, као и припреме за фронтални напад на Доњецку и Луганску област са већинским руским становништвом – послужиле су Москви као повод за признавање ових области као независних, војну интервенцију а потом и њихово припајање Руској Федерацији. Сличан повод већ је искоришћен 1999, када je бомбардована СР Југославија.

 

Ка катехону

 

Како ће се рат завршити? Шта ће бити са Русијом, а шта са Србијом? Аутор књиге не пледира на коначну истину, али истиче неспорно. Извесно је, најпре, да Русија ратује са читавим политичким Западом, тј. либералном цивилизацијом. То тражи промену парадигме, смену западног модела развоја евроазијским цивилизацијским идентитетом. Извесно је и то да Москва у овом рату мора да победи јер, како је генерал Леонид Шебаршин писао: „Запад од Русије жели само једно – да је нема“. Са њим не сме чак ни да преговара, јер се историја договарања са Западом показала као историја кршења договора. Разлог је отворено представио британски дипломата Роберт Купер: „САД и ЕУ имају право да у односима са предмодерним (истакао И. Р.) државама користе двоструке стандарде“.

Најизвесније је то да је руски улог у овом рату велики. Независно од исхода, након њега Русија неће бити иста. Неће ни свет.

Доминатна црта књиге „Украјински рат – буђење царства“ јесте тема истраживања. Премда наслов на то не упућује, њен значај је што савремене руске увиде, традиционално слабо доступне, представља домаћем читалаштву. Друга снага је у контексту, детаљно осликаном кроз факте и широки скуп идеја који овај текст нипошто не исцрпљује. Евентуалну ће замерку читаоци, ненавикнути на ауторов стил, наћи у преко хиљаду фуснота.

Премда није кадар да процењује политичку дебату, аутор ових редова је убеђен да је мора пратити економска. Свака алтернатива, која се окане тржишног фундаментализма и економског раста као циља по себи, може бити одржива. То подразумева искорењивање олигархије. Подразумева крај убитачних капиталистичких пракси и игнорисања неједнакости. Земља која је преживела повлачење западног капитала, а којом се ионако влада указима и декретима, има историјску шансу. Шансу да политиком усмереном ка човеку, његовој околини и читавој заједници, постане катехон. Постане брана. Антихристу или капитализму – сада је свеједно.

Барем она, за теко нешто, има ресурсе.