Хана Арент, пола века касније: Против баналности зла
Getty © Photo by Wolfgang Kumm/picture alliance via Getty Images
Живимо у култури у којој се сећање на важне личности често фокусира на такозване округле годишњице рођења односно смрти. Понекад се, међутим, деси да се неке годишњице на известан начин – римују.
У години у којој обележавамо 80 година од краја Другог светског рата, навршава се и тачно пет деценија од смрти ауторке чије се књиге сматрају незаобилазним доприносом анализи нацизма и „баналности зла“, што је уосталом управо њена синтагма. Говорим, наравно, о Хани Арент која је рођена 1906, а умрла је 1975. године.
Иако рођена у Хановеру, детињство и младост проводи у Кантовом Кенисбергу, данашњем Каљинграду. Студира у Марбургу где први пут ступа у контакт с Мартином Хајдегером. Њихова веза, њихова љубав, да кажемо тако, једна је од митских прича двадесетог столећа. Ипак, своју дисертацију Арентова неће написати у Марбургу, него у Хајделбергу, под менторством Карла Јасперса, а тема ће бити концепт љубави код Светог Августина.
ФИЛМСКИ ЛИК: Све се ово збива у освит нацистичке владавине. Јеврејско порекло примораће Хану Арент најпре на одлазак у Француску, а затим у Америку.
Није тај бег био сасвим једноставан. Можда јој амерички дипломата који јој је издао визу и спасио живот. Знамо да Валтер Бењамин није био те среће. О тој фази њеног живота снимљен је интригантан телевизијски филм „Варијанов рат“. Режирао га је Лајонел Четвајнд, у главним улогама су се појавили Вилијам Херт и Џулија Ормонд, а Хану Арент глуми Елизабет Волинг. Као и многи други јеврејски емигранти из Европе, Хана Арент своју праву афирмацију остварује у САД.
Педесетих година прошлог века објавила је две књиге које многи и данас сматрају њезиним највреднијим делима. Реч је о књигама „Извори тоталитаризма“ (1951) и „Људско стање“ (1958).
У истој деценији Арентова предаје на најславнијим америчким универзитетима. На прелазу из педесетих у шездесете, међутим, десиће се догађај из кога ће настати њена најславнија књига.У Јерусалиму је, наиме, одржано суђење Адолфу Ајхнману, а Хана Арент је пратила суђење као репортерка листа „Њујоркер“. Из тог је новинарског задатка израсла једна од најславнијих књига двадесетог века. Наслов јој је „Ајхнман у Јерусалиму“, а поднаслов „Извештај о баналности зла“.
Та теза из поднаслова постала је општепозната. Фраза „баналност зла“ изазивала је, међутим, од самог почетка и снажне критике. Међу њеним жестоким противницима био је, примера ради, и велики политички филозоф Исаија Берлин.
О НАСИЉУ: Неколико година након „Ајхнмана у Јерусалиму“, Арентова објављује врло сугестивну књижицу под насловом „О насиљу“. На српски ју је пре двадесетак година превео Душан Величковић.
Обимом кратка (134 странице у српском издању) ова књига је изузетна актуелна и до дана данашњег. Савршено суверено, комбинујући ерудицију и изворно проницљив ум, Арентова анализира и рашчлањује појам насиља. Њени луцидни увиди су изузетно инспиративни. На једном месту он, рецимо, каже: „Недовољно је рећи да моћ и насиље нису исто. Моћ и насиље су супротности: тамо гдје једно влада, друго је одсутно. Насиље се јавља тамо гдје је моћ угрожена, али ако је препуштено сопственом току оно ће довести до тога да моћ ишчезне.“
Ова дијагноза је врло поучна и у разматрању актуелне ситуације у Србији. Осим књиге „О насиљу“, у финалном делу свог живота, Хана Арент објављује и „Људе у мрачним временима“. Кад су помињаног Берлина питали око књиге Хане Арент „Људско стање“, он је одговорио: „Не бих препоручио ниједном издавачу да купи права за ову књигу. Имам две примедбе на њу: неће се продавати и није добра.“
ЕСТЕТИКА И ПОЛИТИКА: Педесет година после смрти, о Хани Арент се много пише.
Релативно недавно једна угледна ауторка пише овако: „Занимање за моћ суђења у естетици као и у политици, карактеристично за Хану Арент, изазвала је пре свега њена ужаснутост уништавањем заједничке европске културе. Кад нам је свет културних значења и референци заједнички, заједничка нам је и извесност суда: кажемо да ово или оно не треба радити јер је противно божјем закон, нацији, хуманости, итд. Кант је такве тврдње у којима се примењује неко опште правило називао одредбеним судовима. Али судови укуса и судови о лепоти нису одредбени, каже он, зато што за њих нема таквих заједничких правила. Потребно је да прибегнемо рефлексивном расуђивању да бисмо артикулисали ново опште правило које ће други можда прихватити, а можда неће.“
Такође, велику пажњу је привукло откриће да је у години њене смрти, Хани Арент писао тада млади сенатор Џозеф Бајден.
Заправо ће се за мало више од две недеље навршити тачно педесет година откад је то писмо написано; био је, наиме, 28. мај 1975. Бајдена је интересовало излагање Арентове на једној конференцији у Бостону.
Тамо је она, на примеру Ричарда Никсона, забринуто нотирала да америчка јавност политичарима рутински прашта лагање, па и очигледан криминал. Бајден је у међувремену у америчкој политици био све, а опет је Хана Арент особа чија су политичка размишљања некако актуелнија него Бајденова.
Можда је то разлика између активног и контемплативног живота, да се опет позовемо на једну њену дихотомију. Било како било, речима чувене мађарске историчарке Агнес Хелер: „Двадесети век ће у књиге историје и анале ући као доба тоталитаризма, а Хана Арент свакако ће остати класични извор сваког будућег тумачења порекла тоталитаризма.“
