Игор Караулов: СУНЦЕ ТУЂЕГ НЕБА…

На недавно одржаном Петербуршком економском форуму, руски министар финансија Антон Силуанов је приметио да је повратак у Русију у наредних годину дана свих оних који су напустили земљу након почетка Специјалне војне операције, један од приоритета руске владе, то јест показатеља по којима ће се оцењивати њен рад.

Тиме је решен спор око релоканата – спор између оних који жале због њиховог одласка и надају се да ће их једног дана поново видети у земљи и оних који су задовољни што их се држава коначно отарасила и одлучни да на сваки могући начин спрече њихов повратак, а у случају да ипак одлуче да се врате – не пуштати их на њихове некадашње позиције и, ако је могуће, ускратити им нека права.

Држава намерава да се бори за срца релоканата – било би разумно да се то узме у обзир и размисли како то учинити мудрије, уз највећу корист и са најмање штете за државу.

Зашто се код власти уопште појавио овај приоритет? Мислим да поента овде није ни у латентном либерализму ни у сентименталности. Реч је о врло специфичним интересима.

Прво, људи који су отишли ​​из земље, какви су да су, ипак имају мозга, можда ће смислити нешто занимљиво за Отаџбину. Мада им ти мозгови нису били довољни да схвате да је Русија у праву, да ће опстати и да се живот у њој никако неће претворити у пакао, програмери код нас ипак никад нису сувишни. Друга ствар су некакви специјалисти за родне студије, Русија ће се снаћи и без њих, али њихов удео у укупној маси оних који су отишли ​​је сићушан.

Друго, то је новац. Отишли ​​су углавном људи са добром зарадом; сиромашан човек нема средстава да се сели у иностранство, а нема ни због чега. И мада на новом месту нису сви задржали исти ниво прихода, ипак није у реду да наши људи плаћају порез у другим земљама. БДП Грузије је, кажу, због релоканата порастао за 10% годишње. Некако баш и није добро чинити такве поклоне Грузији, Јерменији, Турској, Србији итд., уз све симпатије према неким од ових земаља. И нама су потребни.

Притом, наравно, не треба преувеличавати значај релоканата за нашу сопствену привреду. Још у јесен многи су мислили да ће одлив просперитетне и образоване градске буржоазије, углавном младе, довести до затварања радњи, угоститељских објеката и тако даље. Сад је голим оком видљиво да потрошачко тржиште једноставно није ни приметило њихов нестанак. У престоничким кафићима, бар у лепо летње вече, још увек нема где да се седне. У другим великим градовима живот такође ври, али Москва убедљиво надмашује и Тбилиси и Београд у погледу нивоа удобности – и многи су то већ схватили. А то је важан мотив за повратак: спознаја да се прави живот одвија негде тамо, у тако безобзирно напуштеној Отаџбини.

Коначно, постоји још један важан разлог да се тежи повратку што већег броја пресељеника. Што дуже остану у иностранству, више ће бити изманипулисани од стране западне пропаганде, а понекад и западних обавештајних служби. Уместо нормалног повратка у Русију, неки могу бити убачени са посебним задатком. Видели смо шта су припадници псеудоруских псеудоослободилачких група радили у Белгородској области. А таквих је можда и више, посебно због врбовања оних којима живот на новом месту није успео. Можда ће бити јефтиније да се таквим људима понуде достојни услови за повратак у домовину.

Данас се судбина релоканата, као и судбина саме Русије, решава на фронту. Неуспех украјинске контраофанзиве био би најбоља кампања за њихов повратак. Садашња ситуација по много чему подсећа на године након бољшевичке револуције, кад су једни побегли у иностранство да спасу свој капитал, други се плашили за своју слободу и живот, а трећи су једноставно подлегли менталитету стада. И свима им се у први мах чинило да бољшевици неће издржати – неће то дуго потрајати. Али бољшевици су победили у грађанском рату и постало је јасно да су они снага будућности. Тада се појавило „сменовеховство“ у лику групе интелектуалаца који су постали знамење повратка људи не толико убеђених колико помирених са током историје.

И данас би било нереално да од релоканата захтевамо промену ставова. Али сасвим је реално убедити их да су промене које су се десиле неповратне и да ће Русија у сваком случају часно изаћи из овог искушења. Неће бити никаквог понижења Русије, на чијој би позадини они могли да се осећају тријумфално, да би себи доказали исправност свог избора.

Друга ствар је што је међу онима који су отишли ​​ионако мало интелектуалних лидера, а интелектуални лидери нивоа Алексеја Толстоја, који би могли да воде процес у правом смеру, уопште се не назиру. Дања Милохин, који се, изгледа, вратио не нашавши нешто за јело у иностранству, не подсећа на лидера, и није особа која је земљи баш нарочито потребна.

Уметници и уопште јавни људи који су постали „уплашени родољуби” налазе се у центру пажње кад је реч о селидбама, и сигуран сам да ће неки од њих обавезно успети да истакну барјак „великог повратка”. Они ипак јако воле новац. Али осим у рекламне сврхе, мало њих нам је заиста неопходно. Једне забављаче ће увек заменити други забављачи, а напуштена места у позориштима и на сцени нису се дуго хладила. Сад их већ загревају други људи.

А још мање су нам потребни они који су раније били проводници непријатељских интереса и побегли су да не би били праведно оптужени за издају. Не требају нам идеолози на платном списку Ходорковског, не требају нам новинари који раде у страним онлајн медијима, шире фејкове о Бучи итд. Надам се да ће се и сами досетити да се нам се не појављују пред очима.

Али они за које се заиста вреди борити јесу људи који су завршили у иностранству подлегавши паници или занесени општим расположењем свог окружења. Обични и непознати, радни људи. Добро би било њих убедити да је време да се престане бркати не само туризам са емиграцијом, већ и пресељење са емиграцијом. Сигуран сам да ће пре или касније мозак ових људи доћи на своје место.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)