Фјодор Лукјанов: Темељ који се не сме изгубити

Осамдесет година је период у коме се све на свету мења скоро до непрепознатљивости, а феномени који су историјски тако удаљени претварају се из стварних у легендарне. То не умањује значај догађаја, али нас тера да другачије оцењујемо њихов утицај на савремено доба.

Други светски рат је створио политички свет на који смо навикли и који смо сматрали суштински непроменљивим. Међутим, тај свет се сада брзо и неповратно мења. Дакле, тиме потреси из прве половине прошлог века не постају мање важни, али њихова улога данас није иста као, рецимо, пре две деценије.

Резултати највећег и најкрвавијег сукоба у историји одредили су светски поредак. Борба против нацизма и његових савезника постала је у извесном смислу битка идеала. Неоспорно анти-људски, агресивни и злочиначки карактер Хитлеровог режима ујединио је снаге које се у другој ситуацији никада не би нашле на истој страни линије фронта. Они то и нису баш желели; читав предратни период обележава маневрисање у покушају да се најнегативније последице по себе избегну и, ако је могуће, преусмере на неког другог.

Међутим, непомирљиве разлике (сматране идеолошки егзистенцијалним) морале су бити остављене по страни, па се можда баш због тога успостављени оквир показао трајним. Те разлике су преживеле немилосрдни Хладни рат и отприлике деценију и по после њега, иако се однос снага драматично променио.

Издржљивост је била пре свега везана за морално-идеолошку интерпретацију Другог светског рата, која је остала општеприхваћена: борба против апсолутног зла, против којег су чак и дубока неслагања његових противника била од секундарног значаја. Али ова идеја је почела да се руши и нестаје у 21. веку. А уз њу – и неповредивост светског поретка какав је успостављен средином прошлог века.

За то постоји неколико разлога. Најочигледнији су промене које су се десиле у Европи. Због особене логике развоја након Хладног рата, у први план су избиле источноевропске земље, које су дуго браниле идеју о „два тоталитаризма“, као покретача Другог светског рата. Сходно томе, оне себе идентификују као главне жртве рата, пошто су страдале од оба.

Ова једначина подрива ранији политички консензус, који неки називају „Нирнбершким“, који укључује, између осталог, појам Холокауста као централног злочина рата и кривицу европских нација које су дозволиле да се он догоди.

Зашто је тумачење групе малих држава постепено добијало предност, тема је за посебну дискусију. Вероватно је један од мотива жеља западних Европљана да смање размере сопствене кривице и прерасподеле терет одговорности. Али, једном покренут, овај процес доводи до ерозије читаве послератне структуре.

Парадоксално, и до ерозије либералног светског поретка за који се западне земље активно залажу. Јер, и тај поредак се умногоме заснивао на јединству процена какве су успостављене 1945. године. Саме Уједињене нације биле су производ тог истог либералног поретка; само што је тежина Совјетског Савеза била толика да га је било потпуно немогуће игнорисати.

Други разлог је мање очигледан. Током протеклих осамдесет година политичка мапа света је постала потпуно другачија. Масовна деколонизација довела је до појаве десетина нових земаља, а број држава чланица УН скоро се учетворостручио. Наравно, рат је и био светски зато што је захватио значајан део човечанства.

Други светски рат и данас остаје одлучујући догађај за сва међународна дешавања

На фронтовима у Европи и Тихом океану, под заставама својих метропола, борили су се представници колонија, онога што би се сада звало Глобални југ. Међутим, сасвим је разумљиво да нису сви тадашње догађаје доживљавали као битку за сопствену слободу. Штавише, снаге које траже независност од, на пример, Британије или Француске, могле су да виде своје непријатеље као ситуационе савезнике.

И у најмању руку да оно што се дешава третирају другачије од самих европских народа. Генерално, за бивше колоније, прекретнице 20. века су донекле другачије од оних које се на северној хемисфери узимају здраво за готово. Наравно, неће бити отвореног ревизионизма, као у Европи, Азији и Африци, у питању је само хијерархија приоритета и нијанси, које су тамо различите.

Све наведено не мења оно најважније. Други светски рат и данас остаје одлучујући догађај за сва међународна дешавања. Релативно стабилан мир који је уследио заснивао се на схватању да се тако нешто не може допустити. Скуп ограничења – од међународних правних норми до нуклеарног одвраћања – радио је на постизању овог циља. Не дај Боже да идеализујемо Хладни рат, али нам је он омогућио да избегнемо најгоре.

Сада ранији инструментаријум доживљава кризу. И задатак је – спречити његов коначни распад. Али то се не може учинити без повратка на исти идеолошки и морални консензус који је био главни резултат Другог светског рата. Поједностављено речено, без повратка сећању на то шта је овај рат представљао и шта је било у игри, никакве војно-техничке мере неће обезбедити међународну стабилност.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Vitaly Timkiv/Sputnik/RIA Novosti