Херцеговина: Требиње, Дучићева Грачаница

фото: З. Шапоњић

Пише: Милева Лела Алексић 

,,Не плачем само с болом свога срца/рад земље ове убоге и голе/Мене све ране мога рода боле/И моја душа с њим пати и грца…И свуда где је српска душа која/Тамо је мени отаџбина моја/Мој дом и моје рођено огњиште.“(Алекса Шантић).

Херцеговини сам одлазила, као што се одлази у храм, са посебним осећањем, које не могу објаснити, плашећи се да нећу наћи ону најлепшу, најјачу, најузвишенију реч, којом бих даривала Шантића, Дучића, устанике и ,,просте, добре мајке што но дјецу уче кам рођени како брани се и љуби.“Одлазила сам због Шантићеве,,Отаџбине“, Дучићеве,,Аве,Сербија“, од које задрхти сваки родољубиви нерв.

,, Ми смо добра мајко, они што су дали, свагда капљу крви, за кап твога млека“ је поклич, завет, јунаштво и чојство- све што смо и што бисмо требали бити.
Из Херцег Новог, по ко зна који пут, крећем у Требиње. На граничном прелазу ,,Ситница“пређосмо без задржавања. Путујемо кроз ненасељени предео, тек по која камена кућа извирује из оскудне окућнице.Тврди камен… На овако врлетној земљи, стасавали су кремен људи, жустри, ватреног ока и пламеног родољубља. Из ових крајева су у бунама и гладним годинама кретали са завежљајима оскудног покућства на леђима, кубуром и фишеклијом у пасу и са замотуљком ушпараног новца у недрима. Кретали су у крајеве Западне Србије. Са огњишта су узимали по угарак наде да ће се свити у новој постојбини, на новом прочељу разгорети ватру, окачити котао на вериге нове борове греде, окупити око огњишта чељад и веру за ново трајање. У сеобама су носили икону крсне славе, родослов, по мало хлеба и мрса и дуванкесу херцеговачког дувана.

У тим колонама што газе беспућем, потоцима, урвинама, шумама, ка обећаној земљи, кретао се ишчупани корен, стабло, гране и гранчице. Кретали су ратници, свештеници, горштаци, мајке са колевкама на леђима из којих провирују мајушне дечје главе, као у каквих тек испилелих птића. Покривени тканим шареним струкама, љуљушкали су се на мајчиним плећима изданчићи једног новог покољења које ће стасати на златиборским пропланцима, или у граду крај Ђетиње. По која коза, везана штрангом, трзала је посрћуће кораке, који су бирали мању бусију на којој ће се спотаћи. Трње и камен су цепали опанке опуташе. Пут у нову постојбину оплакан је капљама зноја са тврдих лица и капима крви из распуклих стопала. Али срце је хрлило напред-тамо где је осванула слобода вождовог устанка.

На одмориштима, нејач је испијала тек помужено млеко, а старци оком стражарника ослушкивали су да се каква звер не прикраде племену које хода, не осврћући се. Сеобе су нам вечити усуд. Тако и ми Ужичани, по дошљацима Херцеговцима, добисмо име Ере. Није крв вода- кажу горштаци мога краја. Херцоговачки ген се, као златна жица, провлачи кроз покољења Ужичана. Брзи смо на речи, на делу, запламтимо кад нам се такне у родољубиву жицу, не дамо на образ, али ни на кућни праг. Кад се у души све заковитла, потегне се из чутуре љута капљица, али богме заметне се и кавга, кад се дирне у предачки дамар. Нема код Ера тиханих осећања, све се очас у пламен претвори. А, добри смо к’о хлеб-како кажу старине из мога краја. И гладног смо нахранили, и подераног страдалника оденули, и бескућника уз огњиште угрејали…И ране смо извидали љутом травком и јатаке по цену живота сачували…Док ми нека тијана ватра греје душу, пред очима бљесну Требиње, забеле се располућено зеленом Требишњицом. Срце поскочи у грудима.
Кад долазим у Требиње, најпре похитам на Црквине, да се сретнем са Јованом Дучићем. И колико год се трудила да заволим неког јаче и загрлим снажније, узалуд је све. Дучић је заувек запосео моју душу, а не умем објаснити зашто. Биће због родољубља, јер о љубави су и други певали, сневали и оде узносили. Требињска Грачанца је, после низа година у туђини, примила у своје срце требињског сина, оног што испева ,,Врбас“, али и поручи свим покољењима:,,Верујем у Бога и Српство.“На самом врху Црквина, окружена платанима, доминира Херцеговачка Грачаница. У углу, у мермерном поду похрањени су земни Дучићеви остаци. Ја увек гледам да будем сама са песником, да га приупитам за по коју тајну и коме је посветио ,,Песму жени“, а коме ,,Сусрет“. Колико му је недостајала Херцеговина у туђини? А, о његовим есејима бисмо могли причати данима, укрштајући копља, не бисмо се баш у свему сложили.
Требиње се угнездило на самом југу Херцеговине. Свило се испод брда Леотар, херцеговачког Сиона, коме Дучић посвети своја јутра. Град је сунца, платана и мостова испод којих протиче Требишњица, река око које се одвија жустрост, хитрост, радиност и берићетност херцеговачког народа. Два поља, Требињско и Попово, захваљујући благој клими, дарују и по два приноса у току године. Златно- жути дуван нашао је станиште у Херцеговачком пољу. Доста сунчаних дана гарантује квалитет дувана. Попово поље је херцеговачки Мисир, названо је тако по плодности и родности. Требишњица се може подичити једним од најлепших мостова, подигнутим за време Отоманске владавине. То је Арсланагића мост, коме је у савременој историји промењено име у Петровића мост. Више је легенди о настанку моста. Међутим, историјски извори градњу сврставају у седамнаести век, у период владавине Сулејмана Величанственог. Грациозан, попут моста у Вишеграду и старог моста у Мостару, одаје потпис истог неимара, ретког градитељског умећа. Требиње је у прошлости било на путу трговачких каравана, који су повезивали Млетачку републику са Солуном, Софијом и Цариградом. Утабаном џадом проходили су бројни каравани, који су застајали поред Требишњице, ширили су чадоре, одмарали запрегу, прикупљали снагу да би окрепљени продужили пут до Дубровника и даље до Венеције. Путовали су месецима, спајајући две цивилизације, две културе и две религије. Шта је све било у трговачкој понуди Истока и Запада? Свила, срма, кадифа, чоја, кафа, чајеви, сребро и злато, накит, чипка, венецијанско стакло, со, коже, дуван…Све је прелазило из руке у руку. У Венецији млетачке госпе су ишчекивале накит, срму, кадифу, а хануме у Стамболу венецијанску чипку, прозрачни тил за велове, лепезе…

