Фјодор Лукјанов: Трампова директност разара либерални поредак

Председник САД Доналд Трамп поново се нашао у центру светске политичке сцене, што је још једном подстакло расправе о његовом необичном политичком понашању. Иако та тема некима може деловати заморно, Трамп и даље диктира глобалну информациону агенду, истичући две кључне чињенице о савременом свету.

Прво, централна улога Сједињених Држава остаје неоспорна, без обзира на то колико други прижељкивали мултиполарни поредак. Друго, Трампова стратегија – померање граница и буквално и фигуративно – показала се као ефикасан начин за постизање циљева у данашњем окружењу.

У сржи Трамповог политичког понашања налази се одбацивање лицемерја и дволичности, које замењује грубошћу и директношћу. Он инсистира на остварењу својих циљева и занемарује противаргументе, често упорно понављајући исте захтеве. Трамп не претендује да друге нације третира као равноправне Сједињеним Државама, нити крије то уверење. У његовом погледу на свет, међународна равноправност не постоји.

Ситуација са Кином је нешто другачија због величине њене економије и обима трговине, али чак и ту доминирају Трампови меркантилистички инстинкти.

Трампов приступ усклађен је са Националном стратегијом безбедности САД из 2018. године, усвојеном током његовог првог мандата, која је званично признала савремене међународне односе као надметање великих сила. Ово признање, у суштини, уздиже поједине нације изнад других – концепт који је раније био неформално прихваћен, али ретко јавно саопштаван.

Резултати изнад идеала

Оно што издваја Трампа јесте његов фокус на резултате, а не на идеале. Његов циљ није да докаже да је у праву, већ једноставно да оствари своје намере. Овај приступ често се огледа у његовој спремности да без поштовања говори о другим државама и лидерима. Иако такво понашање шокира неке, јасно је да Трампова незаинтересованост за дипломатски бонтон одражава шири тренд – прелазак Сједињених Држава из улоге „бенигног хегемона“ у улогу себичније, трансакционе силе.

Реакција других нација илуструје ову промену. Земље попут Данске и Канаде делују збуњено и неодлучно суочене с Трамповим директним изјавама. Немачка и Велика Британија су подједнако узнемирене због отвореног мешања трамписта у њихова унутрашња питања.

У Латинској Америци престонице се припремају за најгоре, одражавајући осећај неизбежне пропасти пред перспективом Сједињених Држава које дају предност сопственим интересима у односу на савезништва или идеале. Постаје све јасније да ће, ако САД напусте свој либерални „благотворни“ став и у потпуности прихвате груби хегемонистички приступ, отпор бити готово немогућ.

Трампова привлачност не произилази само из страха, већ и из његовог суштинског одбацивања онога што се може назвати „пост-лицемерјем“. У традиционалној политици и дипломатији, лицемерје је одувек постојало као средство за ублажавање сукоба и омогућавање дијалога. Међутим, током последњих деценија, оно се развило у саму суштину политике.

Култура ћутања и опсесивно ублажавање неспоразума учинили су готово немогућим артикулисање или решавање стварних проблема и противречности.

У савременом западном оквиру питања се више не представљају као сукоб супротстављених интереса, већ као борба између „исправног“ (оличеног у западном моделу) и „погрешног“ (свих који од њега одступају).

Овај апсолутистички приступ не оставља простор за компромис. Оно што се сматра „исправним“ мора превладати, не путем убеђивања, већ силом. Тријумф постлиберализма претворио је међународни дискурс у збуњујућу загонетку, где термини губе своје значење, а речи се одвајају од суштине.

У том контексту, Трампова директност делује као дугме за ресетовање. Уклањањем претварања, он приморава људе у дискусијама да се фокусирају на опипљиве интересе уместо на нејасну реторику засновану на вредностима. Његова склоност ка свођењу сложених питања на материјалне појмове можда превише поједностављује сложеност света, али истовремено чини разговоре конкретнијима и, парадоксално, смисленијима.

Нови поредак

Трампов успон није променио његов карактер – сви су знали за његове специфичности дуго пре његовог политичког ангажовања. Оно што се променило је реакција света. Они који су некада исказивали забринутост сада су показали знаке предаје, ако не и прихватања. Ова промена одражава комбинацију страха и прилагођавања. Многе земље препознају чисту моћ САД-а и бескорисност одупирања њиховим захтевима када су подржани Трамповом непоколебљивом снагом.

Трансформација Америке под Трампом одражава шире промене у глобалној политици. Апсолутизација лицемерја, посебно на Западу, створила је окружење у којем је смислени дијалог постао готово немогућ. Трампов повратак грубости и директности, иако узнемирујући, нуди искреније одраз међународних реалности. Он открива противречности и тензије које је постлиберализам покушао да сакрије испод слојева реторичких финеса.

Ипак, Трампов приступ не обећава ни удобност ни стабилност. Свођење глобалних питања на њихову меркантилистичку суштину игнорише сложености које чине основе међународних односа. Међутим, алтернатива – бескрајно позирање и идеолошка ригидност – показала се једнако неефикасном. Избор између ова два модела дефинише актуелну еру геополитике.

На крају, Трампова спремност да наступи без било каквог увијања приморава свет да се суочи са непријатним истинама.

Да ли ће овај приступ довести до решења или додатног продубљења конфликата, остаје да се види. Јасно је да ера дипломатских финеса уступа место новој ери директности, у којој моћ и лични интереси доминирају разговором. У овом контексту, Трампова неупитна потрага за резултатима, неометана лицемерјем, може бити и симптом и покретач промене глобалног поретка.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Chip Somodevilla/Getty Images