Ирина Алкснис: УКРАЈИНА РОДИЛА НОВУ ВОЈНУ ДОКТРИНУ!

© Sputnik / РИА Новости

Саветник шефа канцеларије Владимира Зеленског и главни кијевски спикер-пропагандиста Алексеј Арестович поново је обрадовао обожаваоце свог сатиричног и пи-ар талента.

Овог пута, његови бисери тицали су се повлачења ВСУ и предаје Северодоњецка и Лисичанска, чиме је, у ствари, завршено ослобађање територије ЛНР од стране савезничких снага.

Арестович је тај догађај назвао „успешном војном операцијом“, чије је једно од достигнућа „разбијени стереотип Црвене армије – ни корак назад!“

Уопште, према речима украјинског политичара, дошло је до „рађања националне војне школе“  – опет смо Русију лепо израдили!

Украјинска пропаганда је невероватна појава, у којој се преплићу безгранична агресивност и потпуно отворени, чак наглашени презир према публици за коју ради, презир према сопственом друштву.

Узмимо, на пример, лаж. Да, пропаганда може да лаже, али у пракси то може имати врло различите облике – од ћутања до преокретања ситуације с ногу на главу. И у овом последњем, уопште, нема ничег необичног. Шта свет није видео последњих деценија! И Хитлерово „што монструознија лаж, то гомила спремније у њу верује“, и Орвелово „рат је мир, слобода је ропство, незнање је снага“, и Пауелову епрувету, и Бајденово „путинско поскупљење“.

Али ипак постоје неке разлике, јер претеривање може произвести ефекат бумеранга. У случају наводног оружја за масовно уништење у Ираку, Сједињене Државе су ставиле на коцку своју репутацију – и мада разоткривена лаж у то време није довела до критичних последица по Вашингтон, ипак их све до сада подсећају на ту епрувету. Та прича је врло снажно погодила репутацију Сједињених Држава. А у верзију одговорности руског председника за нагло повећане цене Американци једноставно не верују, што потврђују бројна социолошка истраживања – и Бела кућа само губи у очима сопствених грађана, настављајући да тврдоглаво понавља ову измишљотину .

Уопште, у нормалној ситуацији неистину у пропаганди потребно је користити још пажљивије него у животу. Зато се за објашњење војних неуспеха у свету традиционално користе овакве формуле: „Наше трупе су се повукле на унапред припремљене положаје ради поравнавања линије фронта.“

Међутим, суптилна манипулација јавним мњењем није за Кијев. Тамо болни пораз, бекство Оружаних снага Украјине из Лисичанска и потпуни губитак територије ЛНР украјинске власти проглашавају не само великим успехом, него чак и рођењем националне војне школе!

Овде се поставља природно питање: зашто лажу баш толико грубо? Такве изјаве не личе на софистицирану и суптилну манипулацију, већ на директно и демонстративно вређање украјинског друштва. Зар се Кијев заиста не плаши да ће се таква информативна политика окренути против њих самих?

Као прво: не, Кијев се тога не плаши. Као друго, ове изјаве уопште не личе на отворену увреду за Украјинце – оне то, у ствари, јесу. Украјинске власти не само да презиру сопствено друштво – тамо се јавно изношење оваквих ставова сматра потпуно нормалним.

Код истог тог Арестовича, најупечатљивија је две године стара изјава која заслужује готово потпуно (осим непристојног језика) цитирање: „Чињеница је да смо ми *** (ненормална) земља. Осим тога, ми имамо *** (ненормално) колективно несвесно. Просечан Украјинац, ако је могуће размишљати у таквим категоријама, идеална је жртва информатичког семантичког рата. Све везе у мозгу су прекинуте, и ми ту уливамо идеални гас. Изузетно поучан призор, рекао бих.“

Већ је постало уобичајено Украјину називати пропалом државом, а сваки нови дан доноси само нову потврду ове тачке гледишта. Али Украјина није постала таква сама по себи. Неуспех украјинског државног пројекта је у потпуности кривица њених елита. Глупих, непрофесионалних, искомплексираних и истовремено опседнутих мегаломанијом. Јер морате бити баш такви да бисте давали изјаве сличне цитираној о „идеалном гасу“. Па и у свежим коментарима о „успешној војној операцији“ у Лисичанску, њихова бунцајућа апсурдност је нека врста постмодерног „намигивања“ својима: као, „ти и ја све разумемо, а тупи робови ће прогутати“.

Управо су те професионалне и личне квалитете – укључујући и презир према својим суграђанима – украјинске елите поставиле у темеље државног образовања грађеног тридесет година. Зато се не треба чудити што се Украјина на крају претворила у Молоха, који сада меље свој народ. И све то у име геополитичких интереса Запада, „резервних аеродрома“ за представнике кијевских власти (Арестович, наравно, очекује да ће бити међу срећницима) – европских сањарија и русофобичних фантазија за просто становништво.

 

(ria.ru; превео Ж. Никчевић)