Каравани нису нудили само размену добара, већ и вешту дипломатију, проводаџисање, размену порука, повеља, берата, писама…Да осмотримо прохујало време са Арсланагића моста. Бистрооки дечак из Соколовића, кога отргоше кабадахије у ,,данку у крви“, стасао је у великог турског везира, верног султану и Отоманском царству, али остао је веран и коренима. Као што је изградио на Дрини ћуприју, Мехмед паша Соколовић саградио је и мост на Требишњици, у спомен свог сина, намесника ове области, који је рано преминуо. Усамљен у својој надмоћној лепоти, мост и данас спаја векове, путнике намернике, путописце и савремене поклисаре.
… Требиње у сваком сусрету доживљавам другачије. Град саздан од тврдих здања и завештања, не открива све своје благо у првом сусрету. Зато је сваки мој долазак радосно ишчекивање. Знатижељно осматрам иза кога угла ме чека осмехнуто изненађење. Овог лета то су ,,Дани Крајине“. На простору између пијаце и ,,Платана“ распрострле су се тезге са аутентичном крајишком радиношћу, ручним радовима, винима, храном, сувенирима… Момци и девојке у народним ношњама љубазно нуде крајишке специјалитете. Мушка певачка група испевава бол и славу Крајине. У души ми се склупчала нека безгласна птица. Не могу је наговорити да запева. Ако трепнем, заплакаћу, ако приђем да поздравим Крајишнике, не знам одакле да уберем лековиту реч за љуту рану. Измештени из постојбине, носе у бошчама својих душа трајање, сећање и наду. Дом је тамо негде, испод Динаре, у Книну, Бенковцу, Лици, Кордуну…Можда из темеља спаљене куће ничу зова и дивља ружа, самоникле кадифице, пркос, босиљак, што расипа семенке из презрелих цветова, за нова цветања. Можда дивље пчеле праве саће у напуштеном дому. Можда се препелице удомљују на пепелишту, или темељима бившег прочеља, пркосећи затирању. О, песниче, знаш ли колико ме боле све ране народа мојега и како моја душа болно с њим пати и грца? Из рањених мисли трже ме глас младе жене што ми нуди плетене рукавице, од предене вуне. Такве је плела моја мајка. Купих рукодељ.Понећу га у мој завичај, да симболично повежем Крајину и Златибор, да сјединим душе, као прсте у рукавици што се греју приљубљени један уз други.
На требињској пијаци су замирисале шарене тезге. Идилична композиција за сликарска надахнућа. Уморни погледи ишчекују купце. Некаква се мукотрпност угнездила на лицима. Воће, поврће, дуван резани и у листовима, домаће вино… Уморне очи продаваца загледане су у ,,Платане“. Из тог правца долазе купци и ми дангубни трагачи за лепотом. Нема уобичајене живости и жамора, као на пијаци у моме граду. Као да су сву снагу упили плодови тамнопутих руку, који ишчекују зембиље требињских домаћица.Испред тезге са раштаном, застајем неодлучна. Тражим разлог да заподенем причу, можда упознам још по неку необичну душу.
-Добар дан… Је ли ово блитва? Мало су јој тврди листови. А, ја треба да правим питу зељаницу.
Невешто покушавам да створим непосредну комуникацију.
– Блитву имаш на оној трећој тезги. Ово је раштан. А, одакле си кад не знаш шта је раштан?
Успела сам. Измамих благи осмех на уморном лицу. Док јаком шаком намешта производе из своје баште, горштакиња из околине Требиња, подиже поглед према моме лицу. Осетих неку чудну сродност. Можда смо жилице истог стабла. Бог зна.
-Ово ти је најздравије поврће. Да те научим како да га спремаш. Може и са сувим месом, а и без меса… Треба ти кромпир, бољи је бијели, маслиново уље, мало бјела лука…Не рече ми, одакле си?
