И. Дамјановић: Зашто је Москва разменила команданте Азова и стране плаћенике?

фото: Vladimir Sindeyeve/NurPhoto via Getty Images

Одлука руског државног врха да прогласи дјелимичну мобилизацију прошла је без већих потреса у друштву. У милионским градовима Русије одржани су стихијски антиратни митинзи, на којима се окупљало по неколико десетина, односно стотина људи. Упада у очи да су протестовали углавном жене, омладина и готово ниједан потенцијални војни обвезник.

У моменту када се очекивало да се најважнији дан за Русију од почетка рата заврши без потреса као гром из ведра неба одјекнула је вијест да су команда неонацистичког батаљона Азов и страни плаћеници осуђени, у ДНР осуђени на смрт, ослобођени из заточеништва. Објављено је да је неколико држављана Велике Британије и један Мароканац ослобођени уз посредништво принца Саудијске Арабије Мохамеда бин Салмана, док је у случају команде Азова посредовао турски предсједник Реџеп Ердоган. По ономе што смо синоћ могли прочитати у медијима укупно је размијењено 215 украјинских војника, из чега половина припадници неонацистичког батаљона Азов, а са друге стране на слободу су пуштени свега 55 руских официра и војника, од чега је 7 одмах пребачено у болницу. Постоје најаве да би данас могло да на слободу буде пуштено јој 30 до 40 руских војника и официра, али и Виктор Медведчук, предратни олигарх и на претходним парламентарним изборима лидер најјаче опозиоционе фракције «Платоформа за живот».

Злогласна тајна служба СБУ у априлу је објавила да је заробила Медведчука. До почетка рата он се налазио у кућном притовору одакле је наводно «побјегао» чим се запуцало. По фотографијама које јавности показала СБУ и на којима се јасно виде трагови тортуре, било је јасно да је Виктор Медвечук ухваћен много раније. Након еуфорије у првих неколико дана и громогласних најава Владимира Зеленског да ће из исказа ухапшеног политичара бити откривени нови моменти руског подривања Украјине, о Медведчуку готово 5 мјесеци није било ни ријечи. Све до синоћ.

Поставља се питање зашто је датој ситуацији Русији потребан Медведчук и како би могао да буде користан? Региони који сјутра планирају да крену у референдумски процес имају своје локалне политичке елите. Руководство ДНР и ЛНР, Денис Пушилин и Леонид Пасечник, свој политички ауторитет који нису имали на почетку устанка 2014, изградили су осмогодишњим одолијевањем кијевским постмајданским режимима. У Херсонској области проруским политичким снагама руководи Владимир Саљдо, више од деценије градоначелник обласног центра. У дијелу Запорожске области под контролом руске војске главну ријеч води харизматични Јевгениј Балицкиј, бивши народни депутат у два сазива Врховне раде Украјине. Дакле, у областима у којима сјутра крећу референдуми Медведчук је апсолутно бескористан, док на осталим територијама Украјине према којима Русија гаји претензије његов предратни политички ауторитет сада тешко да постоји и у траговима.

Одлука да се размијене злогласни команданти Азова, и то у пропорцији крајње неповољној по руску страну, изазваће незадовољство код неупоредиво већег дијела руске јавности, него што је то случај са одлуком о мобилизацији. Помпезно се најављивао судски процес командатнима и борцима Азова у Мариупољу, причама о њиховим злочинима и неонацистичкој идеологији годинама су руски медији годинама су засипали јавност. Одлуком да осумњичени за најтеже злочине током претходних 8 година, притом очигледни поборници неонацитичке идеологије буду размијењени руска држава је самоуништила свој годинама ширени и у домаћој јавности добро прихваћени наратив. У јуну је Александар Бастрикин, начелник Истражног комитета РФ, изјавио да злочинци из Азова «неће бити размијењни» и да морају бити изведени на суд.

Водећи руски медији о ослобађању команданата и преко 100 припадника Азова за сада не углавном не говоре. Нема сумње да је ова по пропорцијама и садржају за Русију крајње неповољна размјена договорена много раније и да је циљано реализована у моменту када је пажња руске јавности била углавном везана за обраћање предсједника Путина и проглашавање мобилизације. Такође, сасвим је оправдано претпоставити да је руско руководство на ово могло пристати само уз неке додатне концесије, вјероватно стратешке и политичке, које се у овом моменту из одређених разлога држе далеко од очију јавности.

Ипак, однос ратних заробљеника у овом момнету је 10 на према 1 у корист Русије. Оправдати зашто су од око 8000 украјинских заробљеника изабрани најгори неонацисти, осумњичени за најтеже злочине, је немогуће и због тога водећи руски медији покушавају да ову тему игноришу.

По споразуму постигнутом уз посредовање предсједника Ердогана, командатни Азова до краја рата остаће на територији Турске. „Ова размјена је дуго представља корак ближе миру“ – синоћ је прокоментарисао турски предсједник. Уколико ово није пуста дипломатска фраза, постоји нада да контроверзна и на први поглед катастрофална по руску страну размјена ратних заробљеника представља увод у мировни преговарачи процес.

standard.rs, ИН4С