Причам…причам о Ужицу, и да нас зову Ере, и да смо можда неки далеки род, и да волим Херцеговину…
Уморне очи се испунише радошћу.
-Мој син се отрг’о од нашег камена. Изучио за учитеља у Ужицу. Тамо саградио гнијездо, оженио се…Е, а кад би ти…
-Реците, реците, молим Вас- ускочих жустро.
– Кад би понијела нешто за моје унучиће, за снају Ужичанку, за мог сокола можеш, а и не мораш. Разумије он мајку, али тићима…
Гледа ме молећиво, са неком достојанственом одмереношћу. Прилазим незнаној сестри и грлим је, спуштам главу на њено раме које мирише на шефтелије. Ма, понећу све са тезге и тезгу ћу понети, само да та светлост остане на њеном набораном челу…
На суседној тезги мирише резани дуван и везице сложених листова боје ћилибара. Купих неколико листова. Понећу их за ћилиме што чувају неко раскошније време у моме завичају. На дуван неће мољци. А, ни моје успомене о Требињу нећу дати мољцима заборава. Из Требиња увек доносим црно вино. Нема га таквог ни у Италији, ни у Француској. Испред ,,Платана“ пијем сок од свеже цеђеног воћа. Кажу, ко није попио кафу испод платана, као да није био у Требињу.
Шетајући Старим требињским градом, спазих назив ,,Музеј Херцеговине“. На улазу модерног здања, дочекује ме млади кустос, љубазан, сва му душа у гласу и у погледу. Питам за етно поставку, занемарујући експонате из римског периода. На моју радост цео један спрат посвећен је етно-предметима из живота сеоских породица и елегантном намаштају и посуђу из имућних градских кућа. Неким предметима не знам намену. Пажњу ми привлачи реплика сеоске куће, покривене сламом, у средишњем делу је огњиште, изнад кога су вериге са посивелим бакрачем. Скоро да осетих мирисе сувог меса и поврћа, док забрађена домаћица послује око огњишта. Прилепио ми се поглед за тај скромни амбијент. Замишљам време кад се живот породице одвијао уз огњиште, стаситог горштака са дугим засуканим брковима, док на сваком колену држи по једног унука и беседи им како се слобода и образ чувају и бране. А онда се казивања претачу у епску песму о ускоцима, бојевима и Јанковић Стојану. Замишљам херцеговачку мајку, коју опева Алекса Шантић:,,…Гдје но дјецу уче, просте, добре мајке, кам рођени како брани се и љуби.“Свете су то мајке. Отимале су грумене земље, између два камена, да посаде по чен лука, или мало кромпира. На својим плећима доносиле су нарамке грања за ватру на огњишту, да приставе котлове у којима се кува вареника, у жару запреће црепуља са хлебом, док окупљена дечица с нестрпљењем лупкају дрвеним кашикама о синију. То су оне мајке што су, уз светлост петролејке, плеле чарапе, или преле вуну са преслице, заденуте за појасом, док су ногом њихале колевку. То су оне мајке што су пратиле мужеве и синове у бојеве, додајући џебану и превијајући им љуте ране, пртећи их рањене на своја крхка рамена, док крв из рана боји љути херцеговачки крш. Нека ми ватра запламса у грудима. Одавде је корен пренет у мој завичај. Жилави непокор накалемио се у мојој златиборској питомини. Сада добих одговор зашто стално цитирам Шантића:

,,И свуда где је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште.“
Херцеговина је освештана светошћу и мучеништвом. Родила је највећег подвижника и светитеља рода нашега, Светог Василија Острошког Чудотворца. Из Поповог поља, понео је пламен вере вечне, вере славне, у острошке стене, у Стару Херцеговину. Пристижу му верни са свих страна, иштући мрву наде. И одлазе укрепљени. У Херцеговину треба поћи по искру у камену и по далека предачка завештања из древне постојбине.

in4s.net
?>